Ljuba

Autor: Snežana Mirić

Nisam bila na sahrani.

Nisam ni znala da je umro.

Već godinama je živeo kao da je bio mrtav.

- Sklonite se, prolazi mrtav čovek - čulo se iz očiju prolaznika, neznanih i  znanih.

Znani posebno ne vole da ih se podseća na nesreću, na bolest, na posrnulost, na nemoć da se iz neke bitke izađe čitav. Znani vole da budu junaci u pričama, da je oko njih sve uglađeno i lepo. Da reklamiraju sreću i paradiraju njom, imali - nemali.

                                            ***

Poodmakla jesen. Prži sunce. Đurđevkine oči su suve, ali nisu više jezersko plave kao nekad. Odsutne su dok priča. Zato što su sa njim. A on je tamo negde, u drugom svetu.

- On je uvek sve pokušavao da izgladi, da pomiri gde je svađa, da uteši i razume - ne trepću Đurđine oči. - A oni? Njegovi drugovi u koje se kleo do neba? Gde su oni bili kada mu je bilo najteže, kada mu je trebala podrška? Tu su bili. Samo su im većini leđa bila okrenuta.

                                             ***

Parta je na vratima ulaza u zgradu. Zgrada je u prolazu koji vodi u moje dvorište. Okrznem je svaki put kad prođem. Gledam u lice sa fotografije. Drag mi je taj lik koji je bio deo mog odrastanja, moje rane mladosti. Plačem.

                                             ***

Uvek u isto vreme idemo u prodavnicu, kao po dogovoru. Pričamo putem i šalimo se. Ulazimo u ,,Dugu", on se glasa skoro detinjom razdraganošću:

- Ja prvo stavljam u korpu koka-kolu! Obožavam je!

- Ja je pijem samo kad je nečiji rođendan - odgovaram.

- Pa evo, dođi danas kod mene na rođendan, komšinka.

- Danas ti je rođendan?

- Nije.

Smejemo se glasno.

                                                 ***

- Nikad on nije umeo da se snađe - reče Đurđevka. Beše trepnula. -  Znaš li da je imao udes? Da se zapalio u automobilu? Da je dve godine vrištao od bolova skoro svake noći? Da više nije mogao da izdrži?! Rekli su da je pijanica. Njegovi drugovi. A on je gasio taj požar, te opekotine, taj očaj. Trebala mu je pomoć, snaga, razumevanje. Gde su bili svi oni? Oni, koji su kod nas dolazili kad god im je padalo na pamet, kad bi se zatvarale kafane, kad bi im trebala ,,gajba", kada su im se praznili frižideri, kada im je trebao neko da se izmotavaju na njegov račun... Bežali su od njegovih rana, od njegovog raka, od raka njegove žene i majke, od njegovog malog deteta... Bežali su od nas. Reći ću ti: on je bio divan muž i divan otac. Svo to vreme, bio je divan.

Gledam je i ćutim. Ona ga i dalje voli. On je njoj i dalje živ.

                                            ***

- Dolaziš li večeras u disko?

- Naravno.

- E pa red je da plešemo zajedno, znaš li da još nikada nismo plesali?

- Ti i ja? Mi da plešemo? - zagrcnuh se od neverice - Ljubo, ja ne umem da plešem kao ti, šta ti je? Mislim, znam da se mrdam u ritmu, ali to nije to. Gledala sam te dok igraš sa devojkama koje to znaju. Ti si savršen. Igraš kao profesionalni igrač.

Nasmejao se: - Ma, ti si mi, moja komšinice, mnogo stroga prema sebi. Ples je uživanje: opustiš se i uživaš, slušaš muziku i pratiš partnera i to je to.

- To zvuči lako kad ti govoriš.

- To jeste lako, veruj mi. Videćeš - reče ne skidajući osmeh sa lica.

Uveče sam imala tremu kao da treba da odgovaram za ocenu, a nisam dovoljno spremna. Kada sam ušla u salu, on je već bio na podijumu. Pomislih kako je možda i zaboravio, ali sam se za svaki slučaj zavukla   u gužvu. Možda me neće ni videti. Ugledao me je, raskezio osmeh preko celog lica i mahnuo rukom, dobacivši: - Ovamo!

Osetila sam kako mi noge klecaju, kako mi se stežu grlo i stomak. Osetila sam i poglede devojaka koje su, takoreći, čekale u redu da plešu s Ljubom. Dobro, mračno je, ne vide se moji užareni obrazi.

- Samo trenutak, komšinka - reče mi - razveži taj konjski rep, treba nam tvoja dugačka kosa za ovaj ples, žmirkajući se smeškao.

Sećam se da sam se nekoliko trenutaka kretala kao da sam pričvršćena za pritku. A onda, uopšte ne znam kako se to desilo, osetila sam kao da lebdim. Iako nisam često obuvala cipele sa visokim štiklama, iako sam se plašila da ću se saplesti, to se nije dogodilo. Umesto toga, okretala sam se klizeći po podijumu i skoro žalila kada je muzika prestala.

- Eto vidiš, reče pokroviteljski i toplo - bilo je sjajno, a ti si se onoliko brinula. Lepo sam ti rekao: lako je.

                                                   ***

- Mama, sreo sam danas Ogijevog tatu, pozdravio te je. Nisam znao da ga poznaješ. On je car. On ponekad sedi na klupi dok igramo basket. Jedva govori, ali je srdačan, šali se sa nama. Ogi baš i liči na njega, dobar je mladić - izdeklamovao mi je sin jednog prolećnog popodneva. Poljubila sam ga.

- Mama, bre...

- Neka - rekoh - mogu ponekad da te cmoknem, ti si dušica moja.

- Mama, prolupala si malo, a?

                                                    ***

Đurđevka se skoro zaplakala. Zamutile su joj se oči, mada je veoma vodila računa da joj suza ne ispadne ni iz jednog.

- U jednom trenutku smo sve troje uselili rak u svoja tela: prvo ja, pa njegova majka, pa on. Znam da je to glupo i nemoguće, ali pomislila sam kako sam ih zarazila. Kako sam kriva. Šta ako je onaj Bora imao pravo? Šta ako ja stvarno i nisam bila za njega? Znaš li da mi je u našoj rođenoj kući sunuo koka-kolu u krilo, ljut što sam mu se u nekom trenutku usprotivila?! Što sam rekla šta mislim o svima njima, što sam mislila kako ga nisu dostojni. I nisu!

- Kreten! - rekoh ljutito - Naduvenko i seronja! - skoro viknuh.

                                              ***

- Komšinice, e, imaš li sedamdeset dinara? Vratiću ti...

Grlo mi se steže. Oči me peku. Duša mi se ledi. Teram lice na osmeh. Otvaram novčanik, vadim stotku.

- E, hvala ti, hvala...

- Ma hajde, šta ti je. Komšo... Čini mi se da me više ne čuje. Mutne su mu oči i više nisu crne. Sivkaste su. Žućkaste. Plivajuće.

Ali osmeh, osmeh mu je isti kao nekad.

                                               ***

U restoranu ,,Park" ne vidi se od duvanskog dima i ne čuje od žamora gostiju. Stolovi su prepuni, izneli su i stolice iz ostave. Naše društvo sedi u uglu pored prozora. Ljuba se ljulja na stolici. Murat je izvalio nešto smešno, svi urlamo, Ljuba se zanosi i - tras! Tajac. Kafana je ućutala. Ljuba ne ustaje. Sakrio se pod sto. Neko vreme čulo se samo zveckanje čaša u šanku, a potom žamor koji se ponovo uspostavlja.

- Šta se desilo? - dopiru radoznali glasovi.

- Pao je lepotan - ceri se konobar Đura, mlateći krpom oko sebe, derendajući se na sav glas, ne bi li ga čuo što veći broj posetilaca.

- Koji lepotan?

- Pa onaj, onaj lepi lepotan. Sa trepavicama. Onaj, pametnjaković! Hehehe... - zlurad je Đura. Biće da se setio kako ga je jednom prilikom dok je nosio prepunu tacnu čaša i flaša, bezuspešno uvlačeći trbušinu i probijajući se između stolova, Ljuba kao u prolazu prepao pitanjem: - Ej, Đuro, brzo mi reci koliko je sati, žurim! - na šta je Đura mahinalno okrenuo ruku na kojoj mu je bio sat. I u kojoj je nosio tacnu...

Ljuba pomalja glavu: - Deset minuta čučim pod astalom da ne vidi kafana ko je pao, a ovaj som me reklamira!

Smejemo se.

Ljuba teatralno ustaje i klanja se gostima, razvlači usta u cerek i govori: -  Autograme delim posle fajronta! I ti ćeš, Đuro, dobiti jedan, znam da jedva čekaš!

Kafana vrišti.

                                                   ***

- Mnogo mi je žao što nisam bila na sahrani, Đurđa. Ti znaš da sam volela Ljubu. Ali mi je drago što smo se srele danas.

- Hvala ti, reče i zagrli me. - Nije važno koliko se često srećemo i viđamo, važno je šta nosimo u srcima.

- I ja to mislim - rekoh. Pozdravismo se.

                                                   ***

Svakodnevno prolazim pokraj Ljubine zgrade. Njegovo lice gleda me sa umrlice. Svaki put iz oka mi izađe suzica, gotovo nevidljiva. Onako, umesto pozdrava. Brzo je sklonim s lica i osmehnem mu se.

                                                    ***

- Mico, eno ti ga onaj... - poče moj muž. Zaustavljam ga prilično grubo: - Nemoj ni da se šališ da izgovoriš! Ni reč, ni misao, ništa! Ti ne znaš ništa o njemu! - govorim sve glasnije.- To nije on! To nije taj čovek, ti ga ne poznaješ, on nije ono što ti vidiš - plačem. Muž me grli: - Pa dobro, dušo - glas mu je mek i posebno nežan - zašto si se toliko uznemirila? Ti poznaješ moj smisao za crni humor, znaš da se tako šalim i sa svojima...

- Znam, rekoh pomirljivo, ali me spopada tuga. Svaki put kad ga sretnem, kad ga ugledam takvog. Svaki put. Setim ga se iz dana naše mladosti. Ti ne možeš ni da zamisliš kakav je to momak bio...

                                                 ***

Nedeljno jutro. Magličasto. Nema parte na ulazu. Pogodilo me je mnogo jače nego kad sam je prvi put ugledala.

Kao da je dva puta umro.

Kao da je sada zaista zauvek nestao.

Moj komša.

Moj drug iz mladosti.

Ljuba.

Next Post

Dragocenosti

Sat Feb 1 , 2020
Autor: Snežana Mirić Nisam bila na sahrani. Nisam ni znala da je umro. Već godinama je živeo kao da je bio mrtav. - Sklonite se, prolazi mrtav čovek - čulo se iz očiju prolaznika, neznanih i  znanih. Znani posebno ne vole da ih se podseća na nesreću, na bolest, na […]