Čitaoci Direktne reči o karantinskim danima (3)

Драга Савета, мало ме је страх

Аутор: Душан Ивановић

Од рођења па ево напунио сам 50, да ли је био неки миран период? Не знам. Контао сам да сад, кад смо дошли у Америку да ћемо коначно почети да живимо досадне животе ал' није нам суђено, очито.

Овде се живот није много променио, осим што је ћерка стално код куће као на некој онлајн-настави. Може да ме маже да учи, нити се разумем у те наставне платформе нити имам воље да их проучим. Супруга ради и то је оно што ме највише плаши: директно је угрожена. Засад има заштитну опрему али јој долази доста пацијената из Фербанкса, а тамо има највише заражених. Возим је на посао и враћам. Не желим да иде обезбеђеним превозом. Мало се расправљала око тога па је попустила. Зна ме.

На послу нисам угрожен. И овако се не дружим ни са ким од колега. Ликови који раде са мном су класични шабани. Код нас је познати израз Red Necks. Овде им вратине нису црвене јер сунца има у траговима, више су смежурани и сиви од хладноће и константног ветра који нас шиба и ноћу и дању. Воле Трампа, убеђени су да Trump will make America great again. Као да сам међу Вулинима, тај рад. Јасно вам је што сам на дистанци.

Стигао је допис из канцеларије гувернера да се сви заинтересовани мобилишу у цивилну заштиту. Прво сам послао имејл у спам-секцију а онда ми супруга рече да су нам то поени за брже добијање папира. Као нека уцена из прикрајка. Љути ме то. Знају и они да чим добијемо то пресвете папире да ћемо да запалимо у неку цивилизацију далеко од снега, ветра и ових фрикова. И знају да пристајемо на све да убрзамо процес. Ок, пријавио сам се. Поени јебига.

Био сам на „интервјуу“ за пријем у редове цивилне заштите. Три ретарда ме испитују. Један је смежурани сиви врат са три грама мозга, други је блентав са младалачким брчићима иако му је око 45 година, трећи ми је још и симпатичан. Мислио сам да је Индијанац ал' каже да води порекло из Јапана. Он се (као) саосећа са мном, такав је наступ изабрао. Гледају у мој досије, постављају ми најдебилнија питања кад Смежурани Врат пита колико сам муслимана убио у рату? Толико је глуп да конта да се само са муслиманима ратује на свету. Мук. Сви ћуте. Ја бих му сад најрадије набио ту шољу са кафом што држи у руци у........... али поени, јебига. Бројим у себи. Јапанац каже да прескочимо то питање. Одахнем. Спретан сам и физички јак, то им треба, каже овај са брчићима. Биће посла око обезбеђивања болница и других установа где ће фалити заштите. Дивно. Одувек сам сањао да будем у кордону. Пас матер... Позваће ме кад се укаже нужда и пошто сам управо потписао – могу да ме шибну где им падне на памет. Поени, Душане, мисли на поене.

У повратку са интервјуа гледам све око себе другим очима. Док је цео свет куповао тоалет-папире, ови на Аљасци су куповали оружје и муницију. Седе на верандама са двоцевкама на крилу. Језиво је. Спремни су за Трећи светски рат. Не разумем их, хоће ли да одувају барутом корону?!

Сви смо добили течност за дезинфекцију. Стао сам у пластичну каду са сунђером натопљеним том течношћу да „очистим“ ђонове. Риа лавежом обавештава моје девојке да сам стигао. Улазим у кућу и прво силазим доле где нам је веш-машина и сушилица. Скидам све са себе, перем руке, облачим тренерку, перем руке. Нема ми друге папуче, изгледа да ју је Риа негде скембала. Пењем се горе, кућа мирише на јунеће печење. Тек онда сконтам колико сам гладан. Изљубим се са Ријом. Ћерка се смори од пољупца, а за загрљај сам издувао, отрчала је у своју собу. Супруга седи за лаптопом у кухињи. Погледа ме. Нешто није у реду.

„Пецина Милица је заражена!“ – каже.

На екрану отворен мој фејс и чет-прозор с Пецом.

„Шта је било, причај?“

Сео сам поред ње и загрлио је. Тресе се. Пеца објашњава, цео дан су се мрцварили по Инфективној. Пустили су је кући, има високу температуру, гуши се од кашља. Отићи ће с њом на плац да се изолују.

Милица, човече! Фитнес-фрик, здрава исхрана, теретана два пута на дан. Жена са дупетом фудбалера – тако је зезам. Од како је кренула на кик-бокс, не улазим више с њом у ринг. Зајеби, ја је штедим, а она ми враћа за зезање.

Супруга се заплака. Чвршће сам је загрлио. Тако је малена кад плаче. Погледа ме. Ја се као смејем, све је супер, нећу и ја да плачем, види ме, смејем се.

„Добићу пендрек!“ – кажем.

„Пендрек?“

„Аха. Све ћу да их угазим. И за санкције и за бомбардовање и за Вучића, све ћу да наплатим!“

Гледа ме а онда ме пукне иза увета: „Не лупај!“

Ја њу тешим а она мени ћушку.

„Мрш у кујну!“ – гласно кажем.

„У кухињи смо!“

„Иди, ради нешто, што сам те ја оженио?“

Опет замахне, ја избегнем ал' ено је, смеши се.

Изађем у задње двориште с флашом короне у руци. Зинат сад купујем корона пиво. Седнем на степениште. Гледам дивљину испред нас. Милица, јбт! Обришем рукавом очи.

„Најебали смо“ – помислим – „Ал ћеш најебати короно и ти, само пробај да нас такнеш!“

Вратим се у кућу. Драга ме чудно гледа. Сконтам да су ми очи још влажне. Вадим се на ветар. Смеши се.

Ок је понекад показати слабост. Ал' само понекад. Сад је таман – орасположила се.

Душан о себи каже: социјално неинтелигентан, друштвено ретардиран и комуникативно иритантан. У слободне време је безобразан и глуп. Воли фудбал, пиво и секс. Не мора тим редом.

Next Post

Kako je nastao život???

Thu Apr 9 , 2020
Драга Савета, мало ме је страх Аутор: Душан Ивановић Од рођења па ево напунио сам 50, да ли је био неки миран период? Не знам. Контао сам да сад, кад смо дошли у Америку да ћемо коначно почети да живимо досадне животе ал' није нам суђено, очито. Овде се живот […]