Proleće na Atlantiku
Nikada nisam volela proleće na okeanu. Vreme se menja iz sata u sat, trebate imati dve presvlake kada idete na posao i, gle čuda, fali još jedna. Ako ste malo osetljivijeg zdravlja, telo vam je „polomljeno“ a ni nesanica nije redak slučaj. Kao i uvek, zagađen vazduh je često nepodnošljiv a vlaga je još uvek veoma visoka, toliko da bi me gušilo noću i konstantno pravilo probleme kostima. Predreumatsko stanje, kaže treći doca kod koga sam jedva zakazala sastanak. Svi bi kod Jevreja na lečenje.
Ipak, ljudi je više na cestama i očigledno je da grad iz zimske klizi ka letnjoj učmalosti. Stanovnici tog dela sveta kišu i oblake doživljavaju krajnje tragično, te slobodno vreme uglavnom provode kod kuće uz depresivne filmove. Uvek bih ih zadirkivala da su napravljeni od šećera i da zbog toga ne izlaze napolje zimi. I dalje ne razumem kako se naviknu na mesece bez Sunca i sneg u evropskim zemljama...
Pijace su oživele, rodilo sada i na severu a, bome, stiglo još po nešto iz Španije i Portugala. Ima za svačiji džep. Šegrti u plavim mantilićima vredno trčkaraju od radnje do klijenta, povremeno dobacuju kakvoj zgodnoj „satti“ (devojci) nešto što uglavnom ne bi znali uraditi. Čuli od starijih, pa se prave odrasli. Čistači cipela i prosjaci su se vratili na svoja radna mesta: prvi pred kafedžinice, drugi ispred pekara. Narod je brbljiviji tamo negde do Ramadana, kada prave malu pauzu. Poslednjih par godina konstantno pada u letnje mesece i, kao i uvek, izaziva posebno stanje kod većine postača zvano „ena sayim/a“ (ja postim)- svaka glupost se opravdava tom izjavom, opisuje žrtvu koju vernik podnosi ne bi li zadovoljio Boga i traži oprost za svoje nepromišljeno ponašanje tokom dana. Uglavnom niko ništa ne uzima za zlo tokom tih 29 ili 30 dana posta: ako se nešto loše desilo, tako je oduvek trebalo biti jer ionako je Šejtan okovan (mada i dalje šapuće, te oprez!). Ako, pak, ne pokažete razumevanje i toleranciju, onda samo gladujete i uzimate njegov greh na sebe. Apsolutno prepuštanje Božijoj volji. Al7amdolillah 3al kol shi (hvala Bogu na svemu).
Marokanci imaju običaj da mesec april zovu „shar9a bar9a“(malo Sunca, malo kiše). Dok se u martu može očekivati koja hladna noć i svež dan, u aprilu je to gotovo nemoguće. April najavljuje duge i gotovo jednolične mesece bez oblaka skoro do sredine novembra. Jedino će vetar „shergi“ (istočni) negde sredinom avgusta doneti izrazito suv i vreo vazduh iz pustinje, i 2- 3 nedelje gušiti stanovnike priobalja nenaviknute na takvo stanje. Ali ne mari, bar ne donosi smetove peska kao „khamsin“ (prolećni vetar iz pustinje) Kairu.
Iako u tom delu sveta baš i ne govorimo o proleću niti jeseni u našem smislu, ipak postoje kao kratki prelazni periodi iz kišne u suvu sezonu i obrnuto. U proleće dan je duži, a i nebo drugačije izgleda. Nekako je vedrije, sunčevi zraci su jasniji i sjajniji. Kada živite na poslednjem spratu imate dosta vremena da ga posmatrate - bolje nebo nego blokiranu cestu od saobraćaja ili, ne daj Bože, komšinicu kako se svađa sa suprugom. Čari života u starom kvartu sa uskim uličicama.
Tih meseci se vide ptice kako putuju ka Evropi. Pojma nemam odakle i gde tačno idu, ali tada bih bila sigurna da je svršeno sa hladnim danima. Vreme za vino na terasi, bez zimskog kaputa i kape.
Moja kućna pomoćnica bi tada obavezno čeprkala po velikim žardinjerama, lukavo dobacujući kako su napunjene dobrom zemljom - svi uslovi su ispunjeni za cveće. Znala je da posebno ne marim za isto jer bi se njegovo sađenje i odgajanje kod mene uvek nekako pretvorilo u Sizifov posao. Jedino je jedno drvo odolevalo i hrabro nastavljalo sa svojim životom na mojoj terasi. Prozvala sam ga Eržebet, a da ne znam zašto. Ipak, kako sam jako volela tu ženu koja bi jednom nedeljno čistila moj stan, svakog proleća bih kupila koju sadnicu i ostavila joj da se „zanima“.
Na atlantskom priobalju gde sam ja živela uglavnom nema listopadnog drveća. Sve je isto i cele godine zeleno, neko bi rekao dosadno. Nema ni nekih posebnih mirisa, kao na primer narandžino drvo na Mediteranu ili behar na Balkanu. Kiša gotovo ne pada, a ako se i desi da padne, ne donosi gradu svežinu kao u jesen ili tokom kišne sezone. Sem prethodno opisanih stvari i situacija ništa drugo nije moglo naslutiti promenu vremena. Nije mi to bilo dovoljno, trebalo mi je nešto više. Zato bih svake godine na prolećnu ravnodnevnicu pokušala koliko- toliko da napravim mali „hafte sin“ (7 „s“) i dočekam Nouruz. Taj praznik se slavi diljem centralne Azije i Irana, a simbolizira ono što mu samo ime kaže: novi dan, odnosno početak Nove godine, početak buđenja prirode. Između ostalog, na stolu je obavezno staviti 7(haft) stvari koje na persijskom počinju na „s“(sin) za sreću i blagostanje. Ajme, kako su ti stari narodi i kulture voleli broj 7! Meni bi bio problem da nađem živu ribu, pa bih na užasan smeh i čuđenje cimerke improvizirala. Ionako ne verujem u magiju, šta može da se desi. Ipak, zapaljena sveća od ranog jutra je bila obavezna da se očisti energija i prizove božanstvo - ah, taj zoroastrijanizam ! Bilo bi još sveća po stanu, romantično čišćenje energije se savršeno uklapalo u vino i partije pokera do kasno u noć. Prijatelji koji bi se zatekli kod nas tog dana bi sa čuđenjem gledali na sve to, u početku bi im bilo nekako previše orijentalno i egzotično ali svakako simpatično. „Prizivaš si džehenem (pakao) oponašajući širk (veliki, smrtni greh)“, provukla bi Siham kroz smeh. Nourz sam slavila i na Kipru, a verovatno ću nastaviti i ovde u kontinentalnoj Evropi.
