Rade Drainac
Autor: Anica Vučković
“ Ja sam sveštenik krvi bune i poniženja
i ispovednik bolnica i kanala
gde se u suzi rađaju noćna bdenja
a u krvi svršavaju jutarnja smirenja.” (Stihovi mnogih noćiju i dana)
Jedan od najzanimljivih duhova srpske književnosti uopšte i jedan od najboljih pesnika srpske moderne , pomalo je zaboravljen i odbačan kakav je i za života bio. Originalan i teško uklopljiv u komunistički književno-politički okvir, skoro da je pao u zaborav posle Drugog svetskog rata. Čak se pričalo i da je čitan tajno u to vreme. Rođen je u Trbunju kod Blaca u običnoj seoskoj porodici kao Radojko Jovanović. Kasnije će sebi nadenuti umetničko ime i prezime Rade Drainac. Školovao se u Blacu, Prokuplju i Kruševcu. Njegov životni put već u ranoj mladosti započinje burno. Kao petnaestogodišnjak prelazi preko Albanije sa srpskom vojskom. Kao većina izbegličke dece, školuje se u manjim mestima po Francuskoj. Vođen burnim temperamentom napušta školovanje i po završetku rata odlazi u Pariz gde svira violinu po kafanama i kao muzička pratnja na projekcijama nemih filmova. Radio je kao novinar, ogledao se u prozi. Bio je oženjen Makedonkom Darom Hadži Ristić , ali ga nemirni duh i nezadovoljstvo tim brakom nije držao kraj nje. Učestvovao je u borbama kod Užica na početku Drugog svetskog rata, no ubrzo se zbog tuberkuloze vraća u rodni kraj. Biva hapšen od strane četnika pod optužbom da je komunista, ali ga oslobađaju na zahtev uticajnijih sugrađana. Bolest uzima maha i on odalzi u senatorijum na Ozrenu , gde ga povremeno posećuje Ivo Andrić. Umire u bolnici Beogradu 1943. godine . Na sahrani nije bilo mnogo ljudi, nije bilo bliskih srodnika, a glumac Milivoje Živanović je recitovao Drainčevu pesmu Nirvana.
Njegova najpoznatija zbirka nosi naziv Bandit ili pesnik, 1928. Izdvajaju se još i Banket (1930.) i Duh zemlje (1940.). Drainac se razlikovao od većine svojih savremenika najpre po tome što nije mnogo mario za formu. Smatrao je da robovanje formi ubija pravu poezju, te je pisao u slobodnom stihu. Prava poezija ne sme da ima nikakvih granica. I kao pesnik i kao čovek bio je boem i buntovnik , s tim što se u njegovoj poeziji oseća istinitost takve prirode. Lepo je to rekao Stanislav Vinaver : “Raka Drainac je, pak, i duboko naš i duboko čovečanski. Koliko su naši nadrealisti bili i učevniji i načitaniji, i životno i imovno potkovaniji od Rake! Raka nije umeo dobro da izgovori ni samu reč 'Metafora', u kojoj je bio nenadmašan. Oni su međutim razradili, školski, sve vrste metafora. A ipak za koliko ih kopalja bije Raka! I sve to samo zato što je u živoj stvarnosti pesme, on bio stvarniji pesnik. “
Od našiih lirskih uticaja mogli bi se navesti Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, ali je stvarao liriku drugačiju od njihove. U njegovim pesmama bije bilo života istinsko, iskustveno i sirovo. U njegovim pesmama bruje zvuci modernog grada, vozova, brodova, zveckaju kafanske čaše, promiče crvena svetlost bordela. Oseća se strast, prava ljubav, miris žene. Čuje se krv koja ključa za ženom, za ljubavlju, za pravdom, za slobodom. Čuju se bubnjevi dalekih egzotičnih zemalja koje nije posetio fizički, ali ih je doživeo celim svojim bićem i doneo nam njihov zvuk i miris u pesmi. Njegova poezija je možda mračna i besna, ali uvek emotivna i strasna. Ona otrežnjuje, njena luča osvetljava naskrivenije kutove duše i svesti. On hrabro zadire u poniženje, bol i bolest. Taj nemirni, ranjivi duh je u stalnoj potrazi za životom kao takvim. On nije knjiški pesnik i mislilac koji zaneseno gleda u zvezde ili knjige . “Postoji jedna žalosna stvar u literaturi uopšte: Pisci žele da spasu svoje odvratne lešine u grobu. Sve što rade, podsvesno ima značenje njihovog zagrobnog trijumfovanja. Oni imaju samo jednu želju na srcu: večnost. Život je za njih u drugom planu.“
Neki kritačari smatraju da se Drainac, kao romančino dete zelenih brda i šarenih livada, nije snašao u gradu. Naprotiv. U svojim pesmama je dobro prozreo naš grad, ono loše i iskrivljeno u njemu. Ono što donosio njegov naivni modernizam. Kao iskonski, rođeni buntovnik i boem, bio je odbačen od većine svoje kolega savremenika. Njegove gostovanja po kafanamu su se često završavala tučom. Voleo Tina Ujevića, Antuna Branka Šimića, Gustava Krkleca i često je u društvu namerno veličao Hrvate. Protivio se licemernim akademcima i institucijama, malograđanskoj etici i estetici.
“Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!” (Rade Drainac)
Zato on šokira, skandalizuje, ponekad i preterano provocira. Govorio je da “treba dinamitom razneti ovaj bordel civilzacije i konjišnicu kulture”. Sebe je proglasio apašem, vagabundom, poročnim ljubavnikom, pijanicom, kockarom. Kao da čitavo njegovo biće se temelji na jednoj večnoj rani. Kad nam malaksalo kaže “ bolestan sam, bolestan sam mnogo” mi ne znamo na šta on tačno misli. Njegov pesnički jezik je toliko bogat i neobičan, da zaslužuje posebna istraživanja i tretman. Toliko živih reči koje prosto skaču sa stranica i udaraju u lice, toliko neobičnih egzotičnih igara sa rečima u jednom pesničkom jeziku.
"Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite "Bog da prosti!"
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete." (Epitaf na mome grobu)
Rade Drainac je jedistveni pesnik, uvek aktuelan, vanvremenski. Drevan, paganski i moderan istovremeno. U pokušaju da napišem koliko – toliko dobar i pompezan zaključak ovog teksta koji bi naveo čitaoce na Radeta Drainca, čini mi se najboljim samo sledeće: čitajte Radeta Drainca, pružite mu šansu ako već niste! Nećete se pokajati.
Tekst prvo objavljen na Srem Press portalu.
