LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo treći)

LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo treći)

Autor: Vladimir Jovanović

GrubostBilo je to jedno od onih jutara kada sanjaš da ti neko kuca na vrata, da se vidno nervira što ne reaguješ na zvonce, počinje da lupa, prvo šakom, pa pesnicom i naposletku nogom a kad ih otvoriš, sav krmeljiv, shvatiš da je java mnogo zajebanija od sna.

„ Što pobježe sinoć, junački sine! Vesna me je zvala da pita da se nijesi nešto, možebit naljutio?“

„ Dobro je... ipak je nisam karao“, pomislih, sabirajući odron misli. Pamet mi se vraćala u fragmentima, zapljuskujući me stidom, mrzovoljom i životinjskom gorušicom. Ej, matori prdonja, na pragu pedesetih, flertujem s lujkom-bankarkom, samo zato što je rekla da je zanimaju isključivo oženjeni. I prvi put probam kokain i mešam ga s lozom a onda, kao poslednja kurva, furnem kad se raspale niske strasti. Teško da sam mogao da nađem opravdanje, ali objasni ti ucirkanoj budaletini od mog brata, da nećeš da ga pratiš u najluđoj noći njegovog života. U onoj, godinama nedosanjanoj, u kojoj je otkupio konobu đedove kuće na Pržnom, koju je tetka Marica prodala početkom devedesetih i u kojoj se do juče baškario kafić-Pjaca Montenegro.

„ Nije dobro braco, nikako nije dobro...“ preskoči Luka preveliki uvod i opali pravo u vuglu.

„ Rekoh ti, da je zvala Vele... gazda im je pobjego za Italiju! Banka je zatvorena! Razumiješ li?“

„ Kako misliš zatvorena? Pa otvoriće je od devet, kao pre neki dan...“ rekoh nedotupavo, pokušavajuću da lociram odakle dolazi bol koji mi je napregnute bubne opne terao da plešu u ritmu nadirućeg besa.

„ Neće bratski, čuješ'i me... neka je mahinacija u pitanje... ali ne brini... završićemo da podigneš iljadu-dvije... dok se ovo ne sredi!“

„ Kakve dve hiljade, jesi li normalan? ’Oću da podignem kintu iz ovih stopa! Je l' me razumeš? Kompletnu!“

„ Viđi, nemoj se ljutit bez veze... niko nije znava!“

„ Šta nije, bre pičko smrdljiva... a kako si ti podigo lovu da isplatiš kafić? Što mi nisi ablendovao?“

„ Slušaj... oli  počinut... ja sam je dig'o jučer...“

„ Pa stvarno, ne mogu da verujem, mlatim se s tobom, cirkam, vaćarim s psihopatama a ti mi vraćaš ovako! Pa bulju si mi razvalio, đubre lažljivo! Šta sam i mogao da očekujem od kopilana?“

Mikeli, koji se već uhvatio za kvaku ulaznih vrata, u dva skoka mi se približi, zamahnu pesnicom, urliknuvši, umesto „banzai“ samurajski poklič „mrš“.

Izbegoh direkt manevrom koji mi je on svojevremeno pokazao, ali nedovoljno brzo da sačuvam usnu od njegovog masivnog prstena koji je nosio na srednjaku.

Krv šiknu, kao na filmu a nekoliko kapi pade mu na snežno belu La Kost majicu.

„ Bravo majstore, svaka čast... što ne odeš po utoku, mnogo je efikasnije! E, baš imam rodbinu... jebalo kevu!“

***

Četiri meseca kasnije

„ Zna' sam, đe ću te nać'!“

„ Jesi li?“

„ Marica mi je rekla da si stiga'. Što me nisi zva' da te sačekam na aerodrom?“

„ Nema frke, uzeo sam taksi.“

„ Što veliš na spomenik? Baš je ispa'... perverzija! Nema ga ljepšeg u Paštroviće!“

„ Da, baš je naročit!“

Nekom čudnom ironijom sudbine i đed Špiro i Savo i Baćko i Vaso su ponovo bili zajedno, kao nekad na Veljem Brdu. Teoretski se i odavde, sa večne padine iznad manastira Praskvica, mogla videti Italija, da, u najbližem komšiluku, takoreći u bašti nekadašnje kraljeve rezidencije, renomirani, svetski, hotelski lanac nije počeo da zida monstruoznu, osamnaestospratnu građevinu koja je zatvorila pogled i sa samog vrha Lovćena.

„ Viđi... možebit sam i ja kriv za ponešto...“ poče Mikeli da mrsi, ali ga moja podignuta ruka upozori da prestane. Znao sam i bez njegovog obrazloženja da je organizovao kompletan mejkover đedovog testamenta, jer mu nije bilo pravo da jedna trećina zemlje pripadne Boru.

Ujak ga je tužio, izdejstvovao reviziju ostavinske rasprave i zakatančio mu kafić u konobi u koji je utucao kompletnu dedovinu, do okončanja spora.

Ukratko, usrao mu se u život, da budem potpuno razumljiv!

Možda je ipak trebalo da ga zagrlim, da se bratski izljubimo i objasnimo, umesto što sam ga bombardovao glupavim, potpuno nevažnim trivijama - da li je poštar Bobo donosio račune za telefon i kablovsku, može li se negde pronaći polovna barka i je li istina da se Adriatik banka konsolidovala i da su počeli da isplaćuju manje uloge, mislim one do deset somića.

Sada kad bacim pogled preko ramena, siguran sam da onaj koji ti stanuje u srcu i nemirnim snovima, zaslužuje više. Mnogo više. Sonet, možda elegiju? Lament. Himnu jer nije gori od tebe, ni grešniji, ni pohlepniji. Umesto žuči, kušin praštanja. Umesto pljuvačke, suzu zaborava. Toplu.

Stisak desnice i poljubac vetra sa Sokolove grede, koji je uvek donosio vesti - i dobre i one druge. Ali šta je bolje, kad ovog prohladnog, tmurnog, pomalo patetičnog paštrovskog prepodneva, nisam mogao da znam, čak ni da naslutim, da ga gledam u oči,  poslednji put u životu.

E đede, đede, pokoj imao... baš si nas dobro zajebao!

Uživaj, makar ti, u ovoj ljepoti.

 

KRAJ

Next Post

VERA

Thu Nov 16 , 2017
LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo treći)Autor: Vladimir JovanovićBilo je to jedno od […]

Preporučujemo...