The show must go on

The show must go on

Autor: Vera Vujičić

5478337143 3eeee78fb1 ZIma neke lepote u spontanosti na brzinu organizovanih skupova, ad hoc događaja, iznenadnih koncerata i drugih na brzu ruku planiranih manifestacija. Sve to ima posebnu svežinu i šarm originalnosti, mada zahteva dosta adrenalina i jakih živaca.

Ipak, planiranje je majka uspeha. U svemu, a posebno ako govorimo o velikim kompanijama. Recimo, o operi. U takvom slučaju, najbolje je ne prepuštati ništa slučaju i improvizaciji.

Velike svetske operske kuće planiraju program unapred, bar tri-četiri sezone. U ovom momentu, već znaju koje će opere biti na programu 2020/21. godine, koji pevači će nastupati, koji će biti režiseri, scenografi, kostimografi, majstori svetla, kao i sve ostalo što je potrebno za jedan tako veliki i elaboriran šou, kao što je opera.

Jednostavno, tako mora da bude, sve drugo bi bilo nemoguće. Za razliku od naših operskih kuća, u kojima nastupaju lokalni umetnici, u svetu je drugačije. Operska kuća, pored administrativne i tehničke službe, ima svoj orkestar, hor, dirigenta, kao i operski studio, u kome se usavršavaju mladi pevači, koji su tek diplomirali na muzičkoj akademiji. Iz njihovih redova se regrutuju tumači malih, sporednih uloga, koje ne zahtevaju veliku veštinu i iskustvo. Pevači glavnih, pa i većih sporednih uloga, gostuju. Dolaze sa svih strana sveta, već kako je ranije dogovoreno i ugovorom utanačeno.

Sva ta poznata imena nastupaju na mnogim scenama širom sveta – završe svoj ciklus od, recimo, osam predstava u jednom gradu, u kome privremeno žive šest do osam nedelja, spakuju kofere i idu dalje. U novi grad, zemlju, kontinent, pa odatle dalje… I tako do kraja sezone i do kraja karijere.

Mesto boravka jednog pevača, tamo gde je njegov dom, nema nikakve veze sa njegovim radnim mestom, operskom kućom, na čijoj sceni nastupa. Recimo, Plasido Domingo živi u Tineku, Nju Džersi, Dmitrij Hvorostovski u Sankt Petersburgu, u Rusiji, ali nastupaju širom sveta – od Metropolitena u Njujorku i La Skale u Milanu, do Hjustonske Grand Opere, Teatra Kolon u Buenos Airesu i Kovent Gardena u Londonu.

Ipak, iako sve bude lepo isplanirano, desi se da i najbolji planovi padnu u vodu. Nekada, čak bukvalno padnu u vodu. Nedavno se to dogodilo nama, u Hjustonu.

Verovatno se sećate uragana Harvi, koji se krajem avgusta obrušio na Hjuston i okolinu. Velika poplava koja je usledila nanela je ogromnu štetu celom gradu. Preko 130cm kiše je palo za kratko vreme, ulicama i auto-putevima su tekle reke, a kuće su polako nestajale pod vodom. Oko 135,000 kuća je uništeno ili oštećeno, 60 ljudskih života odneseno, ukupna šteta je procenjena na 180 milijardi $.

U privatnim domovima, kao i po ustanovama, zavedene su posebne mere, svi smo bili u stanju pripravnosti, onoliko koliko se moglo. U muzejima, pozorištima, koncertnim dvoranama, pa i u Vortam teatru, koji je dom hjustonske opere, proglašeno je vanredno stanje: nekoliko dana pre predviđenog Harvijevog udara, grupa od tridesetak osoba, na čelu sa direktorom, bukvalno se preselila u zgradu opere. Tu su marljivo radili danonoćno, pokušavajući da obezbede i zaštite zgradu spolja, kao i sve  što se u njoj nalazi, od pozornice, auditorijuma, kostima, elemanata scenografije do mehaničkih i električnih uređaja, kompjutera i još mnogo toga.

Po sličnom scenariju, radnja se odvijala i u ostalim ustanovama kulture, svi su dali sve od sebe, da preduprede katastrofu. Nekima je to pošlo za rukom, nekima delimično, nekima, kao našoj operi, nažalost, jako malo. Zaštitni zid koji je pored operske zgrade podignut 2001. godine, posle poplave koju je doneo uragan Alison, popustio je kao dečja igračka i stotine miliona litara vode je postepeno počelo da nadire u zgradu. Najpre u podzemne garaže, zatim u suteren, u lobi, a zatim i u samu salu, sve do pozornice. Tu se ništa nije moglo.

No, Teksas suzama ne veruje. Ni jednog momenta nije bilo jadikovki, ni kukumavčenja. Šta je, tu je. Idemo dalje, gledamo napred. Sezona počinje za manje od šest nedelja, premijerom Verdijeve Travijate, 20. oktobra. Šta ćemo, kako ćemo, ne znamo, ali ni u jednom momentu se nije pomišljalo na otkazivanje predstava za ovu sezonu. Čak ni na pomeranje datuma. Ma, ni za trenutak.

Već odoka je bilo jasno da je šteta ogromna i da zgrada opere dugo vremena neće biti spremna da primi publiku. Kasnije je utvrđeno da će obnova potrajati skoro godinu dana, do početka sledeće sezone. A u međuvremenu, trebalo je naći rešenje, i to pod hitno: gde će se privremeno smestiti hjustonska opera? Karte su već mesecima unapred prodate, ugovori sa umetnicima potpisani još pre par godina, dakle – nema nazad. The show must go on! Uostalom, suočavanje sa iznenađenjima, ograničenjima i nepredvidivim teškoćama je ionako vekovna pozorišna tradicija.

Kiša je još uvek padala, a kretanje po poplavljenom gradu bilo nemoguće, kada je desetak potencijalnih lokacija uzeto u razmatranje. Ni jedna nije bila idealna, ali na kraju je odlučeno: novi dom za operu će ove sezone biti Džordž Braun konferencijski centar. U tom istom centru bilo je smešteno oko 10 000 ljudi, evakuisanih iz svojih poplavljenih domova.

Srećom, taj prostor je veliki, oko 180 000 kvadratnih metara, pa je u jednom delu bilo moguće oformiti pozornicu, u gledalište postaviti oko 2000 sedišta, a i sve ostalo što je neophodno za rad.

Čim su se stekli uslovi, 7. oktobra, dvadesetak velikih kamiona je istovarilo opremu, a tim od šezdeset osoba je zasukao rukave i marljivo radio po petnaest sati dnevno. Instalirani su pregradni zidovi, mada su uglavnom koristili debele crne zavese da  podele prostor na manje delove i obezbede garderobe za pevače. Umesto elegantnog enterijera, pevači su dobili jednostavno, improvizovano rešenje – piknik stolove i stolice na rasklapanje, obična ogledala, šipku sa par vešalica i – to bi bilo to. Postavljeni su paneli koji imaju ulogu da zadrže zvuk, da se ne rasipa, čime se poboljšala akustika.

Mnoga scenska rešenja su morala da otpadnu, veliki komadi scenografije su odbačeni, a potencijalni problem je predstavljala činjenica da u novom prostoru nema uobičajenog mesta za orkestar. Umesto da bude ispred pozornice, na nižem nivou, u novim uslovima, orkestar se nalazi iza pozornice, sa dirigentom, leđima okrenutom pozornici i izvođačima na njoj. Kompromisi su morali da se naprave.

Ipak, u rekordnom roku je sve obavljeno i sezona je mogla da počne. Stvorena je nova operska kuća u gostima, HGO Resilience Theatre. Samo ime govori da smo spremni na sve, na nemoguće okolnosti, da se brzo regenerišemo i uprkos nesagledivim teškoćama i preprekama, nastavimo tamo gde smo stali. Usput, dokazali smo da opera može i treba da se izvodi i u neuobičajenom, nekonvencionalnom prostoru.

https://www.youtube.com/watch?v=Xf0d8GKdONE&feature=youtu.be

Za ove tri nedelje, od početka sezone, videla sam dve opere: Travijatu i Hendlovog Juliusa Cezara. Jeste neobično, ali potpuno sam zadovoljna.

Mi nismo izmislili slogan ,,Ništa nas ne može iznenaditi”, ali smo dokazali da se ovaj slogan odnosi na nas

#HoustonStrong!

Next Post

Pohvala ludosti – Erazmo Roterdamski

Tue Nov 14 , 2017
The show must go onAutor: Vera VujičićIma neke lepote u spontanosti na brzinu organizovanih skupova, ad hoc događaja, iznenadnih koncerata i drugih na brzu ruku planiranih manifestacija. Sve to ima posebnu svežinu i šarm originalnosti, mada zahteva dosta adrenalina i jakih živaca.Ipak, planiranje je majka uspeha. U svemu, a posebno ako […]

Preporučujemo...