Ne zanima me šta misliš, zanima me šta znaš

Ne zanima me šta misliš, zanima me šta znaš

autor: Predrag Stojadinović

Stav “slažemoZa Pedjin Tekst se da se ne slažemo” je koren svog zla.

Ta opasna, beskičmena, politički navodno korektna, šatro tolerantna ulizivačka pozicija je samo manje poznata varijacija kukavičkog bežanja od neprijatnih činjenica skrivanjem iza plakanja “imam pravo na svoje mišljenje”. I jedno i drugo su ipak posledica bolesne opterećenosti tuđim “mišljenjima”, kao i totalne nezainteresovanosti za dokaze i činjenice. Zato ćete u svim intervjuima i uopšte svim razgovorima uvek čuti samo “šta misliš o…”, a nikada “šta znaš” ili još bolje “šta možeš da dokažeš”.

No, krenimo od par neizbežnih činjenica:

  1. Kada se dvoje ljudi ne slažu, kada imaju suprotne stavove, tada je obavezno barem jedna osoba u krivu.
  2. Dve intelektualno stabilne osobe ne mogu da izađu iz civilizovane diskusije a da i dalje imaju suprotne stavove.

Nadam se da je prva činjenica jasna, jer ako nije, neophodno bi bilo objašnjavati zaista banalne osnove logike, konkretno koncept pod nazivom kontradikcija (protivrečnost, logička suprotnost, apsurd), a to je ipak van domena ovog kratkog teksta. Jer, ako ne znate šta je kontradikcija, onda ovaj tekst zaista nije za Vas.

Zato ćemo preći odmah na drugu činjenicu. Kada intelektualno stabilna osoba dobije podatke koji se suprotstavljaju njenim ličnim verovanjima, stavovima i uverenjima, ta osoba tada stavi prst na čelo i krene objektivno da analizira te nove podatke i onda, ako su podaci zaista objektivno validni, bez problema i nepotrebne drame, promeni svoja pogrešna verovanja i uverenja. To se zove intelektualno napredovanje.

Nasuprot tome, intelektualno nestabilna osoba, ili ogromna većina pripadnika Homo sapiens sapiens vrste, kada dobije podatke koji se suprotstavljaju njenim ličnim verovanjima, stavovima i uverenjima, kreće da plače, napada, vređa ili čak i bije, radi sve ono što će joj dozvoliti da barem interno sačuva ta svoja lična verovanja, stavove i uverenja i održi ih onakvim kakva ona jesu.

Baš zbog toga, “slaganje o neslaganju” nije intelektualno napredovanje već upravo suprotno tome, to je zatucanost. Takođe, skrivanje iza “imam pravo na svoje mišljenje” je varijacija na temu zatucanosti, to je bežanje od neprijatnih činjenica i pokušaj očuvanja svojih pogrešnih stavova po svaku cenu. To je, u krajnjoj liniji, polazak od neshvatljivo prepotentne pozicije da smo potpuno savršeni i nepogrešivi. Kako neko ko je nepogrešiv može da napreduje? Kako neko ko je ubeđen da je već savršen i najpametniji, može bilo šta da nauči, a ponajmanje da nauči kako zaista ispravno da misli?

Intelektualno stabilna osoba je ona koja je sposobna da pretpostavi da nije u pravu. Ogromna većina nije.

Intelektualno stabilna osoba je ona koja je sposobna da krene od pretpostavke da nije u pravu. Ogromna većina nije.

Intelektualno stabilna osoba je, dakle, ona koja je sposobna da misli. Ogromna većina to nažalost nije.

Intelektualno nestabilne osobe vrednuju svoja uverenja samo i isključivo po tome što su jelte, njihova. Njih ne zanima objektivna validnost tih stavova jer oni ne žive u objektivnom svetu. Za njih je objektivni svet nešto veoma strašno, nešto nepoznato, nešto opasno, preteće. Oni ne žele da žive u tom strašnom objektivnom svetu koji ne razumeju. Oni žele da žive u njihovom subjektivnom svetu koji je nešto sasvim drugo. Taj svoj subjektivni svet oni odlično poznaju, u njemu se osećaju sigurno, zaštićeno, u njemu imaju kontrolu. Njihov subjektivni svet je jedini u kome žele da žive i jedini koji su sposobni da prihvate.

Stoga, informacije koje ugrožavanju njihova uverenja samim tim direktno ugrožavaju i njihov formirani subjektivni model stvarnosti, njihov subjektivni svet, i to doživljavaju kao napad na sve što čini njihovu ličnost. Sve to, dakle, doživljavaju kao lični napad na njih same. I baš zato se veoma agresivno i brane od toga. Sve to je razlog zašto ogromna većina populacije na ovoj našoj planeti nije sposobna ni da pretpostavi da nije u pravu, nije sposobna da takvu katastrofu uopšte i zamisli, makar i hipotetički, jer bi to srušilo njihov subjektivni svet, a to nikako ne mogu da podnesu.

No, verovali ili ne, to je sve veoma prirodno. Gledano sa aspekta prirodne evolucije, kritičko razmišljanje je nastalo malopre, tako da nije bilo ni blizu dovoljno vremena da se u potpunosti adekvatno i razvije. A, ako ćemo realno, nije postojala ni prirodna potreba za tako nešto jer, čak i danas, jedinka Homo sapiens može sasvim lako da preživi i bez kritičkog razmišljanja. Tome smo svedoci svakodnevno, dovoljno je samo videti zastupljenost nekritičkog razmišljanja koje dozvoljava masovno prihvatanje raznih besmislenih obmana kao što su astrologija, homeopatija i mnoge druge, pa da to postane sasvim jasno.

Pitanje je dakle, da li želimo da samo preživljavamo, ili želimo da napredujemo tako da svi veoma lepo i prijatno provedemo to svoje preživljavanje?

5 thoughts on “Ne zanima me šta misliš, zanima me šta znaš

  1. Dva čovjeka mogu imati suprotstavljene stavove, a da su obojica u pravu, ili obojica u krivu. Logika dopušta i ekvivalenciju i da su oba iskaza netačna. Načinio si logičku grešku.

    1. Ne. Dva čoveka koji imaju suprotstavljene stavove NIKAKO ne mogu obojica biti u pravu. Mogu biti obojica u krivu u specijalnim slučajevima, ali obojica u pravu ne mogu nikako biti. Tako da, nikako nisam načinio logičku grešku.

      Ako bi obojica bili u pravu imali bismo kontradikciju, što je apsolutno besmisleno.

  2. Juče sam razgovarao sa komšijom o kragujevačkom Fiat-u. On kaže da je lep, ja kažem da je ružan. Ko je u pravu a ko u krivu? Civilizovano smo pričali, a niko nije odstupio. Takođe, šta autor misli o izjavi Walter-a Lippman-a koji kaže da kada ljudi misle isto, verovatno niko od njih ne razmišlja? Šta ćemo sa milenijumskom filozofskom tradicijom neslaganja?
    Na kraju, najvažnije je pitanje vrednosnih sudova – oni čine većinu svih sudova, čak je empirijska nauka protkana istima.

    1. “On kaže da je lep, ja kažem da je ružan. Ko je u pravu a ko u krivu?” – Niko, jer ne govorite o nečemu objektivnom već govorite o isključivo subjektivnom viđenju lepote nečega.

      Činjenica da postoje objektivne stvari ne znači da ne postoje subjektivne, i obrnuto. Nigde niko nije rekao da je apsolutno sve objektivno, prema tome prestanite da mešate subjektivno i objektivno i naučite da ih prepoznajete, da bismo uopšte mogli o tim stvarima dalje da diskutujemo. Jer, sve dok mešate subjektivne i objektivne stvari, nemoguće je ikako dalje razgovarati.

Comments are closed.

Next Post

Igre gladi 1, 2, 3 i 4

Thu Dec 17 , 2015
Ne zanima me šta misliš, zanima me šta znašautor: Predrag StojadinovićStav “slažemo se da se ne slažemo” je koren svog zla.Ta opasna, beskičmena, politički navodno korektna, šatro tolerantna ulizivačka pozicija je samo manje poznata varijacija kukavičkog bežanja od neprijatnih činjenica skrivanjem iza plakanja “imam pravo na svoje mišljenje”. I jedno […]

Preporučujemo...