Jedan sasvim običan suživot
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Jednog sasvim običnog dana u septembru
-Šta ću ti ja?!-
-Aaa, ne opet!-
-Ne prevrći mi očima, razbiću te!-
-A-ha, kad bi mogao da me stigneš... Njaoo, ne gledaj me tako, uf!-
-Hehe, dođi ovamo... Ako nastaviš da bežiš, izlupaću te!
Režanje. Kikot. Vriska.
Jednog sasvim običnog dana u decembru
-Hej.-
-Šta hej? ’De je „zdravo čoveče mog života“ ovo ono?
-Zdravo, konju mog života.-
-Ups, pms, a?-
-Daj, pusti me, nadrkana sam, ona krava iz pisarnice mi je ponovo skakala po živcima.-
-Evo, idem da je razbijem!-
-Samo mi se skloni, nervozna sam, KAŽEM!-
-Okej.-
-Pa, kuda ćeš sad?-
-Sklanjam ti se... Idem do Malta na pićence... Šta je sad?-
-Klasika!-
-Pa, čekaj, jesi rekla da ti se sklonim? Ne razumem, što si ljuta?-
-Gde je tu podrška?! Ti si neko ko treba da je tu. Sad. Dođem kući povređena, nikakva i šta? Podvijaš rep i bežiš? Sram te bilo!-
-...-
-Šta me gledaš k’o tele u šarena vrata?!-
-...-
-’Ajde, idi! Samo nestani! Prava si konjina!-
Zabezek. Ljutnja. Teški koraci. Lupanje vratima... Plač.
Iste noći u decembru
Mrak. Škripa ulaznih vrata. Komešanje. TRAS!... Svetlo.
-Mico, jesi li ti to pao?-
Nerazgovetno mrmljanje, podseća na tiradu psovki.
-Je l’ si dobro? Nisi se jako udario? Daj da vidim... Uf, al’ bazdiš na brlju. Što si se toliko napio?-
-Pa, napio sam se.-
-O, dušo mooojaaa! Ja sam se drala na tebe.-
-Bila si zla prema meni.-
-Jesam. Izvini, ljubavi, malo sam bila nervozna.-
-... Malo...-
-Dođi ovamo.-
Zagrljaj... Mmm, njuau, uhh... Uzdah. Režanje. Još uzdaha. Odeća na podu.
Nešto kasnije.
-Trebalo je da pustiš Beri Vajta.-
-A ne! Uz ovo ide Rejdž Agenst D Mašin!-
-Hahaha, kako si luda!-
-Ja?! Onda si ti opičen!-
-Hehe, volim te, ludajo jedna!... Auč! Pa, mislio sam pozitivno luda, ej!-
-Hihi, znam, samo te zezam.-
Jednog sasvim običnog dana u martu
-Šta je bilo ono?-
-Koje?-
-Ne izigravaj cvećku! Zašto si bio neljubazan s Veljkom?-
-O, sad smo prešli na lična imena, nije više simpatični kolega Savić sa trećeg.-
-Ne mogu da verujem, pa ti si ljubomoran!!! Potpuno si poludeo! Nemam reči.-
-Mislim ’ajde ono što flertuješ, kao to svi rade. Al’ što mrtva ’ladna očijukaš preda mnom, to...-
-Kako misliš „flertovanje – to svi rade“?! Čekaj, čekaj malo! Eeej, ’de si poš’o!-
-Ne znam ni ’de sam doš’o.-
-Kako, molim?! S kim ti to flertuješ?-
-Ja?!-
-Pa, je l’ si sad rekao da je to sasvim normalna stvar!-
-Nisam to rekao. Izvrćeš. I ne vrdaj sad i ne svaljuj krivicu na mene.-
-A ne, ne. Sad ćeš lepo sve da priznaš. S kim ti to sasvim normalno flertuješ?-
-A, bre, ženo, ti si poludela!-
-Ja poludela?! Ponašao si se kao neandertalac pred mojim kolegama. Blam me pojeo.-
-Šta si ona koji q sa mnom, ako te je sramota, a?!-
Nos visoko. Okret na peti. Teški koraci. Tresak vratima.
-Tako je, idi! I ne vraćaj se! Idi kod tog pacera, mamu mu... Šta će ti pećinski čovek, koji moj!-
Nešto kasnije.
-Ja neandertalac?! Ja? A onaj gmaz koji joj se ’ladno upucava na moje oči?! On je fini gospodin, iz dobre kuće, plava krv, bre! Ja sam majmun, je l’? I ode. Bolje joj je da se ne vrati. Jer ako se vrati, ima da...-
Nešto kasnije.
-Koji sam ja zajeb. Nema je da dođe. Gde je sad? Tako mi i treba kad sam idiot! I bolje joj je bez mene.-
Nešto kasnije.
Tipkanje po telefonu.
-Ljubavi... gde si? Izvini, bio sam kreten! Nisam ono mislio. Nisi ti ništa kriva, nemoj da se ljutiš. Molim te. Vrati se kući... Gde? Ispred vrata?-
Škripa ulaznih vrata. Zabezek.
-Krenula sam ka kući i pre nego što si me zvao.-
BAM! – ispade telefon iz ruke. Zagrljaj... Mmm, njuau, uhh... Uzdah. Režanje. Još uzdaha.
-Ne cepaj, jes’ lud, bre? Viktorija sikret, konju!-
-Kasno, iscepao. Jebeš gaće!-
-Pa, jesi normalan, još ih nisam otplatila!-
-Otplatila?! Koliko su? Čekaj, sad... (mrnjau, mmm, ljub-ljub, argh)... Stani, ne zamajavaj me, kol... (mrnjau, mmm, ljub-ljub)... Auh, šta mi radiš!-
Jedne sasvim obične noći u aprilu
-Aaaa! NE DIRAJ JE! DOSTA! Ne mogu, ne mogu, NE MOGU!-
-Ljubavi, hej, dušo, probudi se.-
-Šta... Šta je ovo... Gde sam?-
-Hej, sve je u redu, imao si košmar. Kod kuće si ljubavi, ššš, dođi ovamo.-
Zagrljaj.
-Uh, sav si se preznojio... Ššš, sve je u redu. Tu sam. Ne dam te. Ja te čuvam, spavaj.-
Jedan sasvim običan dan u junu
-Daj otkaz! Dosta te je maltretirala. Idi sutra i oteraj je u tri lepe!-
-Ne mogu, kako ćemo?-
-Uh, da je muško, pa da je ukantam za sve nevolje u koje te je uvalila!-
-Ne vredi, šta je tu je, moram da istrpim. Ne nerviraj se, dušo. Daj bar da kod kuće bude mirno.-
-Ne. Daj otkaz. I kreni sa onim što si oduvek želela.-
-Pa, kako? Ne možemo, rata za kredit je...-
-Zajebi kredit, biće puno posla ovog meseca, dva velika projekta zasigurno. A ako i ne bude dosta, radiću sa Tikom. Snaći ćemo se. Okej? Sutra idi i reci joj da je gadna kučka koja svoje frustracije leči na vama. E, pa na tebi više neće. Gotovo je... Šta, ’oćeš ja da joj kažem?-
-Hihi, ne. Ne bih da te vadim iz ćuze što si mi udavio šeficu.-
-E tako. Sutra je oteraj tamo odakle je došla i pokreni konačno svoju ideju, a o lovi ne brini, okej?... Šta me gledaš tako?-
Zagrljaj.
-Volim te!-
-I ja tebe.-
Jedno sasvim obično jutro u septembru
-Dobro jutro, cico, jes’ mi skuvala kafu?... Šta je bilo? Šta ti je?-
-Kaži dragička.-
-Pič...-
-Ne to! Sad ćeš morati da paziš na jezik... A? Dve crtice... Hej! Jesi normalan, diši! Alooo!-
Lagani šamarčić.
-Dušo, sav si ubledeo, je l’ si dobro? Hej, opaliću ti jaču šljagu, kunem ti se!-
-Dve crtice?-
-A-ha.-
-Uvau.-
Arlauk.
-Bićeš tata.-
-Biću tata, jebote.-
-Pst! U ovoj kući nema više ružnih reči, je l’ jasno!-
-Vau, biću tata...-
-A-ha, i to najbolji na svetu!... Kako da mu damo ime?-
-Misliš kako da JE nazovemo?-
-Biće muško. Osećam.-
-Nemaš ti pojma! Devojčica je to.-
-Ja znam, ja sam majka...-
-U je... već si majka! Šta kenjaš?-
-Kako to razgovaraš sa mnom?-
-Pa šta lupetaš, do pre 15 minuta nisi ni znala da si trudna, šta sad kao ono...-
Nos visoko. Okret na peti. Teški koraci. Tresak vratima.
-Ah! Čekaj, ljubavi, stani! Izvini, nisam mislio tako...-
-Ti si najveća konjina koja hoda ovim gradom!-
-Stani, pusti ti mene, znaš kakav sam dok ne uzmem jutarnji srk kafe. Dođi ovamo.-
Zagrljaj.
-Ti znaš da te volim?-
-Ne znam.-
-E, pa volim te!-
-Volim i ja tebe... iako si konjina!-
-E sad sam gospodin konj, otac! Ukaži malo poštovanja!-
Mmm, ljub-ljub, grrr, mljac-mljac...
Nekih sasvim običnih 25 godina posle
-Sutra nam dolazi zet na ručak!-
-Nije on nikakav zet, a leševi ne ručaju.-
-Ponašaj se, molim te. Dečko je zlatan, a gleda tvoju princezu k’o malo vode na dlanu.-
-Naravno da će tako da je gleda da mu ne saspem zubalo u grlo.-
-Nećeš ni da ga pipneš!-
-O, itekako ću da ga skršim, on će moje dete da pipa!-
-Pa i ja sam nečije dete, pa si me pip’o!-
-Baš zato! Znam ja šta je njemu na pameti! Neće da može!-
-Uuu, al’ si seksi kad složiš tu neandertalsku facu!-
Mmm, mrnjau, ljub-ljub, njuau, uhh.
-’Aj’ u sobu!-
-’Aj’!-
Otvaraje vrata. Zatvaranje vrata.
Mmm, mrnjau, ljub-ljub.
-Mamaaa!-
-Zar ovaj nije na fakultetu?-
-Mamaaa!-
-Ššš, ’aj’ se pravimo mrtvi.-
-Ćaleee!-
-Kad će više da se poožene i poudaju, aman bre!-
-Idi vidi šta ’oće.-
-To ti je tvoj sin, ti vidi.-
-Mrnjauu, ljubavi, idi mu daj koju črvenu, sigurno mu to treba, čim ovako zapomaže.-
-’Aj’. Al’ ti ne mrdaj s kreveta i ne menjaj tu pozu.-
Otvaranje vrata... 5 minuta kasnije zatvaranje vrata i skok u krevet. KRC!
-Pa da l’ si normalan, ’ de se bacaš ovako sa svojih sto kila, puče nam krevet!-
-Kasno. Puče. Jebeš krevet.-
-Ti si totalno opičen, nismo ga još ni otpl...-
Mmm, liz-liz, ljub-ljub, mljac, mrnjau.
-Au, konjino, šta mi radiš!-
I tako u sasvim jedan obični beskrajon...
