Slavska priča

Autor: Snežana Mirić

Sveti Nikola. Moja porodična slava. Što bi rekli, devojačka, mada 'oće da kažu kako nema toga. Ne postoji. Meni je sasvim komotno ovako, da mi postoji. Da umesim žito i kolač, da poređam porodicu oko stola i da mrmoljimo uz ručak o svemu i svačemu. Da se kuckamo višnjevačom il' već ko šta pije (a ja obično džin) i  potom, vinom, kako vreme odmiče, što je ujedno i posebna prilika da i moj muž uzme čašu u ruke i nazdravi, budući da je čuven po izreci: - Ne pijem ni na sopstvenim venčanjima! -kojom je nekoliko puta nasmejao i saobraćajce.

I predveče da mi dođe kuma, moja Helena, pa da jedemo kolače, a moj dragi da se još koji put u toku dana ogrebe za žito...

A da vam ispričam kako sam pre nekoliko godina postavila recept za svoj slavski kolač na jednom finom i poznatom kulinarskom sajtu. Moj vam je recept kao za milhbrot ili kako ovde iz nekog razloga vole da kažu, milibrot. Ne pitajte me zbog čega, pojma nemam.

Dakle, taj je kolač čista poezija: blago sladi, diskretno miriše na limunovu koricu i mleko, ne znate šta je lepše sledećeg jutra: da li da jedno parče namažete puterom i stavite odozgo tanku šnitu praške šunke, ili pekmez od jagoda? Ili prvo jedno, pa drugo? U dilemu upadate svakako. Šolja bele kafe uz to se podrazumeva. Još ako vam zapadne da se ne radi, pa ne žurite na posao... Nirvana.

I tako ja sladim i gustiram, kad se na onom istom kulinarskom sajtu javi Kolo srpskih sestara i sestričina, zaskočiše me k'o gladni vuci: - Pa to nije posno, pa kako tako, pa jeres...- Da l’ da objašnjavam kako ne postim Božićni post, te mi se čini licemernim da reda radi postim dan slave, da li da se izvinjavam za povređena im verska osećanja, da l' da objašnjavam kako su moji religijski motivi za slavlje jednostavni i skromni, te da se ovog običaja držim samo iz sentimentalnih porodičnih razloga, ili da se napravim da nisam pročitala? Nezgodno beše. Jer, kako mogah da nabrojim da sam skuvala i supu žutu ko dukat, sa knedlama od griza u mleku i sa pečenim belim lukom (probali niste, voda da vam curi!), rolovala meso i ispekla čokoladni kolač sa puterom naravno, jer ja margarin koristim samo kad pravim testo za kiš i eventualno kad se čvoknem u kuhinjski element, pa da namažem glavu da mi ne ripi čvoruga!

Jedva se smiriše strasti, ugrizoh se za jezik da ne poćeram skupinu... a onda ostadoh da se čudom čudim u sebi i za sebe:

Sveti Nikola, arhiepiskop Mire Likijske, Čudotvorac, kako ga još nazivaju, smatra se zaštitnikom moreplovaca, putnika, siromašnih i dece.  Znam ja te neke pričice o njemu, al’ se mislim - kakve sve to veze sa mnom ima? Moreplovac nisam, nisam ni nekakav putnik, ako izuzmemo ona unutrašnja putovanja po sopstvenom svemiru. Ne pronalazim da su međusobne veze preterane. I izgovaram glasno, svesna da se uz sestre iz gorepomenutog Kola i razna braća mogu da stušte na moj lik i delo, pa da mi sve potanko objasne. Dobro.

Ne vredi sad da ja mnogo pričam kako mislim da ne moram da biram uvek isti put kao i svi ostali. Kao da ja moram baš da imam po svaku cenu nekakvu važnu misiju! Mogu komotno i da živuckam sasvim običnim životom. Gde piše da treba da jurim ne bih li dosegla nešto veliko i veličanstveno? A ti što hrle, prosto im bilo. Neka ih u svojim važnim misijama i na svojim važnim zadacima.

Ako sam u nečemu posebna, ja to već znam.

Meni dovoljno.

Next Post

Ništa nije slučajno

Fri Dec 20 , 2019
Autor: Snežana Mirić Sveti Nikola. Moja porodična slava. Što bi rekli, devojačka, mada 'oće da kažu kako nema toga. Ne postoji. Meni je sasvim komotno ovako, da mi postoji. Da umesim žito i kolač, da poređam porodicu oko stola i da mrmoljimo uz ručak o svemu i svačemu. Da se […]