Mesta gde umiru stari kaputi (deo treći)
Autor: Jeftimije Jefta
Uđe mi u radnju Bogomir kasapin. Kaže da je video mog oca. ,,Gde?"- pitam se ja u čudu što nije svratio do mene. ,,U socijalnom, overava uput!"- kaže mi. ,,Kakav uput?"- meni i dalje ništa nije jasno. ,,Ide za Beograd kod doktora na neko snimanje"- reče mi nevoljno. Mene nešto preseče preko stomaka. Odmah pozovem Ljubicu i ispričam joj šta mi je rekao Bogomir. Ona kaže da će da se raspita kod kog doktora je bio i što ga šalju za Beograd. Meni udario neki pritisak i na uši i na oči. Samo zuji u glavi. Ne ide se za Beograd kod doktora tek tako. Znam ja. A znam i zašto nije svratio makar u radnju, ako nije hteo kući zbog Ljubice. Zato što još pamti ono kada sam išao po teta Daru da je vodim za bolnicu, a nisam se njemu javio. Eto, zato. Neka mu bude. Posle pola sata zvoni telefon. Ljubica se javlja, raspitala se. Kaže da su ga poslali na onkološko. To kaže i ćuti, a ja ne mogu da se setim šta znači to ,,onkološko"!? Ne da ne mogu da se setim, nego nisam ni znao. ,,Kazaću ti kući!"- reče i spusti mi slušalicu. Bolje da nije morala to veče da mi kaže. Sedeo sam u fotelji kao ukopan i zurio kroz televizor. Čuo sam da javljaju da su u Sloveniji ubili neke graničare. Decu od jedva dvadeset godina. ,,Šta se ovo dešava, Bože mili!?"- pitao sam se. Tatu smo sahranili između mame i teta Darinke. Raku je kopao Živoslav i naišao na kamen, ali mali. Nije ga dirao.
Onda, malo-malo pa vojna vežba. Išao i ja sedam dana i rekli mi da budem pripravan u svakom času. Od našeg komšije Dimitrija, sinu produžili vojni rok za mesec dana. On je bio u Varaždinu, u Hrvatskoj. Kažu da ni tamo nije dobro, samo čekaju da počne da prašti. Uhvatilo neko ludilo, skroz.
Odjedared se isprazniše prodavnice i posluge. Rafovi stoje avetinjski kao u filmovima strave i užasa. Na pumpi nisi mogao da natočiš gorivo, ispred trafike red za cigare. I pred bankama red. Ljudi se raspituju za pare, ne mogu da ih podignu. Plaču, psuju, prete, hoće da biju. Meni pristiže račun za računom. za vodu, za struju, rešenja za poreze i doprinose, a niko mi nije ušao u radnju cela tri dana. Žena mi priča da doktori džabe pišu recepte, lekova nema u apotekama. Nema ništa, ostao samo narod. A koliko juče smo živeli kao bubreg u loju. Srećom, kao da mi je neko rekao da sve pare pretvorim u devize pa u fijoku. Ne u banku, u fijoku. Kasnije s e pokazalo da je bilo sigurnije. I ta fijoka me je provukla kroz devedesete. I mene i moju porodicu. A da mi je samo znati, ko nas gurnu u te devedesete, pa ja makar na sliku da mu pljunem. Toliko mogu i za toliko sam kadar.
Počeli u fabrici nameštaja da šalju radnike na nekakve prinudne odmore. I u ciglani nedugo zatim. Pa na kraju i žene u konfekciji oteraše. Ceo grad ne radi ništa. Došao mali Nebojša, sin od Tiće konobara i traži mi kanistere ako imam. Hoće da trguje sa gorivom. Eto, dotle došlo. Student, budući arhitekta kod nadvožnjaka stoji i prodaje gorivo. Pretače iz bureta u kanistere, iz kanistera u kola i to mu dođe nekakav posao. Ma, samo da se preživi. Muka ne bira, samo da se ne krade i otima. Ostalo priznajem.
Ali, počelo i to. Počelo da se krade i ubija. Drsko i neumoljivo, onako kako čovek ne bi sanjao ni u najcrnjim snovima. Najgrđe što može.
Ubiše ispred stočne pijace čoveka zbog dvesta maraka. Prodao neke prasiće i ti dripci ga pratili. Sasuli u njega ceo rafal od trideset metaka. Sa automatom, moj prijatelju!? A odakle im? Doneli sa ratišta, eto odakle! Još pričaju neki da kod pojedinih ljudi možeš da kupiš i bombe i granate. Šta god hoćeš. Hašiša, heroina, marihuane i šta još. Imaju, kažu, nekakve tablete od kojih ova mladež izludi. Popije jednu i nije svesna koliko je jaka i kakvog zla može da napravi i da se posle ničega ne seća. Tako, jednom prilikom pet mladića gutalo te tablete pa posle odvukli jednu devojčicu u neki stan i tamo je silovali. da zlo bude veće, sve to slikali sa fotografskim aparatom i razvili slike. Njen otac pištoljem ubio dvojicu, a ostalu trojicu će, kaže, kada izađe iz zatvora. Jadnik, umro u zatvoru. Nije mu srce izdržalo. A vreme se zagadilo. Lopovi i najgori ološ sa milicijom pije pivo kod ,,Moravca" i jede ćevape. Čak se jedan inspektor pobratimio sa jednim što ga zovu Dileja. Bio u zatvoru šest godina! Kakav čovek, takav i nadimak. Još kažu da je taj kandidat jedne partije za odbornika kod nas u opštini.! Moj bato!?! Eto ti, pa vidi!
Dete mi tražilo blok za crtanje, treba joj za školu. Hteo ja da joj kupim, ali nisam mogao nigde da nađem. Na kraju reče Veljko da će da mi donese iz Mađarske. On ide tamo svake subote i nabavlja sapune i šampone. Doneće mi sigurno, samo reče da se strpim.
Umro čovek u sanitetskim kolima. Udarila ga moždana kap i hitno krenuli da ga voze u bolnicu. I taman stigli dole do gimnazije i da skrenu ulevo, kada im puče guma. Rezerve nisu imali i dok došla druga kola, čovek je umro. Zbog jedne gume. Eto, koliko vredi ljudska glava! Jedan točak!
Posle, kada je potpisano primirje i rat bio gotov, svi se sjatili na železničku stanicu. Da se dočekaju naši, i živi i mrtvi. Živi, oni zdravi i oni ranjeni, bili su napred, a poginuli u zadnja dva vagona. Situacija ludačka. Jedni se raduju a drugi vrište od bola. Ovi prvi što videše svoje, pa makar ranjene i osakaćene ali žive, i ovi drugi što dočekaše svoju pokojnu decu, braću, očeve i muževe. Teško sada mogu da objasnim to što sam video toga dana. Na kraju, kada se svi raziđoše, ostao jedan kovčeg pored koloseka. Ludi Radoje vikao železničarima - ,,To je višak ljudi, to je višak. Vratite za Beograd!"
Ipak, nekako se sve smirilo posle. I narod, a bogme i država. Počeše prodavnice da postaju marketi, kafane odoše u restorane i najt-klubove, direktori postadoše menadžeri, milicajci preko noći postadoše službenici ministarstva unutrašnjih poslova. Sve se nekako ulepšalo i počelo da liči svetski - kad hoćeš!!! Devedeset deveta godina, da vas ne podsećam mnogo. Počeše Amerikanci da nas bombarduju iz dana u dan. E, pa psovao sam im Klintona i Vajat Erpa, pa Mikija Mausa i Paju Patka zajedno i na kraju Evitu Peron. Tu sam se malo prešao, ali nema veze. Ja kada psujem, ja psujem!
