Obeležena

Obeležena

Gost autor: Elizabeta Zec

Death - http://healmed.ru/situation/death/

„Narašće opet“, šaputala sam odrazu ogledala, bodreći sebe.

Žilet sa ostacima sapuna stajao je pored mene. Glava obasjana svetlom kupatila delovala mi je čudno. Koža mekana, suncem netaknuta. Mehaničkim pokretima čistila sam crnu kosu s poda. Svoju divnu kosu, odsečenu zbog gubljenja živaca i strpljenja. Svim ukućanima su nedeljama smetale vlasi moje kose koja je opadala postepeno, kao i bolest što se postepeno ugnezdila u mom telu; postepeno se zavlačila u sve deliće mog doma: u hranu koju kuvam dok mi se povraća od mirisa, na jastuk na kom želim da vodim ljubav, na majicu moje ćerke koju svakodnevno grlim dok joj u sebi govorim koliko je volim i da ću se radi nje izboriti sa svime što me čeka. Zurim ispred sebe i sedim umotana u ćebe, jer se tresem od groznice koja postepeno hara u meni; drhtavica me mori svakim danom, a moje čedo sve to gleda i ne shvata, mada slutim da počinje da uviđa da sa njenom majkom nešto nije u redu.

Stiskam zube i za trenutak poželim da sam na nekom drugom mestu; žudim da sam neka druga osoba. Sve mislim da se tada ovo ne dešava meni, već nekom drugom. Ali to traje samo na trenutak. Bol me vraća u surovu realnost i ja se tuširam, žustro trljam te sitne dlačice od brijanja glave; izgleda mi nekako manja i nežna kao bebina guza. Ležem u krevet i znam: prave borbe za život se noću vode, kad svi spavaju. Sklapam oči, pokušavajući da prizovem san, ali ne uspevam. Šta sam uradila? Gde sam sad, zapitala sam samu sebe prepoznavši predznake napada. Drhtavica, bol u kostima cepa mi um, osećam peckanje u očima i metalni ukus u zubima, grčeve u crevima…. oh, celo telo mi se uvija u bolovima a ja ćutim, stiskam zube, ne bih da probudim ukućane. Hladnoća mi para um, vrelina žeže telo i ja se nemoćna prepuštam pulsiranju tumora (ne biste ih morali locirati PET skenerom) koje mi cepa dušu iscrpljenu višemesečnim mukama. Davno nisam ništa napisala, a imam utisak da bih romane mogla pisati o ovome… a opet belina hartije me tišti, nemam snage da osećanja prenesem na papir….

… Prilazio je njenom krevetu, strpljivo. Nikad mu se nije žurilo. Kapuljaču je navukao duboko na lice prikrivajući smešak. Bolom prizvan, zastao je kraj one što je nedeljama u agoniji. Za njega ne postoji dobro i zlo. Za njega postoji život što se uzima bez pitanja. Ali neka pravila postoje. Radoznalo je posmatrao ženu bez kose kako ječi i uvija se. Poželeo je da joj da poljubac Smrti i olakša joj muke. Mesečevi zraci prosuli se po njenom telu otkrivajući natečeno lice, ruke i usne koje su mrmljale u polusnu. Okrenula je lice od prozora ka njemu. Video je tamu kako se obavija oko nje, senke kako poprimaju čudovišna obličja i žele da je progutaju. On mahnu rukom i otera ih. Njegovi pomoćnici koji se hrane patnjama bolesnih ljudi. Dugačkim noktom desnog kažiprsta je prešao preko njenog lica, s namerom da isisa iscedak života koji je obitavao u njenom telu. Zastao je na trenutak začuvši dečiji glas: „Mama.“ Devojčica je gledala direktno u njega sa optužbom u očima. Zanimljivo stvorenje – nema straha,  pomisli.  Mirno se okrete od mlade žene i  nestade u Praznini koja ga je uvek čekala…

… kupala sam se u znoju. Prevrtala sam se levog na desni bok, s desnog na levi, ne znajući kako da umanjim bol, da ga učinim podnošljivijim. Htela sam da upalim svetlo i da čitam, ali odustala sam od te namere. Slova su mi se vrtela pred očima. Uopšte nisam imala koncentraciju. Toliko sam često išla u toalet da nekad ni za šta drugo nisam imala vremena. Izbacivala sam previše otrova iz sebe. Kao da mi je i sama duša već zatrovana tim supstancama što ih unosim u sebe. Još jedna besana noć i jutro dočekano na klecavim nogama. Ustajem iz kreveta i kuvam sebi čaj. Dete ide kod svoje bake na čuvanje, da bi izbegla gledanje moje patnje. Oduzimam svoje vreme s njom, da bi njoj bilo lakše, pomislih ogorčeno. Ništa mi nije važno. Samo da preživim. Zbog nje. Jer da sam se ja pitala, prekratila bih muke sebi već onog dana kad sam saznala svoju dijagnozu. Ili možda ne bih? Sigurno bih onda pronašla neki drugi razlog. Jer volja za življenjem je dar Majke prirode tako olako shvaćen. Lagani obrok me je okrepio, te odlučih da prošetam parkićem preko puta moje kuće. Detinjstvo pamtim po šuškanju jesenjeg jasenovog lišća. Da, to bi mi prijalo; ovo je jedan od onih dana kada se osećam gotovo zdravom, što me podseća na veoma važnu stvar. Ja živim i to je čudesno. Smejem se zvuku šuštanja lišća. Na ispucalim usnama osmeh, u očima veseli sjaj. Šetam dok se ne umorim i onda pronađem klupicu i sedim udišući jesenji vazduh duboko i snažno. Iako sam sama, ne smeta. Prija mi samoća. Dok patim, sama sebi sam najveća podrška; jedino ja znam šta mi je potrebno. To je ta sebičnost bolesnika koji mesecima zaglave na terapijama i pokušavaju da žive normalno, ali podsvest sve vreme vrišti jednu jedinu misao: „ Kako ću podneti sledeću terapiju?“

Mnogi ne razumeju. Nekad me najviše boli kad vidim sažaljenje u očima drugih. Radujem se kad osetim podršku i poštovanje onih koji su preživeli. Iako o tome ne govore rečima. Prepoznajem ih po očima koje su videle. Doživele. I oni mene prepoznaju. Obeležena sam patnjom. Nesanicom. Noćnim teskobama od straha da ako budem sklopila oči, da ih više nikada neću otvoriti, jer doći će mir koji će zauvek ugasiti moje telo. Ni ne smem da pomislim na tu reč: smrt.

Da, čak i sada kad je sve prošlo, ne zaboravljam da se radujem sitnicama, pamtim te dane kao opomenu. Nekad mirno spavam. Nekad, kad imam osećaj da ću postati deo tame, osećam kako mi teskoba steže srce i kako mi se od straha želudac prevrće. Nekad se podsetim: smrt me čeka sa smeškom na usnama. Svi to znaju, naravno. Ali smatram da sam je svesnija od onih koji nisu iskusili ono što ja jesam. A kako znam? Jer nakon tri godine, kad se pogledam u ogledalo, vidim mladu žene duge crne kose s očima koje su puno videle.

 

Elizabeta je rođena '81. u Somboru, piše poeziju od dvanaeste. Priča "Obeležena" je napisana pre nekoliko godina i objavljivana na nekoliko portala. Trenutno piše SF roman kao koautor. Udata je i ima ćerku Dijanu.

Next Post

Znanje i lično ubeđenje

Mon Sep 4 , 2017
ObeleženaGost autor: Elizabeta Zec„Narašće opet“, šaputala sam odrazu ogledala, bodreći sebe.Žilet sa ostacima sapuna stajao je pored mene. Glava obasjana svetlom kupatila delovala mi je čudno. Koža mekana, suncem netaknuta. Mehaničkim pokretima čistila sam crnu kosu s poda. Svoju divnu kosu, odsečenu zbog gubljenja živaca i strpljenja. Svim ukućanima su […]