Gringo (deo drugi)

Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017)

Autor: Aleksandar Đukanović

– Šta to pričaš? Očekuješ da poverujem u te budalaštine? – Martinez je ponovo gubio strpljenje.

 – Dobro, šta se onda desilo? – doktor Fermine je rukom smirivao kapetana.

 – Desilo se to da je narednik Ramirez prošao kroz tu stvar. A onda se odmah vratio. Izgledao je zbunjeno ali ne i uplašeno. Pozvao nas je da i mi prođemo kroz vrata.

 – I šta si video kada si prošao? – upita kapetan.

          – Ispred nas se nalazila nekakva crvena kamenita pustinja. Nismo mogli da joj nazremo kraj. Vrata sa ove strane su izgledala... kako bih rekao... stajala su tako u prostoru kao da im nije potrebno ništa da ih drži.

          – I šta ste onda uradili? – upita doktor.

          – Onda smo krenuli da tražimo gringa. Bili smo sigurni da je tu negde. Umesto da se razdvojimo i krenemo na četiri različite strane, narednik je bio bistar čovek, pa je predložio da se ne odvajamo. Četiri čoveka lakše opaze nekakvu opasnost nego jedan. I tako smo pošli napred, u nadi da ćemo otkriti neke tragove. Na sreću, Santiljana je bio Komančeros, a oni su nenadmašni u praćenju tragova. I, zaista, uskoro je ugledao trag gringovih čizama. Na jednom mestu je kamenje bilo toliko sitno da se trag lepo video. Dvadesetak metara odatle počinjala je crvena prašina. Više nismo imali problema da ga pratimo.

          – I? Da li ste ga stigli? – uzbuđeno zapita Martinez.

          – Jesmo. Ali bolje da nismo. Prvo smo sa jednog uzvišenja ugledali neverovatan prizor. Pred nama se nalazila dolina prepuna vrata koja su stajala tek tako. Bilo ih je više od pedeset. Tada smo videli i njega. Brzim korakom je grabio ka tom mnoštvu vrata. I onda je prošao kroz jedna. Nekoliko minuta kasnije i mi smo se spustili dole. Ja ne znam kako izgleda pakao, ali ono što smo videli kada smo prošli kroz vrata za koja smo mislili da je kroz njih prošao gringo, najbolje opisuje to kako ga ja zamišljam.

          – Šta ste tamo videli? – Martinez je bio zaprepašćen.

          – Šumu... ljubičastu šumu, a nebo je bilo žuto. Drveće kakvo nikada nisam video, sve je izgledalo kao u paklu. Tada smo ugledali čudovišta. Nekakva ogromna stvorenja, koja nisam u stanju da opišem, kretala su se u koloni na stotinak metara od nas. A onda smo čuli užasan zvuk, nalik ptičijem kliktanju, i neko krilato čudovište je zgrabilo Milera. Videli smo kako mu krv curi iz usta pošto ga je stvorenje uzelo u čeljusti i odletelo s njim. Tada smo ih videli još. I ti demoni su videli nas. Santiljana je ugledao procep u jednoj steni i mi smo brzo potrčali ka njemu. Krilati demoni su bili previše veliki da bi mogli da nas zgrabe. Nisu uspeli da se provuku do nas. Tamo smo se šćućurili i premirući od straha čekali da odu. Povremeno smo pucali u njih, ali meci ih nisu probijali.

          – Šta to pričaš vojniče? – poručnik Karvaljo nervozno zapali cigaretu.

          – I šta se onda desilo? – doktor je bio najpribraniji.

          – Onda smo, kada su čudovišta odustala, krenuli natrag ka vratima. Tada smo ponovo ugledali gringa. I on je video nas i nasmejao se. O pojasu mu je bilo zakačeno laso. Prošao je kroz vrata, a i mi smo posle nekoliko minuta uspeli da izađemo. Ponovo smo se našli u crvenoj pustinji. Nas trojica. Miler više nije bio s nama...

Doktor Femine se prekrsti.

          – Lako smo pronašli vrata kroz koja je gringo sada prošao. Narednik je izvadio pištolj i rekao nam da repetiramo puške. Prošli smo kroz tu zelenu masu i našli se na obali nekakvog mora ili jezera. Od gringa nije bilo ni traga. Teren je bio kamenit. Krenuli smo obalom i uskoro shvatili da se nalazimo na nekom ostrvu na čijoj sredini je bila šuma. Nerado smo kročili u nju. Za razliku od sveta koji smo zatekli iza prethodnih vrata, ovde je sve bilo prirodno i normalno. Šuma je bila zelena, a voda i nebo plavi. Umesto kamenja, tlo je u šumi bilo zemljano, pa smo shvatili da bismo ovde mogli da otkrijemo gringove tragove. Ne znam koliko dugo smo se probijali kroz gustiš kada je narednik Ramirez poleteo u vazduh. Bila je to zamka koju nam je gringo postavio. Konopac se obmotao oko narednikove noge i podigao ga deset metara. Narednik je hteo da puca u konopac kada ga je zgrabilo nešto nalik džinovskom slepom mišu. Santiljana i ja smo pucali na stvorenje, ali je ono nestalo s narednikom u zubima. Nas dvojica smo se pogledali i počeli da bežimo. Nije nam više bilo bitno da pronađemo gringa. Samo smo želeli da pobegnemo odatle. Uspeli smo da se izvučemo iz šume i da dođemo do tog jezera ili mora. Tu smo malo usporili i pogrešili. Već smo skoro stigli do vrata kada je iz vode iskočio džinovski aligator i zgrabio Santiljanu. Ostao sam sâm. Tada sam pobegao kroz vrata i kroz crvenu pustinju krenuo ka onim prvim vratima, koja su vodila do naše pećine. Dalje znate – završio je svoju priču Rufio.

Kapetan, poručnik, narednik i doktor su ga nemo posmatrali. To je potrajalo nepun minut.

          – I ti očekuješ da mi poverujemo u te tvoje baljezgarije?! – Martinez je ponovo bio besan kao ris.

          – Gospodine kapetane, kunem vam se svim svetima i Bogorodicom da je sve što sam rekao istina – Rufio razdrlji košulju i poče da ljubi krst koji mu je visio oko vrata.

          – Kapetane, mislim da bi se to moglo proveriti. Nemojte optuživati ovog nesrećnika pre no što skupimo dokaze – smirivao je kapetana doktor Fermine.

          – Šta? Da šaljem patrolu u planine kako bismo se uverili da ova meleska protuva laže?

          – Kapetane, ja ne verujem da je vojnik Pablo u stanju da ovako nešto izmisli. I ja mislim da bi to trebalo proveriti – nadovezao se poručnik Karvaljo.

U tom trenutku vojnik Rufio je zavukao ruku u džep svojih pantalona i iz njega izvadio nešto ljubičasto. Prišao je doktoru Ferminu.

          – Gospodine doktore, vi ste učen čovek. Da li ste ikada videli ovakav list – reče Rufio i ljubičastu stvar dade doktoru u ruke.

– Ne... Sasvim sam siguran da se ovako nešto ne može pronaći nigde na ovoj planeti – reče Fermine.

Kapetan Martinez priđe bliže i dobro osmotri biljku koju je doktor držao u ruci. Doktor mu je pruži, ali se kapetan povuče korak unazad. Poručnik Karvaljo uze list iz doktorove ruke i stade da ga zagleda.

          – Dobro... već sutra ujutro dvadeset vojnika će krenuti ka Sijera Tarahumari. Ja ću ih lično predvoditi. U mom odsustvu, poručniče Karvaljo, vi zapovedate pukom – reče Martinez i okrenu se prema karti koja je bila okačena na zid iza njegovog stola.

          – Kapetane, mogu li i ja s vama? – upita doktor Fermine.

          – Vaša volja doktore – odgovori kapetan ne okrenuvši se.

******

U ranu zoru, 17. februara 1914. godine, vod od dvadeset vojnika, predvođenih kapetanom Dijegom Martinezom, zaputio se ka Sijera Tarahumari. Suprotno onome na šta su vojnici navikli, kapetan Martinez nije se vozio u automobilu. Posle više od mesec dana uzjahao je konja. Plašio se da će pukovnik Delgado biti otpušten iz bolnice, pa će neko morati da ode automobilom po njega.

Vojnik Rufio je jahao pored kapetana i pokazivao put kojim je nekoliko dana ranije prošao sa svojom grupom. Doktor Fermine je, kada su se ulogorili te večeri, pozvao Pabla u stranu.

          – Vojniče, da li si svestan da će kapetan narediti da te ubiju ako ta vrata ne budu bila tamo gde si rekao da se nalaze?

          – Jesam, doktore. Čitav dan se molim zbog toga.

Na odredište su stigli u prepodnevnim satima sledećeg dana. Kapetan je naredio vojnicima da sjašu i odredio jednog koji će čuvati konje. Svi ostali su se popeli uz stenje do pećine. Na Pablovu sreću, vrata su bila tamo gde ih je poslednji put video. Kapetan im priđe, otvori ih i ugleda onu zelenkastu materiju.

          – Izgleda da nisi lagao – reče Pablu.

          – Drago mi je što mi sada verujete – tiho reče vojnik.

          – Neka se neko spusti dole i dovede mog konja! – naredi Martinez.

Konj je bio tu za petnaestak minuta. U međuvremenu je kapetan naredio dvojici vojnika da prođu kroz vrata. Kada je čuo da se iza vrata nalazi crvena pustinja koju je Rufio opisao dva dana ranije, održao je kratak govor vojnicima i naložio im da se kreću u borbenom rasporedu i potpunoj tišini. Zatim je naredio prvoj desetini da prođe kroz vrata. Onda je jedan vojnik proveo Martinezovog konja kroz otvor, a za njim je krenuo i kapetan. Odmah iza njega, kroz vrata su prošli Rufio, narednik i doktor. Ostali vojnici su išli za njima.

Dvadeset ljudi se tiho kretalo crvenom pustinjom, neprestano se osvrćući oko sebe. Kapetan je jahao u sredini kolone. Zaputili su se ka velikoj grupi vrata o kojoj je vojnik Pablo pričao, ali im je to bilo otežano jer nisu mogli da pronađu tragove. Pejzaž je bio jednoličan a vojnici su šaputali o demonima i paklu.

          – Da li ste vi postavili ona nova vrata? – najednom su začuli glas.

Cela kolona se mahinalno okrenula u pravcu iz kojeg je glas došao i vojnici sa svoje leve strane ugledaše najbizarnije moguće stvorenje kako polako hoda prema njima. Kapetanov konj se propeo i počeo da njišti, a vojnici, kako koji, jedni zanemeše a drugi počeše da viču. Neki su već išli unazad kada je stvorenje ponovo progovorilo.

          – Da li me čujete? Da li ste vi postavili ta vrata?

Pred njima je stajalo biće bez glave, sa očima na grudima i ustima na stomaku. Kapetan Martinez, koji je zanemeo od užasa, konačno je uspeo da izda nekakvu naredbu.

          – Pucajte na to đavolje seme!

Vojnici zapucaše i nekoliko metaka pogodi biće.

          – Pa to boli! Šta vam je? – meci nisu probijali kožu stvorenja, ali su mu očigledno nanosili bol. Stvorenje pobeže iza jedne crvene dine.

          – Kapetane, to biće govori našim jezikom – doktor Fermine se polako oporavljao od šoka – Da li si ga već sreo Pablo? – okrenuo se ka vojniku.

          – Ne... sada ga prvi put vidim – Pablo je bio bled kao krpa.

          – Kapetane, naredite vojnicima da obustave paljbu! – povika doktor.

– Prekini paljbu! – naredio je kapetan.

          – Heeej! Izvini što smo pucali na tebe. Možemo li da razgovaramo? – obratio se doktor stvorenju.

          – Ne pada mi na pamet. Vi ste budale – čuo se glas iza dine.

          – Izvini što smo pucali na tebe. Uplašili smo se. Ti si tako drugačiji od nas – smirivao ga je doktor.

          – Jako me je zabolelo, vi ste neki ludaci – odgovori stvorenje.

          – Evo vidi, spuštam pištolj na zemlju – doktor priđe nekoliko koraka dini i spusti revolver kod nogu.

          – A oni? – iza dine je izvirila ruka i pokazala u pravcu vojnika.

          – Oni se još plaše, ali ti ja garantujem da neće pucati – pregovarao je doktor.

          – I šta? Ja sad kao treba da izađem i verujem vama kretenima?

          – Kunem ti se da više nećemo pucati.

          – Hmm... Hajde dobro. Ali ono me je jako zabolelo...

Nastaviće se...

Next Post

Gringo (deo treći)

Mon Apr 20 , 2020
Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017) Autor: Aleksandar Đukanović – Šta to pričaš? Očekuješ da poverujem u te budalaštine? – Martinez je ponovo gubio strpljenje.  – Dobro, šta se onda desilo? – doktor Fermine je rukom smirivao kapetana.  – Desilo se to da je narednik Ramirez prošao […]

Preporučujemo...