Glad (deo treći)

Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017)

Autor: Aleksandar Đukanović

 - Hajde... popijte malo votke – reče Olga Nikiforovna.

 - Žao mi ga je, užasno mi ga je žao, dobra moja Olga Nikiforovna – Semjonove oči bile su pune suza.

 - Znam kako vam je Semjone Aleksejeviču – reče Fedor Mihailovič – Zapravo, siguran sam da je on sada još gore.

 - Kako se to dogodilo noćas? – nestrpljiv je bio Danil Maksimovič.

 - Molio se od deset uveče do tri ujutro. Nisam mogao da spavam od njegovog mrmljanja. A onda je došao sa svećom u moju sobu i naredio mi da pođem sa njim. Krenuo sam za njim do sobe koju je on koristio kao radnu. Dok smo išli on se neprestano krstio i mrmljao Oče naš. Kada smo ušli u radnu sobu, naredio mi je da tiho otvorim peć, kako ne bih nekoga probudio. U peći nisu gorela drva i u sobi je bilo ledeno. Dok sam ja otvarao peć, on je iz sekretera izvadio zavežljaj svezaka, povezanih pantljikom. Prišao je peći sa svećom u ruci i ja shvatih šta je namerio. Legao sam na zemlju i počeo da mu ljubim noge i molim ga da to ne čini. Rekao mi je da to nije moja stvar i svećom počeo da pali sveske i baca ih u peć. Dok je to radio, naredio mi je da se molim Bogu.

 - Dakle, istina je. Možda najveće delo ruske književnosti pretvoreno je u prah – tiho reče Danil Maksimovič.

 - Gospode Bože – reče Olga Nikiforovna i prekrsti se.

 - A šta je onda bilo? – upita Danil Maksimovič.

 - Kada je završio sa spaljivanjem svezaka, zagledao se u mesec na nebu. Stajao je tako kraj prozora nekoliko minuta. A onda mi je prišao, poljubio me u obraze i čelo i prekrstio se. Krenuo je ka svojoj sobi ali kao da nije imao snage da načini ni korak. Pao bi da se nije uhvatio za sekreter i ja ga prihvatih sa leđa. Tako oslonjen o mene, uspeo je nekako da se dovuče do spavaće sobe. A onda je počeo da jeca. U njegovom glasu sam osetio bol kakvu nikada nisam čuo ni video. Pao je u postelju licem okrenutim ka jastuku i ja sam se uplašio da će se ugušiti. Okrenuo sam ga na stranu, a on se skupio kao dečačić. Jastuk je bio potpuno mokar od njegovih suza – ispriča Semjon.

 - Šta je rekao grof kada je čuo za ovo? – Fedor upita Danila Maksimoviča.

 - Rekao je da je pogrešio što je primio Matveja Konstantinovskog pod svoj krov. Već danas će doći lekari koji će naterati Nikolaja Vasiljeviča da jede. Ako ne bude hteo milom, moraće silom – odgovori majordom kuće Tolstojevih.

***

 - Jadni naš Nikolaj Vasiljevič – jecala je Olga Nikiforovna.

 - Sada se valjda odmorio – reče Fedor Mihailovič i prosu nekoliko kapi votke na pod.

 - Serjoža, dođi ovamo! – povika Semjon.

Garavi deran uđe u kuhinju sa priglupim smeškom na licu. Iz nosa mu je visila ružna zelena slina.

 - Dajte mu da se opere, Olga Nikiforovna – reče Semjon kada je video Serjožu.

Kuvarica donese lonac mlake vode sa peći objasni nesrećniku šta da uradi. Izgledalo im je da ih ništa nije razumeo. Feđa ustade i nabi Serjoži glavu u lonac. Onda uze čistu krpu i obrisa mu glavu. Budala se i dalje glupavo cerila.

 - I vi stvarno mislite da Serjožu uposlite da pomaže ocu Matveju na sahrani? – upita Feđa Semjona.

 - Mislim... Ako mi gospodin grof dozvoli. A kako mi je rekao Danil Maksimovič, grof nema ništa protiv – reče Semjon.

 - Znate li koliko ste osedeli za ovih nekoliko nedelja Semjone Aleksejeviču? – upita ga Olga.

 - Znam. Jutros sam to shvatio dok sam se brijao.

Utom neko zakuca na ulaz za sluge. Fedor Mihailovič ustade da otvori vrata. Bio je to krojački pomoćnik. Predao je zavežljaj Feđi i sačekao da mu se plati.

 - Šta je to Fedore Mihailoviču? – upita Semjon.

 - Odelo za Serjožu. Grof Tolstoj ga je još juče naručio – odgovori Feđa i pođe ka stepenicama, kako bi o tome obavestio Danila Maksimoviča.

***

Poslednjih nekoliko meseci svog života Nikolaj Vasiljevič Gogolj proveo je u Moskvi, u kući svog prijatelja, grofa Aleksandra Tolstoja, u Nikitinskom bulevaru broj 7. Gogolj, koji se čitavog života borio sa depresijom, poslednjih godina je sve više zapadao u tzv religiozno ludilo. Vek i po kasnije lekari su ispostavili ovaj spisak bolesti: šizofrenija, manijakalno-depresivna psihoza, pa čak i sputavanje homoseksualne sklonosti. Nijedna od dijagnoza nije bila takva da se nije mogla osporavati. U kakvom je stanju Gogoljeva svest bila poslednjih nekoliko godina njegovog života, najbolje govori pismo koje je napisao Visarion Bjeljinski, tvorac ruske književne kritike, duhovni guru ruskog društva i dotadašnji Gogoljev veliki prijatelj. Kada je izašla Gogoljeva ''Prepiska sa prijateljima'', Bjeljinski je napisao:''Voleo sam vas strasno, kao što čovek, krvlju vezan sa svojom otadžbinom, može voleti svoju nadu, čast i slavu, svog velikog vođu na putu svesti, razvitka i progresa. Da ste pokušali da mi oduzmete život, i onda bih vas manje omrznuo i prezreo negoli sada, za vaše sramne redove. Propovednik kamdžije, apostol neznanja, pobornik opskurnosti i mraka, panegiričar divljih naravi... Šta vi to radite? Zašto ste tu umešali jos i Hrista? Ili ste bolesni, pa vam je potrebno da se što pre lečite?’’

Posebno poguban uticaj na Gogolja, imao je protojerej rževski, otac Matvej Konstantinovski, koji je nad piščevom razrušenom dušom, zadobio potpunu vlast. Pod njegovim uticajem, Gogolj posti do iznemoglosti, a najveći deo dana provodi u molitvi. Od kraja januara 1852. godine, Konstantinovski je boravio u kući na Nikitinskom bulevaru. On je bio i jedini koji je pročitao drugi deo ''Mrtvih duša''. Stav Konstantinovskog je bio da Gogoljev rukopis ne zavređuje da bude objavljen i da bi najbolje bilo da ga spali. Nedugo po odlasku Konstantinovskog iz Moskve, Gogolj je to i učinio.

Nakon što je to uradio, Gogolj je potpuno prestao da uzima hranu. Ubrzo je pao u postelju iz koje više nikada nije ustao. Nije pomoglo ni to što su lekari pokušali da ga hrane na silu. Posle nekoliko dana, Gogolj je pao u nesvest. Umro je u osvit zore, 4. marta 1852. godine.

Next Post

Čitaoci Direktne reči o karantinskim danima (1)

Thu Mar 26 , 2020
Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017) Autor: Aleksandar Đukanović  - Hajde... popijte malo votke – reče Olga Nikiforovna.  - Žao mi ga je, užasno mi ga je žao, dobra moja Olga Nikiforovna – Semjonove oči bile su pune suza.  - Znam kako vam je Semjone Aleksejeviču – […]

Preporučujemo...