Karta u jednom pravcu
Autor: Sandra Janićijević
Tog jesenjeg jutra sve je već bilo spremno, kafa na stolu, kofer pored vrata, manja torba i u njoj pasoš, neke druge sitnice i vozna karta u jednom pravcu.
Već u sedam ujutru bila je u vozu. Bilo je to njeno prvo duže putovanje. Odlazila je i napuštala sve što je do tada znala, sve ljude koje je poznavala u potrazi za novim svetom, prijateljima, poslom.
U gradu, njenoj krajnjoj destinaciji, su je već čekali roditelji i njihovi prijatelji kod kojih će živeti i raditi. Njeni otac i majka su upravo završavali deo kuće u kojem su napravili manji sobičak u koji su jedva smestili krevet i stočić sa televizorom. Bio je to zapravo deo kuhinje.
Put je bio dug, pored prozora su se smenjivale slike jeseni, drveće obojeno raznim bojama. Miris jeseni je ulazio kroz otvoren prozor kupea. Hodnikom su se ljudi šetali ne bi li malo protegli noge i razdrmali usedela tela. Trebalo je izdržati dvanaest sati puta.
Ona je stajala pored jednog prozora, uživajući u mirisima i lepotama jeseni, uzimajući vazduh punim plućima sa osmehom na licu punim nade. Potpuno novi život je pred njom.
Kada je voz ušao u stanicu i škripom kočnica označio kraj puta, sišla je sa svojim torbama u noć, hladan vazduh i sneg. Dočekalo je jedno poznato lice sa osmehom, uzeo njene stvari i život u novom gradu je mogao da počne.
Smestila se u sobičak, dobila razna objašnjenja od starijih iz okoline, opis radnog mesta i još nekoliko osmeha dragih joj ljudi.
Sat je počeo da otkucava. Brojao je vreme.
Dani su prolazili, ona je vredno učila i radila. Polako se snalazila u novom gradu, na poslu koji je njen prvi ozbiljniji u životu, učila jezik i sve što joj je život bio pripremio tim odlaskom u nepoznato. Bila je mlada, tek 18 joj je bilo, ali i borac. Celog svog malog života se borila za svoje mesto pod suncem, za svoje mišljenje, svoj stav i mislila je da već sasvim dovoljno zna, da će se sama izboriti i ovaj put.
Ali ovaj put će sve biti malo ozbiljnije.
Vrlo brzo je uvidela da život u nepoznatom kada si sam nije ništa slično svemu što je znala i poznavala. Iako je imala prijatelje, to su bili prijatelji „preko veze“. Ali družila se, odlazila na izlete, imala kraću vezu sa jednim momkom, izlazila, ujutru odlazila na posao. Mučila se sa računicom i niskom platom, od koje je morala da odvaja za neke kućne troškove, da bi joj ostajalo toliko malo da ne bi znala šta će pre. Da li da kupi sebi neko parče odeće, šminke ili da ipak sve to nije važno i da ima i prečih stvari u životu, ali šta je preče?!
Malo po malo ipak je uspela da se snađe. Ali sada je upoznala jednog novog prijatelja. Takvog prijatelja do sada nije poznavala, bio joj je totalni stranac. Samoća se zvao.
Opasan prijatelj kada si mlad. Sa njim treba vrlo obazrivo.
Ali mali borac je mislila da ume i sa njim.
Ali opasno se prevarila.
Dok tako druguju ona i samoća jednog dana pojavljuje se jedno lice, poznanik i nudi joj zamenu za samoću. Prevarena odlazi za tim novim licem koji joj umesto samoće nudi ljubav.
A ljubav, to je sve što je ona ikada želela!
Nekog ko će umeti da je voli i ljubi.
Ali ljubav je slepa. Slepa je jer se prvo zove zaljubljenost i ne pokazuje odmah svoje pravo lice. Ovaj prijatelj je, ispostavilo se, mnogo opasniji od samoće.
I tako samoća biva zamenjena zaljubljenošću, a umesto da preraste u ljubav postaje šamar, pa drugi, udaranje i davljenje, pa izvinjavanje i još neki zapetljani emotivni i psihološki udarci. Teški i mučni dani iz kojih se ne vidi izlaz jer ona misli da „ljubav pobeđuje“. Ona se nada da će njena ljubav ipak biti jača od svih tih modrica po njenom malom telu. Malom telu koje je rodilo jedan novi život.
Ne potraje sve to dugo, bes prokulja u njoj i zauvek ubije svu zaljubljenost, ljubav i sva izvinjenja. Spakuje u malu kutiju sve ono malo, slatko i emotivno u sebi i zauvek zaključa. Oslepi i ogluvi.
Ništa više nije čula ni videla osim jedne stvari.
Dve karte u jednom pravcu.
Ustade jednog dana, spakuje vrlo malo stvari u jednu torbu i ode nazad odakle je došla sa jednom razlikom. Sada je imala malo više godina, mnogo više iskustva, okamenjeno srce i jedan majušni život u rukama.
Ovo bi bila priča mog života, brak koji sam imala i bežanje iz istog. Odlazak u nepoznato koji mi je sledio. Stopiranje i put iz države u državu, sa jednom torbom na jednom ramenu i detetom u drugoj ruci. Iako je konačni cilj bio poznat put do tamo je bio u totalnom mraku.
Nakon X šamara, svađa, pretnji, silovanja, svega i svačega, odlučih konačno da je bilo dosta i krenuh da tražim put. Da krčim trnje, da uzmem dete, koje je već sa 18 meseci dizalo ruku na mene kad god mu nisam bila po volji, i vratim se odakle sam došla.
Uz put sam znala da nas čeka bombardovanjem razrušena Srbija. Nemanje očevog odobrenja da dete pređe granicu, nemanje prevoza, zakon po kojem si muževljevo vlasništvo i dokle god si u braku može mu se, po zakonu, s tobom što mu volja. Nemanje sredstava za komunikaciju. Ali imala sam sebe pre svega, dete, torbu punu stvari za sina, nešto para, želju, volju i cilj. Da pobegnem iz pakla pa kako mi bude. Lakše bih podnela i smrt nego kajanje da nikad nisam ni pokušala. A ponajviše straha od nepoznatog koji je nestajao sa svakim pređenim kilometrom i približavanjem cilju.
Prvi cilj je bio granični prelaz i prelomna tačka za dalje.
Tu je nestao i sav strah, prešli smo!
Kasnije je sve manje više bilo snalaženje i verovanje. Kada veruješ svim svojim bićem u svoj cilj na pravom si putu. Sreli smo neke dobre kao i neke loše ljude. Samo jedna pogrešna odluka je falila da mi jedna koja se ponudila kao pomoć kidnapuje dete. Svi autobusi su kasnili od 20 minuta do 2 sata, niko nije ustupao mesto ženi sa detetom, putovali smo noću. Ali sreli smo i neke jako dobre ljude, koji uopšte nisu bili ni dužni ni obavezni da nam pomognu, a jesu nam se našli. Isprva su nam ponudili prevoz do svog grada. Saznanjem ko smo i šta smo, ponudiše i da prespavamo kod njih, večeru, lekove, pare, tople vode, doručak i autobusku kartu kao i broj telefona njihovih rođaka u drugom gradu za svaki slučaj. Da bi se opet u gradu koji je bio moj konačni cilj sreli sa jednim dobrim i jednim ne toliko dobrim čovekom, ali naposletku stigosmo kući!
Ova priča je najkraća moguća, u njoj nema nikakvih detalja, ali ima suštine i najbitnije stvari u jednom životu.
Svi ljudi koje smo uz put sreli su moja lekcija o životu, oni "dobri" su tu da me podsete da pokušam i ja da pomognem i budem dobra. Oni "loši" su tu da me nauče da se oslanjam na intuiciju. Da ne treba verovati svima, a još manje suditi! Jer šta ko zna ko sam ja, odakle sam i šta je iza mene?
Žena sa detetom, to je sve!
Kao i da ti koji su meni bili dobri možda nekome drugome budu loši i obratno...
Ali najvažnije od svega je da ne mora da znači ni da ćeš ostati "živ" ako nemaš cilj i veru u sebe. Da odeš u nepoznato. Pre ćeš ostati izgubljen u magli ako se vrtiš u sigurnom i poznatom nego odlaskom u nesigurno i nepoznato. I ono što se ipak računa je da je čovek istinski zadovoljan sa onim što ima.
Usudite se! Svaka, ali baš svaka, pa i ona najteža situacija ima svoj izlaz!
