Skice sa Tajlanda – Stigao karantin u moju ulicu

Autor: Gordana Babić

Dok se kralj baškari sa svojom svitom u jednom bavarskom zamku, premijer Prayut Chan-o-cha je najavio jednomesečno vanredno stanje koje stupa na snagu u ponoć 26. marta. Uvodi se i policijski čas. Dakle, nema mrdanja od osam uveče do pet ujutru.

Danas je dan treći. Izlazim u grad da završim neke neodložne poslove, koliko je to moguće u ovim uslovima. Moja ulica mi se čini nekako pustom. Motocikl - taksisti dremaju i čekaju mušterije. Tu je i krezava bakica, koja prodaje kikiriki baren u ljusci i za koju mi se čini da nikada ne spava. Primećujem da su se proredile tezgice na kojima se prodaje voće, a sezona je durijana. Nema ni onog prepoznatljivog mirisa kafe sa kondenzovanim mlekom u vazduhu.

Na ulasku u stanicu metroa uniformisana devojka nam meri temperaturu. Svi su maskirani, jer stigla je naredba da se nenošenje maski novčano kažnjava. No, kako je u ovom delu sveta običaj da ljudi nose maske čak i kada imaju najobičniju kijavicu, opšta maskiranost nije u ovoj situaciji nikakvo čudo.

Vozim se dve stanice. Grad je nekako drugačiji. Nema one dinamike, zakrčenosti, užurbanosti. A tek je treći dan.

Oko podne se vraćam se u moj kraj, u moju ulicu koja je sada življa. Dečaci pikaju loptu. Ispred jednog uličnog restorančića, ljudi sede i jedu. Frizerski saloni rade. Marketi rade. Sve je naizgled isto.  Pitam se da li je karantin zaista stigao u moju ulicu? I kako ove ljude, koji su navikli da budu upućeni jedni na druge, da budu napolju maltene 24 časa, tokom cele godine, naterati da se socijalno distanciraju i izoluju? Britanka Emili, koja stanuje u stanu do mene sa svojom prelepom mladom ljubavnicom sa Tajvana, žali se kako je nervira ponašanje naših komšija: ,,Oh, zar je moguće da su tako nemarni! Ne mogu da verujem. Prosto mi dođe da ih vežem, pa jedino tako mogu da sede u svojim domovima!” Kažem joj da ni mi Balkanci nismo bolji. Ipak, nužda zakon menja. Uostalom tek je treći dan.

Ulazim u stan, i po inerciji dezinfikujem, kvaku na vratima, mobilni telefon, masku, nošenu garderobu odlažem na posebno mesto, pri tom se pitam da li sam normalna?

Pričam s mamom preko skajpa, kaže mi da je dobro i da ništa ne brinem, da joj nedostaje komšinica tetka Dana s kojom ujutru pije kafu. Ali šta je tu je, samo da ovo prođe

Špartam portalima i čitam vesti. Ovde ima već 1.136 zaraženih, i petoro umrlih. Stopa smrtnosti je još uvek niska u odnosu na druge regione, ali prognoze nisu baš optimistične. Da li nas čeka italijanski scenario? Moguće. Gledam fotografije ogromnog aerodroma Suvarnabuni koji deluje apokaliptično bez putnika. A onda tu su fotografije glavne autobuske stanice u Bangkoku, krcate ljudima. Elem, nekoliko dana pre uvođenja vanredng stanja, ljudi koji su ostali bez posla, vratili su se u svoja rodna mesta noseći sa sobom svoje muke, brige zbog preživljavanja, a i viruse. Koliko li je među njima zaraženo? Od čega će ti ljudi živeti? Organizator velikog turnira u nacionalnom sportu zvanom muay, biće pozvan na odgovornost. Pa naravno da je bilo suludo organizovati takav jedan hepening u vreme dok je virus već uveliko bio među nama, no kasno ste se setili...  Korona virus je neprijatelj čovečanstva, poručuje predsednik Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adhanom Gebrejesus. U Italiji je u jednom danu umrlo 475 ljudi. Nije bolje ni u Španiji, zemlji koju tako volim. Princ Čarls je zapatio virus, eto, i bogati plaču. Teoretičari zavere su maštovitiji nego ikada. Psiholozi savetuju kako što lakše i bezbolnije provoditi dane u karantinu. Na društvenim mrežama ljudi mudruju, analiziraju situaciju, šeruju razne šaljive mimove i gifove, jer šala nas je održala… A italijanska književnica Franceska Melandri poručuje svetu: ,,Pišem vam ovo iz Italije, što znači – iz vaše budućnosti. Mi smo sada tamo gde ćete vi biti za nekoliko dana. Svi grafovi epidemije pokazuju da smo upleteni u nekakav paralelni ples…’’

Prelazim na vesti iz domovine. Gledam puste ulice Beograda. Imrovizovana bolnica na sajmištu deluje sablasno. U stvari fotografije sajmišta su me rastužile, nisam sigirna da u ovom trenutku mogu da objasnim zašto.

Verujem da se milioni ljudi širom sveta pitaju da li će planeta biti isti nakon pošasti zvane Covid19. Nekima je pak svejedno, čekaju da sve prođe. Neki su zapitani, neki uplašeni, a neki ravnodušni. Nekima izolacija prija, a nekima je cilj da se prehrane jer im je egzistencija opasno ugrožena. Naravno da je za očekivati da u mnogim segmentima više neće biti isto. Ali svest čovečanstva se neće bitno promeniti, barem ja ne verujem u to.

No, neću više… Dosta je za danas. Uključujem skajp i očekujem da se javi moja učenica, simpatična, brbljiva Japanka Ainu.

I tako, karantinski dani teku. U stvari, tek je treći dan.

Next Post

Čitaoci Direktne reči o karantinskim danima (2)

Sun Apr 5 , 2020
Autor: Gordana Babić Dok se kralj baškari sa svojom svitom u jednom bavarskom zamku, premijer Prayut Chan-o-cha je najavio jednomesečno vanredno stanje koje stupa na snagu u ponoć 26. marta. Uvodi se i policijski čas. Dakle, nema mrdanja od osam uveče do pet ujutru. Danas je dan treći. Izlazim u […]