Strategija

Strategija

Autor: Zoran Plećević

Zbunjeni, tresli su odela od prašine, pipkali izubijana mesta i zgledali se. Kroz prljave prozore i oblak prašine mogao je da se vidi mali trg, a na sredini, na jednom postolju stajala je ogromna knjiga koju su pridržavali i pokušavali da otvore četvorica stasitih momaka. Kada su uspeli da je otvore na pravu stranu iz nje je počeo da izranja čovek.

„Onaj veliki čovek, vidite li? Koji se pojavljuje iz one velike knjige je Trgovac Nekretninama.“

 Obrati se Janisam Biloko Zou i Zo-zou i sa posebnom pažnjom gledajući njihovu reakciju, a zatim je nastavio:

„Doduše još se ne vidi njegova veličina, tek će se videti. On je taj koji misli umesto svih nas i ako budete imali sreće primiće vas pre nego što se budete nadali.“

A Trgovac Nekretninama je izranjao, lagano je klizio između dve otvorene stranice. Ono što je već izronilo nagoveštavalo je visinu, šiljata mala glava sa sasvim malo kose, pažljivo raspoređene na glavi i oko nje, bez brkova. Nos jako uzak i tanak, dugačak, sa malom kvrgom, povijen na sredini odvajao je dve istaknute jagodice koje su naglašavale ispijenost lica. Vrat tanak i kao sve ostalo dug, na uskim ramenima je lagano klizio iz knjige i zadivljujuća je bila njegova mirnoća dok je izlazio. Čak i oči, širom otvorene bile su uprete negde u daljinu i u njima kao da nije bilo života. Tako se samo činilo, jer čim su mu se ruke pojavile na površini stranice počeo je besno da mlatara i glasno da zapoveda:

„Dva pilota odmah da krenu u Frankfurt, tržište je nejasno i mora dobro da se ispita. Ne smemo da dozvolimo da nam kao poslednji put kanarinci ispred nosa preuzmu posao.“

„Ko ide?“

Pitao je čovek koga će Zo kasnije dobro da upozna, možda i više nego što je želeo i da sazna da se zove Poslovni Promašaj.

„Mislim, koga da izaberem?“

Istrčao je teškim trkom i stao ispred Trgovca Nekretninama, jako je izbacio svoj ionako veliki stomak kao da je hteo u ovom svečanom trenutku pošto-poto da naglasi da voli ćirilicu, da je brani od zlih neprijatelja, da je obožava, a posebno slovo –  б – sa stomakom tako sličnom njegovom. Kada je završio sa stomakom umirio se i zinuo koliko je mogao da bi bolje čuo šta će mu reći.

„Brkajlija i ćela.“

Trgovac Nekretninama je samo do pojasa izašao iz knjige, tu je zastao, da li sa namerom da naglasi i mršavost trupa ili uopšte nije imao potrebe ceo da izlazi. Možda je smatrao da je toliko dovoljno da bi mogao da kaže ono što hoće, kakve su mu namere i da se vrati nazad. Prekrstio je ruke preko mršavih grudi i već je svim svojim trgovačkim bićem bio u čudesnom svetu svoje poslovne knjige.

„Da li da izaberem brkajliju koji je ćelav i ćelavog koji je brkat ili obrnuto? Ili uopšte nije bitno koji je od njih dvojice ćelav, a koji brkat?“

On, Poslovni Promašaj bio je sada u izvanredno napregnutom stanju, jer tako važne odluke i poslove nije mogao da otaljava tek tako i da ih završava na prečac, to ovoga puta sebi nije mogao da dozvoli. Izbacio je svoje omiljeno slovo još više i pljucnuvši na levog uvceta zagleda se Trgovcu pravo u oči.

„Da, to se podrazumeva, ali stvar je vrlo hitna, nikako ne trpi odlaganje, štetiće joj i najmanje oklevanje“, odgovorio je ovaj.

„Dakle, brka i ćela?“

„Rekao sam nedvosmisleno, brkajlija i ćela i koliko se ja razumem u pilotsko-trgovinske odnose, a razumem se odlično, tu ima vrlo značajnih razlika.“

„Do moga“, opsova Poslovni Promašaj i još jednom pljucnu na levog uvceta. „Sa ovim se nije šaliti.“

Hteo je da kaže i do kurca, ali se nije odmah setio i odmah pljucnu još jednom, ovoga puta na desnog uvceta i to mnogo dalje, oštrije i značajnije nego li prvi put kada je to uradio na levog uvceta i sagnuvši se do treće četvrtine trgovačke knjige gde se trenutno nalazilo uvce Trgovca Nekretninama i tiho prozbori:

„Razumeo sam sve, dakle, potpuno shvaćena stvar. Dobro znate da kao i uvek, možete u mene da imate apsolutno poverenje.“

„I imam, naravno da imam“, reče Trgovac.

„Daću sve od sebe.“

„Znam, odlično te poznajem, znam da uvek daješ sve od sebe i zato, polovinom juna, tačnije, šesnaestog juna, na praznik Svete Mimikrije, naše zaštitnice, pred svima ću da ti dopustim da jako trzneš, naravno, desnom nogom. Dva puta, za redom, pred svima. Naravno, podrazumeva se, ako ovaj vrlo poverljivi zadatak uspešno obaviš.“

Poslovni Promašaj se na te reči načisto ukoči, kao da mu je neko izanenada zabio kolac u leđa, uz samu kičmu. Hteo je i ovoga puta da kaže ono što je malopre zaboravio, ali se uzdrža uz najveću muku.

„Dva puta? Pred svima?“

„Naravno, po tvom izboru.“

„Po mom izboru?“

„Naravno, možeš da iskoristiš bilo koju varijaciju, znam da to umeš.“

„Varijacija sa balerinom, nju najviše volim?“

„Ako želiš, a što ne bi moglo.“

O kako je bio srećan Poslovni Promašaj tog jutra kada je Zo stigao, ispunili su se svi njegovi dečački snovi. A da je stigao Zo ne samo da nije znao, nego nije znao ni da treba da stigne.

Dok je izgovarao poslednje reči i gledao radost na njegovom licu Trgovac nekretninama je potpuno, u svoj svojoj veličini izronio iz knjige.

„Iskreno, da čovek ne poveruje, Desnom? Pred svima? To znači da je zadatak daleko ozbiljniji i teži nego što sam mislio i što se tako na prvi pogled činilo. Desnom, pred svima? Potrudiću se koliko budem mogao, ne, potrudiću se koliko bude trebalo, ali imaću tu čast. O, za mene je to velika čast, pred svima da trznem desnom nogom, dva puta, u bilo kojoj varijaciji, po mom izboru. A zna se koji je moj izbor. Balerina! Nabiću balerinu. Na kraju, posle svega balerina u kratkoj beloj haljinici nabijena na moj... Ah, kakvo će to zadovoljstvo da bude? Ogromno, neizmerno i bez, a kamoli sa balerinom. Poslednji put se to dogodilo...“. Na brzinu pogleda na džepni sat. „Ako me sećanje ne vara, pre sedam godina, tri meseca, šesnaest dana, dvanaest sati i petnaest minuta...“

Međutim, poslednje reči su otišle u prazno, mogao je slobodno da kaže na šta bi nabio balerinu, niko mu to ne bi zamerio, jer Trgovac Nekretninama ga već neko vreme nije slušao. Maločas je mimo svakog svog običaja na trenutak prekinuo sa poniranjem, vraćanjem u svoje omiljeno gnezdo, poslovno-trgovačku knjigu i čak se, što je zaista neobično retko radio, vratio nazad, izronio i izašao sasvim iz knjige, sagledao sa svih strana njegovo oduševljenje, ali sada je kada je on počeo sa govorom i sećanjima, polovinom, tačnije rečeno, do blago savijenih kukova već ušao u svoju knjigu i sada su ga samo trenuci delili od čudesnog sveta nekretnina.

Kada je potpuno zaronio i nestao između svojih pažljivo odabranih redova i strana, knjiga se zatvori sama od sebe, polako, list po list. Tada dotrčaše u punom trku četvorica stasitih momaka, sa teškom mukom je podigoše i odneše u kuću sa velikim vratima. Knjiga je jedva prolazila kroz vrata, morali su dobro da je nakrenu i da je nakošenu pažljivo unesu. Tako su i bili raspoređeni, dvojica snažnih da je podignu i sa druge strane dvojica još snažnijih da prihvate teret koji je prešao na njihovu stranu. Da nisu bili toliko vešti i uhodani morali bi dobro da se pomuče.

Poslovni Promašaj je odano i sa strahopoštovanjem posmatrao scenu unošenja, od samog početka, kada se knjiga zatvorila, do samih vrata i tada se i sam malo nakrivio kada su ona četvorica pred samim vratima zastala i krivila knjigu. Kada se sve završilo i kada su ogromna vrata bila zatvorena, on samo lako uzdahnu i pođe. Sa radija se čula najnovija ljubavna pesma njegove omiljene pevačice i on zastade, okrenu se na petama prema radio aparatu i u uglu usana mu zaigra osmeh. Samo na trenutak, onda je odmah potrčao do aviozračnog hangara gde su ga već grupisani u disciplinske horde čekale ćelave brkajlije. Vremena je bilo malo, za oklevanje nimalo, a on je mogao, ah, mogao je lagano da odredi dvojicu odlučnih brkajlija, da samom sebi skine breme sa vrata, da otalja posao, ali pomisao na snažno trzanje nogom, da se ne smetne sa uma, desnom nogom, a o balerini ne bi ni jednu jedinu reč. To ga je opominjalo da mora biti strpljiv i oprezan u izboru.

Dakle, morao je da bude umešan, oprezan, bez imalo sentimentalnosti i emocija. Zatrčao se koliko je mogao i već na samom početku trka počeo je da smišlja strategiju. Na kraju trka ceo plan je već bio u njegovoj glavi, bio je više nego siguran i nije imao nijedan razlog da sumnja ni u njega ni u sebe. Uleteo je u hangar snažno zalupivši vrata za sobom i odlučno stade pred horde. Jako je prstom pritisnuo dno čela i pljucnuo, ovoga puta na oba uvceta, istovremeno. Uradio je to na prvi pogled sasvim spontano, a zapravo je to bio prvi korak njegove strategije, računao je na iznenađenje. Na oštro pritiskanje dna čela i pljuckanje na oba uvceta istovremeno samo je on imao pravo i privilegiju i sada u ovom odsudnom i prelomnom trenutku iskoristi to na najbolji mogući način. Kakav je utisak ostavio biće zabeleženo u analima, a hangarom se tada, u tom trenutku pronese žagor i neverica. Niko nije verovao, ni vrata, ni prozori, pod je odbio i da čuje i da vidi tako nešto, bilo je nezamislivo.

Postrojeni i pomalo rastrojeni piloti su dobro shvatili taj značajni znak i još revnosnije i sa još većim trudom se hordirali u horde. Disciplinski poredak i postupak je bio savršen i Poslovni Promašaj je bio van sebe od sreće i zadovoljstva. Bio je to prvi dan šestog meseca, pred Svetu Mimikriju i svi su uskliknuli raspomamljeni nagoveštenim zadatkom. Niko od njih nije ovde bio od juče i svi su znali da onaj kome pripadne čast može da računa na mogućnost meteorskog napredovanja. Svaki, ama baš svaki od njih je u svojoj brkato ćelavoj glavi već video sebe kako pred Poslovnim Promašajem, a možda i pred čitavom hordom trza rukom, levom ili desnom ili pljucka na uvceta, isto tako, neko sa levim, neko sa desnim. Ili oni najdrčniji i najmaštovitiji koji su videli sebe kako pljuckaju na oba uvceta istovremeno. Sve je zavisilo od afiniteta, sklonosti i spremnosti, mašte i predrasuda, ličnog zalaganja i pojedinačne forme. Eh, da ne pominjemo poneke koji su već jasno videli sebe kako pred svima trzaju nogom i da ne bude suvišno dodati, desnom nogom. Ustreptali i nakostrešeni (ni balerina im u mislima nije bila daleko) gledali su ispred sebe i videli su samo leđa onoga koji je stajao ispred njih. O, to je bio prizor dostojan svakog divljenja i samo izabrani ljudi kakav je bio Poslovni Promašaj, sa izuzetno istančanim osećajem za rad, red, disciplinu i zadatke bi osetili blago titranje u gornjem delu butina koje se polako dizalo prema stomaku, naravno, ne zaobilazeći ni organe za reprodukciju koji su se uz to titranje nekoliko puta uvećali. On je sada, gledajući svoje raspomamljene pilote osećao to titranje u obe svoje neobično maljave butine.

Dakle, ne treba naglašavati da su svi bili spremni za podvige. Poslovni Promašaj je bio izuzetno ponosan na svoje hrabre i odvažne pilote, a najviše je bio ponosan na samog sebe, na svoju, po njegovom mišljenju odlično osmišljenu strategiju i taktiku. Uostalom, nije ni mogao drugačije da gleda na stvari, pred sobom je imao hordu raspomamljenih pilota i svima njima je još uvek titralo između vrha butina i stomaka.

Kada se titranje koliko-toliko primiri i kada više nije uticalo na kretanje vazduha i temperaturu u hangaru on se  prodera:

„Dobro me slušajte. Za ovaj podvig su mi potrebna dvojica snažnih, najsnažnijih, dvojica najodvažnijih, najhrabrijih, neodoljivo srčanih, i ne treba reći, neustrašivih. Dva poletna pilota su mi potrebna za ovaj, možda najpoverljiviji zadatak koji smo do sada imali. Jedan mora da bude brkat, drugi obavezno ćelav. Brkatost ni u kom slučaju ne isključuje ćelavost i obrnuto. Ako je neko ćelav ne mora da bude i brkat, a ako je neko brkat ne mora da bude i ćelav. Valjda se to podrazumeva, ako je neko brkat, može da bude istovremeno i ćelav, naravno i obrnuto. Poverivši mi ovaj izuzetno značajni zadatak... Trgovac Nekretninama je obećao...“

Bujno je naglasio nekoliko poslednjih rečenica koje su još uvek lebdele, a neke i podrhtavale u vazduhu, svi su ih jasno videli. Naročito bujno je naglasio pauze koje su usledile. Prvu je tek ovlaš naglasio da bi što više istakao poslednju. I ona je bila tu, u vazduhu, samo se nije mogla videti. Poslovni Promašaj žestoko prdnu i pljucnu na desnog uvceta, otpade parče plafona, ali niko ne obrati pažnju na to, i hangarom se zaleluja njegov prodorni glas:

„Sada, svaki posebice, u red, dva po tri! Tako!“

Bio je više nego zadovoljan utiskom i učinkom. Da mu je bilo i neko bure, da se popne na njega, da može sve da ih sagleda. Čvrsto je odlučio da je ovo poslednja prilika da ne koristi bure kada nešto važno govori.

„Slušajte me pažljivo, zadnja petnaestorica boriće se protiv prve četvorke. Ostalima ću da dam zadatak da ga umnožavaju.“

Nema tih reči kojima bi se mogao opisati ponos dok je posmatrao kako piloti savršeno precizno izvršavaju njegove komande, kako se ostvaruju planovi i taktika koju je tako dugo smišljao. Kada je udahnuo malo ustajalog i od titranja uskomešanog vazduha nastavi istim tonom.

„Ko stigne do same završnice imaće veliku prednost u najužem krugu postizbornog doigravanja. Zatim ću, odmah posle izbora da odredim grupe za centralno takmičenje samospaljivanja. Ko uspe da se zapali, a ostane ceo i na nogama biće živ, a samim tim i uspešan i bodovaće se troduplo. Posle vatre svi preostali će morati u vodu. Ko iz vode izađe, a ostane potpuno suv, ne bude nimalo mokar, bodovaće se petoduplo, plus bonus. Na samom kraju ću najmerodavnijom, to jest, odokativnom metodom da odredim dvojicu najboljih koje ću uputiti na ovaj poverljivi zadatak.“

Bilo bi suvišno da se kaže bilo šta o prizoru koji je usledio. Neverica je sa svih strana potresala Zoa, od glave do pete, od malog prsta leve, do malog prsta desne. Posmatrao je kao omamljen i opčinjen šta se dešava u aviozračnom hangaru. Stajao je na nekom panjiću da bi mogao da gleda, a noge su mu se tresle od uzbuđenja.

Janisam Biloko je njega i Zo-zoa ostavio tu da čekaju i oni su dokotrljali po panjić da bi se popeli i vireći kroz prljave prozore videli šta se događa u hangaru. I on sam je neko vreme posmatrao, njemu nije bio potreban panjić, a onda je otišao da završi neki hitan, neodložan posao i najverovatnije zaboravio na njih. Ili ih je namerno ostavio tu, da bi iz prve ruke videli gde su to prispeli.

Poslovni Promašaj napokon izađe iz aviozračnog hangara. Vidno rasterećen, još vidnije raščupan išao je u pratnji dvojice ćelavih brkajlija, isto tako raščupanih, ali teško da za njih dvojicu može uzgred, tek onako da se kaže da su bili rasterećeni. Teško se može reći i da su sva trojica hodali. Išao je samo on, to jest, teturao se, a njih dvojica su za njim lelujali. Toliko su bili srećni i razdragani što su baš oni izabrani za specijalnu misiju da su im od silne radosti kosti toliko olakšale, a zaboravljeni delovi plućnih krila se probudili i ponovo proradili, proširili se i postali toliko lagani da su se uzdigli iznad svih. Njih dvojica su izabrani među stotinama hrabrih, spretnih i srčanih kandidata, oni će se u Frankfurtu uhvatiti u koštac sa kanarincima, a sada će biti predstavljeni Trgovcu Nekretninama.

                                                                                            Odlomak iz romana Šetnja po mesečini