Čitaoci Direktne reči o bombardovanju (4)

Čitaoci Direktne reči o bombardovanju (4)

Hronologija jedne ludosti

NATO Bombing Yugoslavia 618x386Te godine se proleće držalo po strani, slutivši da mu tu nije mesto i da se dešava nešto neprirodno i nesvakidašnje u ljudima i oko njih. Trošili smo svoje izanđale živote, opterećene  besmislom, dok su najuporniji među nama pokušavali da im udahnu bilo kakav razlog ili opravdanje za nedolično postojanje.  Kao u džepnim,  komercijalnim romanima, glasno i u sebi smo mantrali: „Šta još može da krene po zlu“, tumarajući i ne sluteći  da su se duhovi zla mnogo ranije ustremili, uzimajući nam meru, pokazujući se u svom pravom obličju, koje mi naravno, nismo mogli, ni hteli da vidimo. Kao i mnogo puta pre, nezadovoljstvo, bes i razočarenje  slali smo na pogrešnu adresu, valjda nam od praotaca ostalo...

Stvarnost  se tog proleća 1999. odvijala  bez mog stvarnog ucešća, čak i bez želje da bilo šta probam.  Posle pet godina neizvesnosti, teško skrpljene nade i borbe s vetrenjačama, moja majka je  ušla u četvrti stadijum kancera dojke. Muž je upravo  ostao bez posla, a četvorogodišnji sin se navikavao na boravak u vrtiću (human i pomalo naivan naziv za nesto, što najvećim delom  potpuno nehumano funkcioniše).  Na posao, u lokalnu biblioteku  kojoj su drugi,  kao i svemu oduzeli smisao, definišuci je kao bespotrebnu i opterećujuću,  odlazila je neka druga ja. Izopštena i izložena osudama kolega  što  ne podržah  vladajuću partiju (tada im je valjda, samo moja podrška falila), zauzeh još veću distancu prema sopstvenom životu. Svoju prisutnost dokazivah još jedino formom, upadajući u ono,  psihologiji poznato stanje, kada žrtva počinje da saoseća sa svojim mučiteljem. U stvari,  poprilično  nas je imalo taj doživljaj  up side down sindroma, koji se davno zapatio na ovim prostorima. Na početku je izgledao posve benigno, gotovo zabavno, da bi vremenom evoluirao u mnogo ozbiljnije forme, čije su posledice danas, među Srbljima, sasvim očigledne: jedna trećina nacije na sedativima, druga  na alkoholu, a treća na narkoticima, dok rapidno raste i broj onih koji se ne odriču ničeg od navedenog.  Apstinenata gotovo da  nema, tako da i nisu vredni pomena.

Nije vredan pomena ni onaj  zanemarljivo mali procenat ljudi  u godini tri devetke, koji je verovao da će pretnje bombardovanjem biti  i ostvarene.  U opciji su bili svi ostali razvoji događaja, dokazujući da smo narod nepopravljivih,  narod koji veruje vođama, velikim silama, narod koji veruje pravdi krojenoj po našoj meri, narod koji veruje da je jedino što može da ga ubije  stajanje na promaji, narod koji veruje u kletve, u sudbinu, u trange - frange i u ko zna sta još, samo ne u sebe.

A onda, u predvečerje  24. marta, uvek iritantan glas spikera, u nekom  od redovnih TV Dnevnika, zazvuča po prvi put iskreno, gotovo pa ljudski,  objavivši  da „je na našu zemlju večeras izvršena agresija“. Na delić sekunde, vreme se zaustavi, tek toliko da se i  svesno  obradi i proveri  upravo do mozga pristigla vest, mozga naviknutog na odbijanje tumačenja  suludih, nepotrebnih informacija. Dakle, dekadentna, ocvala kurva Evropa, rešila je da svu gorčinu neuspelog koitusa  sa  američkim neprimerenim ljubavnikom, izruči upravo - ovde. Osnovno i jedino osećanje kojeg se i sada sećam, je beskrajno poniženje. Ni pre, ni posle toga nikada ne osetih toliku količinu poniženosti i stida. Zašto su nam osećanja najjaca, kada su neopravdana? Suze, kao simbol  zaboravljene ljudskosti, potekoše same od sebe i onda odjednom, isto tako, same od sebe stadoše. Danas bi to, po kratkom postupku nazvali „transferom blama“, kako pre neki dan odvali najumniji među nama.

Posle prvog šoka, pažljivo i planirano anestezirani u davnoj i skoroj prošlosti,  polako uđosmo u ratnu rutinu. Sigurna sam da 90% sunarodnika nije osećalo nikakav strah, niti je imalo bilo kakvo očekivano osećanje. Dobrovoljno jurcajući po mostovima za poremećenim estradnim zvezdama, sa sve barjacima i transparentima, pristajući na kolektivno salivanje strave, masovno lepeći po sebi „simbolične“ crno-bele krugove, nismo shvatali da smo nedobrovoljno već  targetirani, na nekom višem nivou.

Siroti Domanović je sigurno tih dana uznemiravao ceo komšiluk, prevrćući se u pokušaju da nađe   spokoj i adekvatan položaj.

Noću su nas primali podrumi u svoja vlagom ostećena nedra, pružajuci varljivu zaštitu od nepredvidljivih projektila, ispaljenih od nevidljivog neprijatelja. U tim podrumima se stvarala do tad neviđena epopeja. Kakve su tu priče nastajale! Preko noći  su se svi pretvarali u genijalne političke i vojne stratege i generale bez vojske, dok se svaki podrum polako postajao autentična psiho-jedinica. Slučajnom namerniku, sadrugu po sireni, koji se nije nalazio u redovnom sastavu nekog  podruma, sa lica bi se čitalo nemušto izgovoreno pitanje: „Otkud toliko ludaka na jednom mestu?“  Nepisano pravilo pri ulasku i podrum je bilo:  što na oko finija i  uglađenija  dama, to rogobatnije i sočnije psovke, što fizički slabiji gospodin, to veće širenje nad mrskim neprijateljem.

Onda je neko smislio da se odlazak na posao nazove radnom ili ratnom obavezom, ne sećam se više. Ta radna ili ratna obaveza je svaki čas prekidana sirenama, tako da se sve više svodila na jednu  i jedinu: obavezu trčanja do podruma. Posle svake sirene imala sam moralnu dilemu, da li da trčim po dete u pomenuti vrtić ili do stana na trećem spratu, gde mi je ležala nepokretna majka. U tom lomatanju između dve sirene, primetila sam da mi se nešto čudno dešava. Bila sam sve tromija i sve sporije sam se kretala, a zaspala bih s glavom naslonjenom na prvu cepanicu, odmah pri ulasku u podrum.  Struje i vode je nestajalo svaki čas, a hleb sam svakodnevno mesila i pekla ga kod komšinice na spasitelju garonji, kako smo tepali starom progorelom šporetu na drva. Vremenom smo formirali pravu malu komoru, u odsustvu strepeći za garonju, koji je bio lociran pod vedrim nebom i izložen pogledu neprijatelja sa nekog od brojnih avaksa. Pripisujući svoje stanje umoru, nekako dočekah taj 78. dan i saznanje da smo pobedili. Bliža i dalja familija pobedu proslavi uz vruću prasetinu i od tada, do dana današnjeg, nismo u kontaktu. Moja draga mama se preseli na neku od zvezda, daleko od  „nepodnošljive lakoće postojanja“.  Konačno  odoh i ja do lekara, misleći da se zbog pobede osećam sve lošije, ali mi rekoše:  „ Krajem godine ponovo  cete postati majka“. Ovog puta suze su tekle bez zadrške...

Post scriptum: neprijateljem se ovde nisam bavila, smatrajući da su nam dovoljni naši sopstveni demoni.

Autor: Jasmina Gajić

Jasmina o sebi kaže:

Zove se Jasmina, a htela je da bude Sonja.

U pravom, pravcatom braku, a nikada se nije udavala.

Jedino zanimanje koje priznaje je da je majka.

U klimaksu je zadnjih dvadeset godina bez naznaka da će izaći iz istog.

Najteže joj je ipak samoj sa sobom.

 

Podeli tekst

Next Post

Skice sa Tajlanda (Deo treći)

Fri Apr 7 , 2017
Čitaoci Direktne reči o bombardovanju (4)Hronologija jedne ludostiTe godine se proleće držalo po strani, slutivši da mu tu nije mesto i da se dešava nešto neprirodno i nesvakidašnje u ljudima i oko njih. Trošili smo svoje izanđale živote, opterećene  besmislom, dok su najuporniji među nama pokušavali da im udahnu bilo kakav […]

Preporučujemo...

Podeli
Podeli