Gringo (deo prvi)

Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017)

Autor: Aleksandar Đukanović

Konju je izlazila pena na usta. Jedva je disao pod težinom jahača koji ga je bičem gonio u ludi galop. Pablo Rufio je voleo konje, ali je ipak više voleo sebe. Sada bi tek povremeno pomislio kako ne bi bilo dobro da konj pod njim crkne od batina i napora. A gonio je ovog sivog trogoca kao da mu je sam đavo za petama. U očima jahača videli su se strah i očaj. A onda kada je sa uzvišenja ugledao vojni logor koji je napustio pre četiri dana, na licu mu se pojavio osmeh. Spas je bio tu, na manje od jedne milje.

Pred sobom je jasno video mnoštvo belih šatora i nekoliko baraka. Oficirska baraka nije bila u centru logora kako je to uobičajeno. Kapetan Martinez je voleo, za svaki slučaj, da mu se baraka nalazi u blizini njegovog forda T, jedinog automobila koji je njegova jedinica imala na raspolaganju. Auto je stajao parkiran na kraju logora jer je bilo nemoguće da se provuče između šatora. Otkad se pukovnik Delgado, glavnokomandujući Rufiovog puka, nalazio u bolnici, njegov zamenik, kapetan Martinez, izvršio je određene promene u strukturi vojnog logora. Rufio je znao da je Martinez prokleta kukavica i jebeni kurvin sin, ali je isto tako znao da je do Delgadovog povratka on njegov zapovednik. Sa udaljenosti od par stotina metara Rufio je video kako se Martinez zaputio ka automobilu i shvatio da mora ubrzati.

          – Kapetane Martinez! – zaurlao je Pablo kao nikada u svom životu.

Buka u vojnom logoru nije dozvolila da Rufiov glas stigne do kapetana. Međutim, Rufio je znao da automobil mora zaobići uzvišenje koje se nalazilo uz sam logor, pa je rešio da promeni pravac. Umesto ka logoru, poterao je konja ka drugom kraju brda, nadajući se da će uspeti da presretne vozilo. Na zemljištu je već jasno video tragove guma koje su ona ostavljala za sobom tokom svojih uobičajenih kretanja. Uspeo je. Sjahao je s konja u trenutku kada je ford T skrenuo iza okuke i krenuo prema njemu.

          – Kapetane Martinez! – ponovo je povikao Pablo.

Vozač i kapetan su se mahinalno okrenuli u njegovom pravcu. Martinez je vozaču dao znak da zaustavi kola.

          – Vojniče Rufio, otkud ti ovde i to sam? Gde je narednik Ramirez? Gde su ostali? Šta se događa? – Martinez je bio više iznenađen nego ljut.

          – Kapetane Martinez, ja sam jedini uspeo da preživim – Pablo Rufio je stao mirno i salutirao kapetanu.

          – Svi su mrtvi? I matori gringo? – u Martinezovim očima nazirao se bes.

          – Da, gospodine kapetane – tiho reče Pablo.

Kapetan izvadi iz džepa tabakeru, uze cigaretu i stavi je među zube. Dok je po džepovima tražio upaljač, zagledao se pravo u Pablove oči. Vozač automobila izvadi šibice i prinese upaljeno palidrvce Martinezu. Ovaj je povukao dubok dim, ispuhnuo i ponovo pogledao u vojnika Rufia. Tada desnom rukom načini zamah i snažno ošamari nesrećnog vojnika. Pablo se jedva zadržao na nogama. Sa usne mu je kapala krv.

          – A moje zlato? Ti me lažeš, pseto melesko!

          – Ne lažem vas, kapetane, kunem se Bogorodicom – odgovori Pablo uplašenim glasom.

          – Pa šta se onda tamo dogodilo? Zar gringo nije rekao da tačno zna gde je zakopano zlato Konfederacije? I mapu mi je pokazao. Taj novac je bio preko potreban za našu stvar.

          – Kada vam budem ispričao, nećete mi verovati.

          – Ni sad ti ne verujem, stoko seljačka!

          – Onda ću vas odvesti da vidite. Tada ćete mi poverovati – tiho reče vojnik Rufio.

          – U redu. Idi sredi se i da si za pola sata kod mene u baraci – reče Martinez i baci opušak pravo u Pablovo čelo.

Pablo Rufio je otišao u svoj šator, gde su mu dva vojnika pomogla da se opere sapunom i vodom. Zatim je obukao čistu uniformu i potegao veliki gutljaj tekile iz flaše koju mu je dodao njegov cimer. Onda se očešljao, makazama potkresao brkove i sa zebnjom zaputio ka kapetanovoj baraci.

Kada je ušao u baraku, osim kapetana Martineza nalakćenog za stolom, tu su bili i poručnik Karvaljo, kapetanov posilni – narednik Himenez, i doktor Hulio Fermine.

          – Dakle, vojniče Rufio, da čujemo tu tvoju neverovatnu priču – sumnjičavim glasom reče kapetan.

          – Ne znam odakle da počnem kapetane...

          – Od trenutka kada ste napustili logor. Odatle počni, Rufio – ledenim glasom ga prekide Martinez.

          – Da, naravno, kapetane... Ovaj, kao što znate, logor smo napustili u subotu oko devet ujutro. Sa starim gringom smo bili nas četvorica: narednik Ramirez, vojnici Miler, Santiljana i ja. Mi smo jahali, dok je gringo vozio svoja kola u koja su bila upregnuta dva konja. Za kola su bila vezana još dva, kao rezerva. Vi se sećate da su ta kola bila prepuna raznoraznih stvari među kojima su se nalazila i ona vrata. Nikome nije bilo jasno zbog čega gringo tegli ta vrata, ali mi nismo naučeni da postavljamo pitanja.

          – Nije ni trebalo. Vaše je bilo da sa gringom odete do planine severno od logora, pazite da ne pobegne i vratite se sa zlatom Konfederacije, koje je u tim planinama skriveno još od Američkog građanskog rata – prekinuo ga je kapetan.

          – Jeste, kapetane. Gringo je sve vreme bio veseo, pričao je neobične šale i, sve u svemu, put nam je svima bio prijatan. Narednik Ramirez mi je, kada smo prvi put zanoćili izvan logora, čak rekao kako mu je ovo najprijatniji zadatak otkad je počeo rat.

          – I? Šta se onda dogodilo? Pretpostavljam da ste već sutradan stigli do obronaka Sijera Tarahumare – ubrzavao je priču kapetan.

          – Jesmo, kapetane. Negde oko podneva. Baš sam rekao Mileru kako imamo sreće jer je počinjala nesnosna vrućina.

          – I... nastavi, Rufio – kapetan je bio nestrpljiv.

– Matori gringo je, nećete verovati, kapetane, sišao s kola i veselo zviždukao dok je pomagao konjima da savladaju uspon. Nikada ne bih rekao da je taj čovek već prevalio sedamdesetu. Narednik Ramirez mu je predložio da kola ostavimo u podnožju planine i ponesemo samo alat za kopanje, ali ga je gringo upitao: „A ko će posle tegliti sanduke s novcem, naredniče?“

          – Pametan čovek – više za sebe reče doktor Fermine.

          – Peli smo se nekih sto metara, a to je potrajalo do tri po podne. Tada smo stigli do jedne visoravni, zgodne da se na njoj ulogorimo. Gringo je to predložio. Na nekih petnaestak metara iznad nas, jasno smo videli ulaze u pećine. Pokazao je rukom prema njima i rekao kako smo stigli na cilj. Vojnik Santiljana je tada podgrejao pasulj pa smo jeli. Gringo je želeo da prvo popije kafu, pa da onda nastavimo put pećina.

          – Gringo kaže ovo, gringo kaže ono... kao da vam je on zapovednik – nervozno je mrmljao Martinez.

          – Kako da vam kažem kapetane... on je takav. Ume s rečima. Jednostavno natera čoveka da učini šta on želi – odgovori Rufio.

          – I, kada ste krenuli ka pećinama? – upita poručnik Karvaljo.

          – Čim smo popili kafu, poručniče. Gringo je rekao da je neophodno da ponesemo ta vrata iz kola. Miler i ja smo ih nosili. Bilo nam je čudno što su vrata zajedno sa štokom ali nismo naučeni da postavljamo pitanja. Mi smo vojnici – reče Rufio.

          – Zaista, za šta su mu trebala ta vrata? – zapita doktor Fermine.

          – Uhh... ta vrata... Ta vrata su i bila izvor svih naših nevolja. Miler i ja smo uneli vrata u jednu pećinu i naslonili ih na zid kao što je gringo rekao. Zatim je izvadio mapu i pokazao hodnik u kojem je skriveno južnjačko zlato. Mi smo onda krenuli pijucima da obijamo stene. Gringo je kazao da su južnjaci digli u vazduh ulaz u tu pećinu i da je tu zid najtanji pa moramo probati da tu probijemo rupu. Nismo ni primetili kada je nestao – nastavio je svoju priču Pablo Rufio.

          – Hoćeš da kažeš da vam je pobegao! – izdra se Martinez.

          – Tako nekako, kapetane...

          – Zbog ovoga ćeš omastiti konopac, đubre seljačko! – Martinez je bio van sebe.

          – Sačekajte, kapetane...

          – Šta da sačekam? Naredniče Himenez, pozovite stražare da ovog majmuna odvedu u ćorku!

          – Molim vas, kapetane, sačekajte da vam ispričam do kraja. Onda me streljajte ako baš hoćete – zavapio je Rufio.

          – Kakvo te je streljanje spopalo! Živog ću te odrati! – siktao je kapetan.

U tom trenutku u baraku su s narednikom Himenezom ušla dva vojnika.

          – Gospodine kapetane, javljamo se na dužnost – reče jedan od njih.

          – Sačekajte napolju još malo. U redu, crveni majmune, da čujemo tu tvoju basnu do kraja – Martinezova usta razvukoše se u ciničan osmeh.

          – Hvala vam, kapetane – reče Rufio i nastavi – Posle čitavog sata bezuspešnog udaranja pijucima po steni, narednik Ramirez se doseti da u kolima ima dinamita, pa posla Milera do kola. U tom trenutku smo shvatili da gringo nije s nama.

          – Pretpostavljam da ni kola nisu bila ispred pećine – zaključi Karvaljo.

          – Naprotiv, poručniče. Sve je bilo na svom mestu. Samo matori gringo kao da je u zemlju propao.

          – I šta ste tada uradili? – upita Martinez, nešto blažim tonom.

          – Dali smo se u potragu za njim. Tražili smo ga po hodnicima pećine, ali uzalud. Santiljana je za svaki slučaj stražario na ulazu. On je prvi primetio...

          – Šta je primetio? – Martinez je ponovo postajao nervozan.

          – Vrata... Ona vrata su bila odškrinuta. To mu je bilo čudno. Znao je da su ranije bila zaključana. Zbog štoka valjda. Da se ne bi otvarala. I tako je Santiljana otvorio vrata...

          – I, šta je bilo s tim vratima? – Martinezov glas je odavao zbunjenost.

          – Normalno bi bilo da se iza vrata vidi stena. Ali nije bilo tako – Rufija je oblio znoj.

          – Ne shvatam. Ta famozna vrata su bila naslonjena na zid pećine. Jel' tako? – upita Karvaljo.

          – Da, poručniče... samo... umesto stene iza njih se nalazilo nešto što nisam u stanju ni da opišem. Nešto nalik zelenkastoj vodi. Santiljana je viknuo kada je otvorio vrata i mi smo se odmah našli kraj njega. Narednik je dodirnuo tu stvar rukom... Rekao je da je hladna. Ja se tada još ne bih usudio... i bolje bi bilo da nisam uopšte...

Nastaviće se...

Next Post

Gringo (deo drugi)

Sun Apr 19 , 2020
Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017) Autor: Aleksandar Đukanović Konju je izlazila pena na usta. Jedva je disao pod težinom jahača koji ga je bičem gonio u ludi galop. Pablo Rufio je voleo konje, ali je ipak više voleo sebe. Sada bi tek povremeno pomislio kako ne […]