Autor: Gordana Babić
Skoro sam čitala da u mnogim jezicima postoji više sinonima za sam pojam - nostalgija, pa nekako se nameće pitanje: Šta je u stvari nostalgija? Saudade, وجد (wajd), νόστος, בענקשאַפט, ҳасрати, sehnsucht, hiraeth?
Kažu da je nostalgija patetična, jer asocira na melanholiju, da je bespotrebna, jer treba živeti za sadašnji trenutak. Ima u tome istine, ali fini, dozirani slojevi nostalgije mogu da budu lepi. Uostalom, kakav je to život bez sećanja!
Nekada davno smatralo se da je nostalgija bolest mornara: nešto što se obično događalo kada su bili dosta vremena daleko od kuće, a bilo je povezano sa čežnjom za domom i porodicom. Pa i danas se nostalgija često vezuje za tihu tugu za domom.
Lično, nisam nešto posebno nostalgična za rodnim gradom, mada nisam sigurna da mogu da objasnim zašto. Nostalgična sam za mnogim mestima u kojima sam bila, za mnogim stazama kojima sam prošla.
Nisam nostalgična za dragim ljudima, njih volim. Nostalgična sam za susretima koji su mi u nekim životnim momentima mnogo značili.
Pa, šta je za mene nostalgija?
Nostalgija, to su jarke boje sunca, peska i stena. Vrelina u vazduhu. Noćna magla od vlage na četrdeset i pet stepeni. Prva Nova godina u pustinji davne 2004. i pesma No Valentine. Novi prizori, mirisi i ukusi. Zagušljivost, otužna aroma jakih parfema i začina. Sparušene palme, gizdavi ramadanski šatori. Raskoš. Urme u čokoladi.
Nostalgija, to su rane zore na obali okeana, dok se još uvek može hodati po pesku, koji se u podne pregreje. Jedna rana, usamljena kairska jesen, kada sam iz hotelske sobe gledala reku Nil prisećajući se Pavićeve rečenice: ,Pogled na Nil leči’, dok se iz obližnjih restorana čula svadbena muzika popraćena podvriskivanjem arapskih žena.
Nostalgija, to je moja prijateljica Fara. Tog turbulentnog leta 2006. otišla je u rodni Bejrut da poseti rodbinu i nikada se više nije vratila. Larisa, koja mi je na glavnu, moskovsku, železničku stanicu donela jabuke iz Jasne Poljane, Tolstojevog rodnog mesta, da imam za put. Karmen, Radžani i Kristina, s kojima sam delila nepodnošljivu lakoću emigrantskog života. Moja prijateljica Arleta koje više nema. I mnogi, mnogi ljudi sa kojima su mi se putevi ukrstili.
Nostalgija, to su predasi u gradovima Evrope na putu prema Beogradu, mešavina emocija i pitanje – gde u stvari pripadam, i da li ću zauvek biti rastrzana između dva kontinenta?
Nostalgija, to su rastanci kada dani odmora iscure, prtljag pun emocija i sa ponekom teglom ajvara – sećanje na dom i maminu kuhinju, surčinska pista koja se gubi, i opraštanje sa rodnim gradom do sledeće godine.
Nostalgija, to su putovanja rasklimatanim vozovima. Vožnja tuk-tukom. I prašnjave železničke stanice u uspavanim gradićima na kraju sveta, začuđeni i bezazleni pogledi meštana. Aerodromi, čekanje, nervoza, radost...
Nostalgija, to su stare kamene kuće obrasle lozom, napuštene mošeje, hramovi na vrhu stena koji blješte na suncu, skulpture zmajeva na seoskim trgovima...Pirinčana polja, kaučukove šume. Deca koja mašu vozovima. Musava deca. Nasmejana deca.
Pa, onda opet novi mirisi i prizori, mirisi tropskog voća, vlage, benzina, truleži, preslatke kafe sa kondezovanim mlekom koja se prodaje na ulici. Apokaliptični pljuskovi. Džungle. Žene koje veštim pokretima ljušte koru ananasa koji prodaju. Žene sa šarenim maramama, žene u togama obrijanih glava, žene koje nose prepune korpe na vrh glave, muškarci koji žvaću betel, muškarci u saronzima, muškarci opasani džambijama... Ovako bih mogla da nabrajam satima, mada mnogo toga se ne može baš dočarati rečima.
Sve u svemu, moja nostalgija je kolaž od stotinu kockica, nasumice poređanih. Ponekad se neka kockica izdvoji, ispadne iz kolaža, pa je lagano vratim na mesto. Znam i da će se ovi sadašnji trenuci pretvoriti u jednu od kockica na kolažu.
A šta je za vas nostalgija?
