Lomača (deo drugi)

Autor: Aleksandar Đukanović

Emil se osećao nemoćno i poniženo kada ga je momak, vukući ga za kragnu, izvukao iz vagona. Tamo su bili tipovi u kožnim mantilima i nekoliko neobičnih ljudi, zbunjenih onim što im se događa. Najčudniji je naravno, bio onaj stranac, kojeg su u Erfurtu uvukli u voz. On je rukom gladio čvorugu na glavi i neprestano pričao nešto nerazumljivo. Imao je veoma uske zelene pantalone i neobične čizme od prevrnute kože. I gornji deo odeće je bio ništa manje čudan. Crvena tunika sa kitnjastim belim okovratnikom i šešir sa nekakvim plavim perom. Emil je pomislio da je čovek krenuo na maskenbal. Od preostale trojice, znatno neupadljivije obučenih, Emilu se najviše dopao vojnik. Druga dvojica su bili u civilnim odelima, s tim što je jedan imao čudan dugački kaput i cilindar na glavi. Upravo je čovek sa cilindrom bio taj koji je razumeo šta čudni stranac priča.

 – Ovaj gospodin ovde je Fernando Magelan – objasnio je Emilu i drugoj dvojici – ne razume naš jezik. Kaže da govori portugalski, španski i francuski. Pomorac je i ne shvata šta radi ovde i zbog čega se ovako postupa s njim. Ne znam ni ja. Ja sam Kristijan Budenbrok – reče i pruži ruku čoveku do sebe.

 – Jozef K, drago mi je – reče čovek koji je po Emilovom mišljenju bio najnormalnije obučen – Ni meni nije jasno zašto sam ovde. Siguran sam da će se to već jednom razjasniti.

 – Ja sam Paul Braumer – reče vojnik i okrenu se ka Emilu – A ko si ti mališa i što su tebe doveli ovde?

 – Ja sam Emil i krenuo sam da posetim baku i tetku.

 – Hajde polazite! Dosta priče! – reče jedan od onih u kožnim mantilima.

Pred stanicom je bila policijska marica u koju su ih potrpali. A onda je automobil krenuo u nepoznatom pravcu. Čoveku koji se zvao Magelan, u očima se pojavio užasni strah. Počeo je da viče nešto nerazumljivo, a Kristijan je pokušao da ga smiri.

 – Ovo je nekakav novi izum – reče Kristijan dok je pridržavao Magelanovu glavu jer je nesrećni čovek počeo da povraća.

 – Običan policijski automobil – reče Jozef K i zapuši nos rukom.

 – Baš me zanima kuda nas sada vode… verovatno u zatvor. Gospodo, verujte mi, to je mnogo bolje od prve linije fronta – ravnodušno reče Braumer.

I zaista, nakon desetak minuta marica se zaustavila pred zgradom berlinskog zatvora. Tamo su im oduzeli novac i ostale dragocenosti i odveli do jedne velike ćelije u kojoj je već bilo desetak ljudi. U trenutku kada je brava škljocnula, Braumerovo lice se ozarilo.

 – Ma koga to moje oči vide! Profesore Kantorek, otkud vi ovde? – reče vojnik i priđe starijem gospodinu, sa uredno potkresanom bradom.

 – Mladi Braumer, to ste vi! Vi ćete sigurno objasniti ovim dobrim policajcima da je moj patriotizam neupitan. Koliko sam shvatio, svi smo ovde zbog nekakve izdaje. Vi se dobro sećate da sam ja bio taj, koji je ceo razred odveo u regrutni centar čim je rat počeo. Ima li većeg patriote od mene? Recite?

 – Da, da, profesore… vaše rodoljublje sigurno ne možemo dovoditi u pitanje. I ja se čudim što vas vidim ovde. Pa vi ste u tu klanicu poslali dvadeset dobrih momaka. Sve za dobrobit naše slavne države – cinično odgovori Braumer i odbi pruženu ruku.

 – Ne razumem… o kakvoj je izdaji ovde reč? Ja se nikada nisam bavio politikom – reče Jozef K – Hoće li se ovaj prokleti proces ikada završiti?

 – Dođi dečko – reče Braumer i povuče Emila za ruku do prve slobodne klupice.

 – Gospodine, ja se plašim – reče mu Emil.

 – Nema potrebe da se bojiš maleni. Videćeš da će sve biti u redu.

 – Ali… ja sam čuo za lomaču… od jedne devojčice u vozu… – promucao je Emil.

 – Kakvu lomaču?

 – Kažu da će spaliti sve one koji su izdali nemačku umetnost.

 – Kakve su to gluposti? Pa ovo je XX vek. Ljude ne spaljuju od srednjeg veka. Kakva glupača ti je napunila glavu tim ludostima? – nasmejao se Paul.

 – Izvinite gospodine, ali ovo je XIX vek – reče Kristijan koji je na susednoj klupici pridržavao onesvešćenog Magelana.

 – Ovaj je malo ćaknut – šapnu Braumer Emilu.

U tom trenutku, vrata ćelije su se otključala i policajci uvedoše još trojicu ljudi. Jedan od njih je držao belu maramicu na ustima i kašljucao. Kada je ugledao Kristijana Budenbroka, laganim korakom krete ka njemu i odmeri ga od glave do pete.

 – Oprostite gospodine, da li se mi možda poznajemo? – reče ćovek.

 – Ne znam gospodine, i vi se meni činite poznatim – odgovori Kristijan.

 – Ja sam Hans Kastorp – reče čovek i u tom trenutku dobi napad kašlja.

 – Nije vam dobro? Ja sam Kristijan Budenbrok – reče ovaj i priđe čoveku ne bi li mu pomogao.

 – Tuberkuloza. Izvesno vreme sam proveo u Davosu u sanatorijumu – reče Kastorp i pokaza krv na maramici.

 – Uhh… baš mi je žao. Ovde vam sigurno neće biti bolje.

 – Biti čovek znači biti bolestan. Tako je govorio jedan moj sapatnik iz Davosa – odgovori Kastorp.

 – Onda je celo čovečanstvo bolesno. Čemu onda ovaj rat? – umešao se Braumer.

 – Kakav rat? – zbunjeno upita Kristijan.

 – Veliki rat – odgovori Braumer.

 – Svašta… – reče Kristijan i okrete se ka Kastorpu – I dalje ne mogu da se setim odakle vas znam.

 – Ni ja… – reče Kastorp.

 – A zakleo bih se…

 – A ko je ovo dete? Zar sada i decu zatvaraju? – upita Hans.

 – Ja sam Emil. Svi pričaju da smo tu zbog nekakve izdaje.

 – Izdaja… Hmm…

U tom trenutku u ćeliju su uveli još dvoje ljudi. Jednu ženu i još jednog vojnika.

 – Paule! I ti si ovde? – povika vojnik sa vrata.

 – Mitelštat! – uzviknu Braumer i potrča vojniku u zagrljaj.

 – Kako si stari moj? Kako je na frontu? – upita novopridošli.

 – Na frontu ništa novo. Ginemo kao muve u blatu do grla. Obradovao sam se kada su me uhapsili – sa smeškom reče Braumer.

 – Ja baš i nisam. A nisu hteli ni da mi kažu zbog čega me hapse – odgovori Mitelštat.

 – Pominje se izdaja. Svi samo o tome bruje.

 – Izdaja! Pa to je svinjarija. Pa mi smo se dobrovoljno prijavili! Za ovu prokletu zemlju krvarimo gaće godinama! Ko sme i da pomene izdaju kada smo mi u pitanju! – Mitelštat je kiptao od gneva.

 – A znaš li ko je još tu? – reče Braumer.

 – Ne… ko?

 – Naš dobri profesor – Braumeru su se usta razvukla u osmeh.

 – Ona gnjida Kantorek? Sada mi je odmah bolje. Gde je? – reče vojnik i poče pogledom da traži profesora po ćeliji.

Kantorek ga je video sa ulaza i pokušao je da se sakrije u gomili na drugom kraju ćelije.

 – Profesore! Profesore Kantorek! – povika Mitelštat.

A onda ga je ugledao. Probio se kroz gužvu i došao do Kantoreka.

 – Dobar dan učeniče – bojažljivo reče profesor.

 – Veliko mi je zadovoljstvo što te vidim ovde. Matoro đubre pokvareno.

 – Kako to razgovarate sa mnom…

 – Šta kako razgovaram? Najradije ne bih ni razgovarao. Da mi nisu oduzeli pištolj, prosvirao bih ti metak kroz trbuh… govedo odvratno – reče Mitelštat i pljunu profesora.

 – Da li sada vidite? – povika Kantorek zatvorskim stražarima – Ova dvojica su izdajnici a ne ja. Ja sam uvek služio našoj domovini. Deutschland, Deutschland über alles… – počeo je da peva profesor Kantorek.

 – Ućuti tamo, da ti ne bih prebrojao bubrege – reče stražar u smeđoj uniformi i opali palicom po rešetkama.

Nastaviće se…

Next Post

Lomača (deo treći)

Thu Jul 2 , 2020
Autor: Aleksandar Đukanović Profesor zamuknu i skupi se u jednom ćošku. Ridao je. Jedna žena je izvadila maramicu iz džepa i pružila mu. U ćeliji ih je sada bilo više od trideset i svi su šaputali o nekakvoj izdaji i lomači. Nikom nije bilo jasno o čemu se radi. Emil […]

Preporučujemo...