Žak Prever
Autor: Anica Vučković
Još jedan pesnik svakonevice i magije trenutka. Slikar trenutka kojeg svi imamo u glavi i pamtimo ga, ali nemamo reči da opišemo. Ili više trenutaka, ako smo bili dovoljno srećni ili nesrećni da ih doživimo… Pesnik spoznaje ( Na klupi sedi oča j). Ne da se baš uporediti sa Bodlerom, ali zašto da ne? Za mene ima sličnosti. To je taj duh predgrađa velikog grada, naizgled običnih ljudi i naizgled običnih trenutaka, ulica i svetlosti u ponoć. Samo što je Bodler uvek eksplozivan, večito besan, mračan i fatalan.
Žak Prever, dete ulice, siromašnog pariskog predgrađa, rođen je u samu zoru 20 veka. Od svoje petnaeste godine se sam izržava. Rođen među potlačenima, u jednoj od prvih objavljenih pesama “Pokušaj opisa jedne večeri glavešina u Parizu – Francuska” , on izražava bunt prema svim moćnicima i profiterima sveta koji ne haju za siromašne. U pesmi Čujete li, ljudi Vijetnama? osuđuje svoju zemlju, čija je revolucija i danas simbol slobode i oslobađanja od tiranije, za učestvovanje u ratu. Tako da je Prever i politički i socijalni pesnik. Pisao je satirične skečeve za pozorišne grupe u kojima je i sam učestvovao. Za Prevera je jedina religija ljubav, kao i lepota svake vrste. Ljubav izgrađena na poverenju. Slobodna da bi trajala i bila to što jeste. Svoj doživljaj ljubavi najbolje je opevao u pesmama Za tebe, ljubavi moja i Tamničareva pesma. Ko ume spoznati univerzum u trenutku, Prever je pravi pesnik za njega.
“ Tri šibice kresnuh u noći
Prvu da ti vidim lice
Drugu da ti vidim oči
Poslednju da ti vidim usta
Onda pomračina da se svega sećam
Dok te u naručju svome stežem srećan.” ( Paris at night )
On rado peva o ljubavnim noćima i nagosti žene. U erotičnim obrisima njenog tela je lepota, noć koja obavija njeno telo nema nijansu greha i nečistote. Skicirana je potezima divljenja, pritajene strasti i ljubavi. On želi da prikaže ženski seksipil u onom najboljem smislu i zato je njegova strast u pesmama pritajena. Nikada neće eksplodirati u stihovima, ostavlja nam da naslućujemo njenu veličinu. Prever peva sliku koja se odmah jasno pojavljuje u pred našim očima. Jednostavnim rečima sa toliko mnogo značenja i osećanja. Prever je bio fasciniran filmom ( a takođe bi se moglo raspravljati i o Preverovom uticaju na francuski film). To se oseća u jednostavnim prikazima trenutaka kao što je ovaj:
“ Narandža na stolu
Na podu haljina
A ti draga naga
Sadašnjosti dar
Blaga noćna svežina
Mog života toplina. “ ( Alikante )
Njegova najpoznatija zbirka poezije Reči, objavljena 1946. godine, postigla nezapamćen uspeh. Prever se obraća i peva običnim ljudima koje sreće u životu : prosjacima, starima, zaljubljenim, srećnim i nesrećnim ljudima, deci, cveću, životinjama. On posmatra vrevu života otvorenim očima, bez osude i moralisanja. Njegove reči su često okićene ironijom i humorom, a nekada samo vesele. Kao i sam život ( Takva sam, kakva sam ). Prever kao da sve vidi i sve oseća. Od ritma kiše i prazne klupe ispevaće reči o životu. Melodija šansone u njegovim pesmama nije slučajana, on je pod uticajem francuske narodne lirike. Ne zaboravimo da je i autor jedne od najpoznatijih šansona Uvelo lišće ( Falling leaves ) .
Omiljeni Preverovi simboli su sunce, reka, narandža i ptica. Sunce kao simbol života, narandža koja mu sliči po boji i obliku na simbol ljubavi, jer se često pojavljuje u opisima ljubavničkih noći. I ptica kao sloboda.
Ponekad mi se čini da čitajući Prevera stvarno učestvujemo u životu i spoznajemo ono što, možda, do tada nismo ni primetili.
“Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednog zimskog praskozorja
U parku Monsuri u Parizu.
U Parizu na zemlji
Na zemlji koja je zvezda” ( Bašta )
