BILA JE TO, NA POČETKU PRIČE, JEDNA SASVIM OBIČNA ŠETNJA

BILA JE TO, NA POČETKU PRIČE, JEDNA SASVIM OBIČNA ŠETNJA

Gost autor: Ana Bošković

32089537 800811170110930 7599023656139751424 N(Priča je posvećena Dori, našem crnom labradoru, koja je četrnaest godina punila naša srca bezuslovnom ljubavlju)

Kuća u kojoj smo nekad živeli bila je tik uz veliku i lepu Lipovičku šumu.  Često smo išli u duge šetnje, bez obzira na godišnje doba, moj najdraži, ja i naš verni  crni labrador Dora.  Doduše, on je s vremena na vreme mene uporno ubeđivao da je najbolji doživljaj u šumi kada pada mrak, da tek onda postaje prava avantura. Nikada me nije uspeo ubediti, jer odgovarala sam mu da može da naletimo na manijaka.  Jok, kaže mi on, veća ti je verovatnoća da manijake i ludake sretneš u gradu. U šumi jok…

Jednog lepog dana u ranu jesen, kada se još uvek smrkava dosta kasno, onako letnje, dobi on inspiraciju, ponese dvogled, baterijsku lampu, neku spravu koja je ličila na mačetu  i negde oko pet popodne zviznu Dori i meni i otvori kapiju. Što da ne, rekoh i trčeći ih stigoh negde na polovini ulice. Ono što je karakteristično za mog muža je to da nikada nije voleo staze, samo bogaze, tako da smo se često vraćali  izgrebani i puni čičaka i grančica od kose pa do patika.

Malo pre ulaska u šumu, čuh radostan lavež komšijskog psa Čupe, malog mešanca terijera i ko zna koga još. Zalepio se kao čičak za nas. Rekoh najdražem da se ja vratim sa Čupom, da se ne izgubi, mali je, komšije će se ljutiti. ,,Ma jok, ker je to, ne brini, nema šanse da se izgubi.” I to mi reče kao u dušu da ga zna. Slegnuh ramenima, te tako, čudna četvorka uđe u lepotu šume.

Bila je to, na početku priče, jedna sasvim lepa šetnja, naravno, daleko od šumskog puta, nema staze, samo bogaze, prema redu i običaju i po pravilima moje mudrije polovine. I dok smo se otkačinjali od trnja i grana koje su  nam se bezobrazno kačile gde su stigle, ja sam se, kao pravo brižno žensko, stalno okretala i gledala da li Čupa ide za nama.

U neko doba, kada je napokon pala odluka da se vratimo, jer se moj predlog za povratak kući prvo uopšte i ne razmatra, potraje to ubeđivanje poprilično, a vidim da će još malo sumrak, Čupa udari u ludački trk I ode… uteče k’o da ga neko juri. Besno pogledah u oči mužu, a u pogledu mi je pisalo ono čuveno žensko – jesam li ti lepo rekla.

„Ne sekiraj se “, reče mi on. „Stani uz ovo drvo, čekaj nas, a Dora i ja  idemo da  ga vratimo. Blizu je, iza one treće uvale, čuješ kako laje.“ Ukopah se ja kod drveta i tako ostah čekajući…

Odoše. I nema ih oko pola sata… poče sumrak polako, ja se nabila uz ono drvo, ne trepćem, čini mi se. U daljini jeste da čujem lavež, ali na moje dozivanje, bolje rečeno, urlanje, Bobooo, Doroooo, osim jedva čujnog eha, od glasa mog dragog ni g.

Bezobrazno i neumoljivo, poče polako mrak da pada. Vidim ja vrag odneo šalu, nema njih, put do kuće ne znam…

U jednom, ne znam ni sama koliko trenutaka bedačenja, čujem šuštanje lišća. Prvo daleko, pa sve bliže i bliže.

,,Uh, evo ih, ali naplatiću mu ovo…” a u duši mi laknu.  ,,Bobo!” Jok, nema odgovora, a i dalje šušti lišće, tačno čujem da neko hoda, meni sve bliže I bliže. ,,Manijak!” Ali setih se da mi je rekao da nema teoretske šanse da manijak bude u šumi.

Jbt, divlja svinja, pomislih, ima ih u šumi, znam da su opasne kada Imaju mlade. I krenu paranoja. Pipam drvo u mraku, glatko stablo, k’o u inat, a grane visoko, ni da ga uzjašem ni da se popnem. Pripih se uz drvo, zamalo otisak da ostavim. ,,Ako krene na mene, a ja ću oko drveta…”

I dok sam tako u strahu preturala kojoj akciji da se privolim, nešto me gurnu u visini butine… Vrisnuh, naravno, kao i svako žensko što bi.

A kraj priče je u stvari… Kada je moj bezobrazni muž shvatio da nema šanse da se vrati pre mraka do mene, on je Dori, najboljem psu na svetu, rekao: ,,Doro, idi traži Anu!” Labrador, pametna rođena, okrenula se od Bobe i nepogrešivo krenula ka meni. Samo što ja to nisam znala. Crn mrak, crna Dora. Našla me je bez greške, gurnula mi njušku u butinu, sela pored mene i uzdahnula, kao da je htela da kaže: ,,Vide li ti one budale od Čupe!”

Naravno, moj dragi je prvo našao Čupu, a posle i mene, kako grlim Doru, naslonjena na ono prokleto glatko drvo. U svoju odbranu, par dana je onako usput ponavljao: ,,Vidiš, ponovo sam bio u pravu, nema manijaka u šumi!”

Next Post

Odlomak iz romana ,,Otpadnici, slučaj prvi" (3)

Wed May 9 , 2018
BILA JE TO, NA POČETKU PRIČE, JEDNA SASVIM OBIČNA ŠETNJA Gost autor: Ana Bošković (Priča je posvećena Dori, našem crnom labradoru, koja je četrnaest godina punila naša srca bezuslovnom ljubavlju) Kuća u kojoj smo nekad živeli bila je tik uz veliku i lepu Lipovičku šumu.  Često smo išli u duge […]

Preporučujemo...