Lomača (deo prvi)

Autor: Aleksandar Đukanović

Zvono crkve u Nojštatu je odzvonilo osam puta. Emil je protegao ruke i pogledao oko sebe. Pored kreveta je stajala putna torba koju mu je mama spakovala prethodne večeri. Danas je Emilov veliki dan. Po drugi put će sam putovati u Berlin, kako bi proveo letnji raspust kod tetke. Mama mu je spremila i novac koji će odneti baki koja živi sa tetkom, njenim mužem i ćerkicom Poni. Emil je srećan što će u Berlinu ponovo videti svoje drugare Gustava, Profesora i ostale male detektive.

Mama mu je za doručak pripremila kuvana jaja i kobasice. Emil mnogo voli kobasice i često ih jede od kada je sa detektivima rešio slučaj gospodina Grundajsa. Taj prevejani lopov je sada na sigurnom, u državnoj kaznionici, gde služi kaznu zbog svojih zločina. Pre nedelju dana, Emil je sa odličnim uspehom završio još jedan razred realke. Pred sam kraj školske godine, u učionice je uneta nova slika. Osim slike gospodina predsednika, sada se u svim učionicama nalazi i slika nekog čoveka sa smešnim brčićima.

Mama je Emila otpratila do železničke stanice, gde su zajedno sačekali voz za Berlin. Dok su čekali da voz stigne u stanicu, kraj njih je prošao gospodin Ješke, gradski policajac. Emil mu se ljubazno javio ali ovaj nije reagovao. Emila je to iznenadilo. Uz to, primetio je da gospodin Ješke ima drugačiju uniformu od one u kojoj ga obično viđa. Ona je sada smeđa, a oko ruke Ješke ima i nekakvu crvenu traku sa čudnim znakom. Emil je viđao taj znak i ranije. Obično su ga oko ruke nosile gradske vucibatine i stariji dečaci koji se nisu mogli pohvaliti naročitim uspehom u školi. Primetio je da je gospodin Ješke krenuo prema telefonskom aparatu, koji je bio okačen odmah kraj ulaza u čekaonicu. Video je da gospodin Ješke sa nekim uzbuđeno razgovara i gleda u njega.

Uskoro je voz stigao i Emil je ušao u njega. Sa prozora je razgovarao sa mamom dok voz nije krenuo, a onda joj je mahao sve dok je nije izgubio iz vida. Voz je grabio kroz pitomi krajolik istočne Tiringije i Emil je uživao u predivnom danu. Potpuno je zaboravio na gospodina Ješkea i jegovo čudno ponašanje. U kupeu sa Emilom, sedeo je fini gospodin sa svojom ćerkom Anom. Ana je imala crnu kosu vezanu u dve kike sa strane i kao ugalj crne oči. Oni su bili Holanđani. Putovali su u Berlin da posete rodbinu. Emil je uživao u razgovoru sa devojčicom. Tako je saznao da Ana želi da bude književnica kada poraste. Njen otac, gospodin Frank, kupio im je oranžadu u bife vagonu.

A onda je voz pristao na stanici u Erfurtu. Tada je Emil prvi put primetio nešto neobično. Dva čoveka u crnim kožnim mantilima su u voz ugurala neobično obučenog čoveka. Izgledao je kao da je izašao sa stranica njegovog udžbenika istorije za četvrti razed. On je galamio na nekom Emilu nerazumljivom jeziku i otimao se dvojici mračnih tipova. Ništa mu nije pomoglo. Čudnom triju je prišao jedan visoki čovek, u istoj onakvoj smeđoj uniformu kakvu nosi i gospodin Ješke, i nekakvom palicom odalamio nesrećnog čoveka po glavi. Od tada se čovek više nije otimao. Ona dvojica su čak morala i da ga nose. Emilu je bilo žao neobičnog gospodina, ali se i sam uplašio grubosti tih ljudi. Setio se nečega što je stari komšija Keler stalno ponavljao poslednjih meseci: ‚‚Došlo je nezgodno vreme. Ako želiš da sačuvaš glavu moraš da gledaš svoja posla.‘‘ I Emil je, suprotno svojoj prirodi, rešio da gleda svoja posla. Gospodin Frank i njegova ćerka su takođe gledali svoja posla.

A onda je u vagon ušla policijska kontrola. Tražili su dokumenta od svih. U pratnji policije bila su i dva mladića u onim smeđim uniformama i crvenom trakom oko ruke. Gospodin Frank i Ana im se zbog nečega nisu dopali i naredili su im da pređu u drugi vagon.

 - Protestujem! Ja sam holandski državljanin – rekao je gospodin Frank.

 - Imate sreće što ste stranac. Da nemate holandski pasoš izbacili bi vas iz voza – rekao mu je mladić u smeđoj uniformi i grubo bacio njihov prtljag na zemlju.

Dok je posmatrao ovu scenu, u Emilu se skupljao pravednički gnev.

 - Zašto se tako ponašate prema njima? – ustao je sa svog sedišta i zagrlio Anu.

 - Tebi bi mališa bolje bilo da odmah začepiš gubicu! – reče drugi mladić u smeđoj uniformi i unese mu se u lice.

 - Ali zašto ih izbacujete iz kupea? – nije se dao Emil.

 - Zato što su paraziti – odbrusio je ovaj.

Policajci su samo stajali i nisu ništa rekli. A onda su pogledali Emilove papire i nasmejali se.

 - Ti možeš da ostaneš u kupeu. U Berlinu te čeka odbor za doček – kroz smeh je rekao onaj koji je isterao Anu i njenog oca iz kupea. Emilu se njegov osmeh nije dopao. Imao je plavu kosu i plave oči i nešto jako surovo u izrazu lica.

 - Štaviše, ja ću ti praviti društvo do Berlina – reče drugi i zavali se na sedište na kojem je do tada sedeo gospodin Frank.

Emil je ostao sam u kupeo sa plavokosim momkom. Ovaj je čitao novine dok je Emil gledao kroz prozor. Na sledećoj stanici, u voz su ponovo uvedeni neki ljudi u pratnji mračnih tipova u kožnim mantilima. Bila su to tri muškarca, od kojih je jedan bio u vojničkoj uniformi. Tu, u Magdeburgu, u njihov kupe je ušao drugi jedan čovek sa ćerkom. Za razliku od Ane, Ulrika je imala plavu kosu i zelene oči. Ona i njen otac su se srdačno pozdravili sa mladićem u smeđoj uniformi. On im je nešto šapnuo i njih dvoje su pogledali u Emilovom pravcu.

 - Ti si Emil? – upitala je devojčica.

 - Jesam – reče on zbunjeno – Kako znaš kako se zovem?

 - Kako ne bih znala – nasmejala se ona – Svi znaju za čuvenog Emila i detektive.

 - Nisam imao pojma – zbunjeno je slegnuo ramenima.

 - Ne bih volela da ti se nešto dogodi zbog onog zlog čike.

 - Kog zlog čike? Ne razumem te.

 - Onog novinara. Nadam se da ti nećeš proći isto kao i oni zli ljudi koje su sada uveli u voz.

 - Ti ljudi su zli? Znaš ko su oni? – Emilu ništa nije bilo jasno.

 - Naš kancelar i ministar propagande su rešili da našu domovinu dignu iz pepela. Zbog toga će svi ti ljudi biti spaljeni za nekoliko dana. U Berlinu se sprema velika lomača – oduševljeno je rekla Ulrike.

 - A šta su oni skrivili? – uporan je bio Emil.

 - Oni su dekadentne ličnosti. Tako kaže naš ministar. Ja ne znam baš najbolje šta to znači – odgovori devojčica.

 - Pa jesu li oni nekakvi kriminalci?

 - Jesu. Oni su kriminalci nemačkog duha. Oni su proizvod nenemačke umetnosti. Njihovo postojanje je pogubno za našu budućnost. A ona će biti velika i slavna – radosno je rekla devojčica, a Emil je primetio da na njenoj haljinici, u visini srca, stoji značka sa onim čudnim smbolom, koji se tako često mogao videti poslednjih meseci.

 - Nisam to znao. A kakve ja veze imam sa njima?

 - Ti nikakve. Ti si divan i hrabar dečak. Ali onaj novinar...

 - Koji novinar?

 - Onaj iz tramvaja.

 - Gospodin Kestner? Pa on je divan i plemenit gospodin – ljutnuo se Emil.

 - Nije ni divan ni plemenit. A ti si naivan i on te je obmanuo. S njim nemoj više nikakva posla da imaš – reče Ulrike i poljubi Emila u obraz – Tata.. tata... Jel tako da će sa Emilom sve biti u redu? – okrenula se ka ocu koji je tiho razgovarao sa mladićem.

 - Hoće malena – reče čovek sa naočarima velike dioptrije i nastavi razgovor sa mladićem.

Emil više nije znao šta da kaže. Do kraja putovanja, slušao je kako Ulrika oduševljeno prepričava avanturu, koju je on doživeo kada je prošli put bio u Berlinu. Bilo mu je neobično da trinaestogodišnja devojčica sa takvim uživanjem čita novinske članke, ali to nije bila jedina stvar koja mu je bila neobična. A onda su stigli na Berlinsku železničku stanicu.

 - Dečko, ti ideš sa mnom – reče plavušan i grubo uhvati Emila ispod ruke.

 - Ali tetka me čeka na stanici – zavapi Emil.

 - Sada država preuzima brigu o tebi. Tetki će to sve lepo objasniti onaj ko treba – nasmeja se momak i povuče Emila za sobom kroz vagon.

Nastaviće se...

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Next Post

Lomača (deo drugi)

Wed Jul 1 , 2020
Autor: Aleksandar Đukanović Zvono crkve u Nojštatu je odzvonilo osam puta. Emil je protegao ruke i pogledao oko sebe. Pored kreveta je stajala putna torba koju mu je mama spakovala prethodne večeri. Danas je Emilov veliki dan. Po drugi put će sam putovati u Berlin, kako bi proveo letnji raspust […]