Gringo (deo treći)

Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017)

Autor: Aleksandar Đukanović

Iza dine je izvirilo veliko telo bez glave i bojažljivo krenulo ka doktoru. Vojnici su sa zaprepašćenjem stajali u potpunoj tišini. Jedino je kapetanov konj i dalje rzao i blago poskakivao.

          – Ko si ti? – upita doktor.

          – Ja sam Leonardo. Hoćemo li da tresemo ruke? – reče stvorenje i sa ispruženom rukom poče da prilazi doktoru.

          – Ovaj... da malo pričekamo s tim – doktor je gledao pravo u velike plave oči stvorenja bez glave.

          – Ali, vi ste ljudi. Vi volite da tresete ruke. I meni se to sviđa – stvorenje ga je gledalo bezazlenim pogledom.

          – A šta si ti?

          – Ja sam vlemi. Mi popravljamo stvari.

          – Vlemi!? Nikad čuo – tiho reče doktor – U redu Leonardo. Ja sam doktor Hulio Fermine, a ovo su vojnici Sedmog puka Revolucionarne vojske Meksika – doktor prihvati Leonardovu ruku.

          – Nikada čuo za taj tvoj Meksiko. I šta radite ovde?

          – Krenuli smo u potragu za jednim čovekom. Ne znamo gde se nalazimo. Možeš li ti da nam pomogneš?

          – A jeste li vi postavili ona nova vrata zbog kojih su me poslali ovamo?

          – Na neki način jesmo. Zapravo, to je uradio čovek koga tražimo. A ko te je poslao ovamo?

          – Kako ko... pa starešine. Oni narede i ja dođem tamo gde mi kažu, i vodim računa da sve funkcioniše u najboljem redu. To mi je posao. Jel' znaš? – Leonardo je bio zbunjen pitanjem.

          – A šta je ovo? Kakav je ovo svet?

          – Kako kakav? Ti si malo glup, jel' da?

          – Izvini... prvi put sam ovde. Kao i ovi dobri ljudi – reče doktor i pokaza u pravcu vojnika.

          – Dobri!? Pih... da su dobri ne bi me gađali onim kuglicama.

          – Hoćeš li da mi odgovoriš? Gde se mi ovo nalazimo? – doktor je bio uporan.

          – Ovo je prolaz između vrata. Imate ulaze i izlaze. Nego u poslednje vreme nam stalno neko postavlja nova vrata. Ne dižemo glavu od posla – ljutito reče Leonardo.

          – Izvini... nismo znali. Uostalom, mi nismo ni postavili ta vrata. Postavio ih je čovek za kojim tragamo. Možda si ga video. Stariji čovek s brkovima. Srednje visine, prosede duže kose...

          – Aaaaa... pa ti misliš na Embrouza... znam ga. Kako ga ne bih znao. On baš voli da trese ruke – Leonardova velika usta razvukoše se u osmeh.

          – Da... Embrouz Birs... tako se zove čovek koga tražimo – doktor je bio zbunjen.

          – Vrlo fin i uglađen čovek. Zna mnogo lepih priča. A šta ćete s njim kada ga pronađete? – Leonardo je ponovo postajao nepoverljiv – Da nećete i njega da gađate tim kuglicama?

 – Samo hoćemo da popričamo s njim – slagao je Fermine.

          – Nije da vam ne verujem... nego vam ne verujem – reče vlemi i skoči iza dine.

          – Šta mu bi? – upita kapetan doktora.

          – Ne znam... izgleda da brine za Birsa. Misli da hoćemo da mu naudimo. Leonardo, čekaj! – povika doktor.

          Međutim, od vlemija više nije bilo ni traga ni glasa. Uzalud je kapetan besneo i zahtevao od vojnika da pronađu tragove vlemijevih velikih stopala, on kao da je u zemlju propao.

          – Šteta... a mogli smo od njega još mnogo toga da saznamo – reče doktor kada su odustali od potrage.

          – Ne preostaje nam drugo nego da pronađemo tu grupu vrata o kojima je Rufio govorio – nadovezao se Martinez.

Izgledalo je kao da su lutali satima. Kapetan nije dozvolio da se grupa razdvoji, kako je predložio narednik Himenez, već su u klasičnoj borbenoj formaciji tražili tu „dolinu vrata“. I konačno su uspeli. Posle sati lutanja ukrug, vojnik Rufio je uspeo da ih odvede do neobične doline. Tek nekolicina je ovo otkriće dočekala sa olakšanjem. Većina se nadala da će kapetan odustati i narediti da se vrate u sigurnost Sijera Tarahumare. Spustili su se sa uzvišenja i sa bezbedne udaljenosti posmatrali mnoštvo vrata, koja su izgledala nadrealno u slobodnom prostoru.

          – Vojniče Rufio, ne sećaš se kroz koja ste vrata prošli? – upitao je Martinez.

          – Ne, kapetane. Pratili smo gringove tragove. Možda ih i sada ima – odgovori Pablo.

          – Proverićemo. Vojniče Baraha, ti si najbolji tragač ovde. Proveri ima li ikakvih tragova oko onih vrata – reče Martinez jednom melezu.

          – Razumem gospodine kapetane – odgovori vojnik i zaputi se ka vratima.

Posle desetak minuta, vojnik Baraha je došao do kapetana.

– Gospodine kapetane, nema nikakvih tragova.

          – Hmm... Rufio, šta ti predlažeš? Ti si jedini već prolazio kroz njih – kapetan je bio začuđujuće kooperativan.

          – Gospodine kapetane, ako se slažete, ja mislim da bi najbolje bilo da kroz vrata prođu po dvojica s repetiranim puškama. Da kratko osmotre teren i da se vrate kako bi podneli izveštaj – reče Pablo.

          – Šta vi mislite, naredniče?

          – Mislim da je ideja dobra, gospodine kapetane – reče Himenez.

          – U redu. Onda ćemo tako. Vojnici, u grupe po dvojica – naredi kapetan.

Uskoro je osam parova vojnika krenulo u istraživanje. Neki bi se odmah vraćali i prepričavali užase koje su ugledali, dok bi se neki zadržavali i po desetak minuta. Narednik Himenez uredno je zapisivao zapažanja vojnika. Posle sat vremena dva vojnika su izašla iz jednog prolaza i uzbuđeno ispričali šta su videli.

          – Našli smo se u pitomoj šumici. Naravno, bili smo oprezni, ali nikakvu opasnost nismo primetili. Ubrzo smo izašli na čistinu i u daljini ugledali nešto zaslepljujuće i svetlo. Ja sam uzeo dvogled i pogledao. Nećete verovati šta sam video. Pred nama je ležao grad od zlata! Nisam nikada video takve kuće, ali ogromne su. I sijaju kao sunce! – uzbuđeno je ispričao jedan od dvojice vojnika.

          – Eldorado... – prošapta kapetan.

          – Izgleda da nas je gringo ipak odveo do blaga, kapetane – nasmejao se narednik.

          – Da... Idemo tamo...

Martinez je odlučio da petnaest vojnika prođe kroz vrata iza kojih je bio zlatni grad. Među njima se nalazio i Pablo Rufio. Narednik Himenez je sa dvojicom vojnika ostao ispred, za svaki slučaj. S vojnicima je krenuo i doktor Fermine. Ovog puta Martinez je jahao na čelu kolone. Iz samo njemu znanog razloga, kapetan je zračio samopouzdanjem. Doktoru se činilo da se kapetan oseća kao Kortes kada je krenuo u osvajanje Tenočtitlana.

Odred je izašao iz šume i započeo spuštanje prema dolini u kojoj se nalazio grad. Prvo su ugledali oranice. A onda su videli i prva živa biće. Bio je to čovek koji je uz pomoć vola orao zemlju. Plug je bio od zlata. Kada ih je ugledao, uplašio se i pobegao. Nestao je u voćnjaku iza oranica. Vojnici su stali i odvezali vola od pluga. Zadivljeno su gledali u 20 kilograma čistog zlata.

          – Kapetane, mislim da ovo vredi koliko i južnjačko zlato o kojem je govorio gringo – reče doktor.

          – Ako ne i više, doktore... Ako ne i više.

          – Predlažem da ponesemo ovaj plug i da se vratimo. Onaj seljak bi mogao dovesti pomoć. Ne znam da li je pametno da rizikujemo – reče doktor.

          – Doktore, da li ste svesni šta govorite? Videli ste kako onaj čovek izgleda. Iako imaju toliko zlata, čini mi se da su na mnogo nižem stupnju razvoja od nas. Čisto sumnjam da imaju vatreno oružje – iz Martineza je progovarala pohlepa.

          – U redu ako tako želite. Ja bih vas ipak zamolio da mi date jednog vojnika koji bi mi pomogao da ovaj plug odnesemo do izlaza – reče doktor.

          – Šta će vam plug? Pogledajte ono – reče kapetan i pokaza u pravcu grada.

          – Ja vas ipak molim – uporan je bio doktor.

          – Dobro, doktore – Martinez se prezrivo nasmejao. – Ko se od vas junačina dobrovoljno javlja da doktoru izigrava nosača? – obratio se vojnicima.

          – Ja bih, kapetane – reče Rufio.

          – Nisam ni sumnjao... Gubi se... Vojnici, pokret! – reče kapetan i povede odred ka gradu.

          – Jesi li dobro, Pablo? – upita ga doktor Fermine kada su ostali sami.

          – Sada jesam, doktore. Plašim se da ovo neće izaći na dobro – odgovori vojnik.

          – I ja. Mislim da je kapetan poludeo od pohlepe.

U tišini su nosili plug ka uzvišenju. Bilo im je potrebno više od pola sata da ga prenesu do šume. Tada su osetili olakšanje. Uskoro su stigli do vrata koja su vodila u crvenu pustinju.

          – Šta se dogodilo? – upita narednik čim su izašli napolje.

          – Kapetan je rešio da napadne grad – odgovori doktor.

          – Sa petnaestak vojnika!? Pa to je suludo – Himenez se počešao po glavi.

          – Slažem se. Nama preostaje samo da čekamo – tiho reče doktor.

Pet ljudi je satima čekalo ispred vrata koja su vodila do zlatnog grada. Himenez je nervozno pušio, dok su se dvojica vojnika divila plugu.

          – Dokle ćemo ih čekati? – upita Fermine u jednom trenutku.

          – Dok se kapetan ne vrati – vojnički odgovori narednik.

          – A šta ako se ne vrati? – tiho reče Pablo.

          – Vojniče Rufio, hoćeš li da te uhapsim zbog defetizma? – oštro reče Himenez.

Prošlo je još nekoliko sati i narednik je počeo da gubi strpljenje. Iako se trudio da ne ostavlja takav utisak, jasno se videlo da ne zna šta da radi. Uskoro je ostao bez cigareta, pa je zamolio doktora da mu da jednu.

          – Naredniče, ovako možemo sedeti do sudnjeg dana – reče Fermine dok mu je pružao tabakeru. – Vi ste sad komandant ovoj trojici vojnika.

          – Tako je... Vojnici Rufio i Gomez! – uzviknu narednik.

          – Izvolite, gospodine naredniče – rekoše uglas.

          – Proći ćete kroz vrata da izvidite šta se događa.

Vojnici repetiraše puške i nerado prođoše kroz vrata koja su vodila u šumu. Tamo ih je dočekala zlokobna tišina. Kretali su se polako i što su tiše mogli dok konačno nisu izašli na čistinu. A tamo su ugledali prizor od kojeg je vojnik Gomez počeo da povraća. Na samoj ivici brda, pred padinom koja je vodila u dolinu, na zlatne kočeve je bilo pobodeno sedam ljudi i jedan konj. Svima je bila odrana koža. Kapetana Martineza su prepoznali po šeširu koji mu je bio nabijen na glavu. Polako su krenuli unazad, a onda sve brže i brže prema vratima. Sa olakšanjem su dočekali crveni pesak Doline vrata.

          – Bežimo odavde! Odmah! – zapovednički reče Pablo.

          – Šta ste to videli tamo? – upita doktor.

          – Ispričaću vam usput. Ne znam da li da teglimo taj plug. Mogao bi da nas uspori – reče i krenu ka izlazu iz doline.

          – Vojniče Rufio, ti izgleda zaboravljaš ko ovde komanduje! – besno reče narednik Himenez.

          – Ne budalite, naredniče. Svakog trenutka i oni mogu proći ovamo – odgovori Pablo ne osvrćući se.

          – Ko? Šta? – Himenez je bio uporan.

          – Naredniče, Pablo je u pravu. Hajdemo odavde – reče Fermine.

          – U redu – narednik je bio svestan da je izgubio autoritet. – Vas dvojica, ponesite taj plug – reče vojnicima koji su i dalje stajali kraj vrata.

Do izlaza u pećinu na Sijera Tarahumari, Pablo i Gomez su ispričali ostalima šta su videli iza onih vrata. Trebalo im je više od sat vremena da stignu do gringovih vrata. Na smenu su nosili zlatni plug, jedinu uspomenu na užasnu pustolovinu. Jedva su dočekali da uđu u pećinu. Narednik čvrsto pritisnu kvaku na vratima i zatvori ih. Na brzinu su nabacali nekakvo kamenje na njih. A onda se narednik dosetio.

          – Dinamit! Vojniče Rufio, brzo idi dole i donesi dinamit iz bisaga.

Pablo strča iz pećine i ugleda vojnika Manuela kako drema kraj konja. Napolju je svitalo.

          – Manuele, brzo! Daj mi dinamit i penji se gore! – zapovedi Rufio.

Vojnik se prenuo, protrljao oči i pogledao u Pabla.

          – Gde ste do sada? Čekam vas već dva dana – reče vojnik koji je čuvao konje.

          – Posle ću ti ispričati. Dva dana kažeš? – Pablo je bio zbunjen. Nije imao predstavu da su se toliko zadržali.

Uskoro je dinamit bio postavljen na ulazu u pećinu. Šest ljudi i dvadeset konja se pomerilo na bezbednu razdaljinu. Zatim je narednik aktivirao eksploziv. Uz stravičan tresak, kamenje se obrušilo i zauvek zatvorilo ulaz u pećinu na Sijeri Tarahumari.

******

„Obožavaš boga koji (svemoguć i sveznajući) nije u mogućnosti da pošalje razumljivu poruku svojoj deci i mora imati milione plaćenih interpretatora, a i ti si jedan od njih (pardon, ali ti si zahtevao da te preobratim sa grešnih puteva). Toliko malo znam o tvojm izlaganju, da čak nisam bio svestan ni da sam ti pisao o svojoj želji da posetim Ande. Ako sam to učinio, kao što, naravno, jesam, mora da sam ti onda rekao i da nameravam da prođem kroz Meksiko, mada mi sad izgleda kao da će Andi morati da sačekaju... Jer biti gringo u Meksiku – to je eutanazija. Ne znam kako ćeš i kada primiti ovo pismo; ovde nema pošte, a ponekad čak ni voza koji bi ga mogao odneti do El Pasa. Povrh toga, zaboravio sam tvoju adresu i poslaću ovo pismo Lori da ti ga uruči. A i Lora je možda otišla u planine. Što se tiče mene, odavde sutra odlazim na nepoznato odredište.“ – Zapisao je Embrouz Birs u Čivavi, 26. decembra 1913. godine, u pismu svom nećaku. Od tada mu se gubi svaki trag.

Prema jednom izveštaju, stari mizantrop i pisac čuvenog „Đavolovog rečnika“, streljan je na seoskom groblju u Sijera Mohadi. Drugi izveštaj navodi da je Birs stradao jer je sa sobom nosio priličnu količinu novca, a izvesni Aleksandar Đukanović tvrdi kako je nestao u fantastičnom svetu iza vrata koja vode u drugu dimenziju. Uprkos stogodišnjoj potrazi, taj nestanak danas nije ništa jasniji nego na početku.

Next Post

I meni je korona!

Wed Apr 22 , 2020
Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017) Autor: Aleksandar Đukanović Iza dine je izvirilo veliko telo bez glave i bojažljivo krenulo ka doktoru. Vojnici su sa zaprepašćenjem stajali u potpunoj tišini. Jedino je kapetanov konj i dalje rzao i blago poskakivao.           – Ko si ti? – upita […]

Preporučujemo...