(NE)LJUBAVNO PISMO
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Kad god mi zazvoni fiksni telefon, znam da sledi poduži razgovor kome je potrebno posvetiti vreme i koncentraciju. Svaki druge vrste obavlja se preko moba, preko moga! A fiksni... Kad zazvoni, a nije mama ili ujna, situacija je garant ozbiljna.
Tako i bi prošlog vikenda. Ili pretprošlog?! Nebitno, nekog od ta dva.
Bojažljivo pogledah na displej razvonjenog telefona, kad, mlađahna komšinica! „Đe gori?“ – upitah se. Opet bojažljivo. Sedoh na patos, oslonih leđa na fotelju i... ,,Da?“
Usledilo je nešto od čega mi se oznojiše dlanovi i izrastoše bubuljice na čelu! Zove me da joj napišem ni manje ni više nego : ljubavno pismo! Ja? Da pišem ljubavno pismo?!
Mislim, tolike sam škole završila , što osnovne što srednje, pišući sastave deci i koju poznajem i koju u životu nisam videla, na razne teme u raznim fazama dana i noći. Znam zanat – da pišem u prvom licu, kao neko ko nema nikakve veze sa mnom, ni po stavovima ni po osećanjima. Al' ljubavno pismo?!?
N'umem! Moli ona mene: ostavio je dečko, voli ga, već je nešto pokušavala al' bezuspešno, pa rešila da proba igru na krajnji sentiment. Al' ne ume ni ona. Vidim ja, što se više izvlačim, to je devojka ubeđenija da je namerno kuliram. I šta ću, pristanem.
Tu počinju „muke moje niko ne zna!“ Na šta sad da mislim, kome da se obraćam?! Svom mužu, ne mogu, 'fala Bogu, nigde nije otišao. Kako da se ubacim u trip ostavljene žene?! Prizivah u pomoć sve romane ikad pročitane, spomenare stare i tekstove pop pesama srpsko-hrvatsko –bosanske scene. Ma, jok! Ni mrdnuti! Ostavim onaj papir i olovku, motam se nešto po kući i : sine mi!
U dvorištu moje rodne kuće, kad sam bila nejako i usamljeno dete, rastao je ogroman orah. Za mene, tada sićušnu i mršavu, predstavljao je etalon snage i stabilnosti. Čvrstog , sigurnog stabla o koje sam se naslanjala svom snagom znajući da mi neće dozvoliti da padnem. Ogromna krošnja koja se nadvijala nad krov. O njegove grane bila je obešena moja prva ljuljaška, pod njegovom krošnjom prostrt moj prvi piknik sa dve omiljene lutke. Sa njim sam nemo razgovarala i učila se mašti. Kasnije, orah su posekli. Korenom je ugrožavao temelj kuće, a ljudi se češće odreknu drveta nego zidova. Pravila sam se da mi ne nedostaje, a jeste... I još uvek mi nedostaje. Eto, pisaću njemu to ljubavno pismo! Orahu moga detinjstva.
Ti, veliko moje!
Oprosti, iako su oproštaji za male. Ne znam na čemu, ali oprosti. Ruke su mi preslabe da te obgrlim i sačuvam, želja mi je prejaka da te se u mislima odreknem. Možda me nisi voleo. Možda sam bila nežna, ali dosadna stenica, prijatna dok traži zaštitu, naporna kad poželiš lahor tišine. Nisam umela da prepoznam tvoju potrebu za tišinom. Mislila sam da je najvažnije voleti i to pokazivati uvek. Dodirom u prolazu, gledanjem i ćutanjem, traženjem zaštite, divljenjem, glavom uvek okrenutom ka vrhu tvojih visina. Mislila sam da veliki vole male. U stvari , veliki štite male jer osećaju da im je to dužnost. To vidim tek kad je od nas dvoje ostalo samo „ništa“. Ljubav nije dovoljna da nam neko ostane zauvek. Ali, veliki moj, dovoljna je da nam se neko vrati , bez objašnjavanja, bez prebacivanja, bez moranja. Čak i ako ga sami pustimo. Ako su nam ruke preslabe da ga stegnemo, a stege nepotrebne, jer volimo. Noći umiru od bolnih jutara, tamo, iza moga prozora, ispred mojih nenaspavanih očiju. Dlanove zakivam na okna, podsećaju me na hladnoću tvog ćutanja, podsećaju na tinjanje moje krivice. Kriva sam jer te čekam, bez prava na tvoj povratak. Kriva sam jer nisam, slepa od sreće, videla tugu kojom me miluješ.
Ne želim da načinim taj korak, jedan jedini, posle koga bi mogao da ostaneš samo deo moje prošlosti. Ne želim, dok mi rečima, vetrom, još jednim susretom ili tišinom ne kažeš: „Koračaj.“
Eto! Napisah. Valjda liči na ljubavno pismo. Ako ne liči, nikakva šteta. „Zet“ se u međuvremenu vratio komšinici podvijenog repa, ona zaboravila i na mene i na pismo, te se ne obrukasmo ni devojka ni ja.
A vi ćete se, možda, malko i nasmejati.
Uzdravlje! Za orah moj posečeni!
