Čitaoci Direktne reči o karantinskim danima (2)

ARPADŽIK, BULAZ, ARPADŽIK

Autor: Dragana Janjušević

Moj ćale. Otac, babo, matori… kako ga ko zove, ali za mene ćale. Vremešni penzioner od 80-ak leta, bivši rukometaš, aktivan i danas. Vozi, pliva, kad uradi stoj na rukama padnem u nesvest. Mene bi hitna pokupila kad bih ga uradila tom veštinom. Ima svoju ekipu, ispija kafe na centru i šarmira bakutanere. Svojevremeno, bio je opasan šmeker. Visok, crn, zelenih očiju. Moja mučena majka ga jurila po kafanama i gađala jabukama konobarice, koje mu u krilu seđaše. I danas je ostalo tog mladalačkog šarma u njemu, pa se bakutaneri otimaju koja će ga pre šarmirati. Crne vlasi sad su potpuno bele, ali zato pogled ispod crnih obrva seva.

…. Avaj! Udarila pošast svetska, ćale ne sme iz kuće da makne!!! Nema više dokonih bakica, ne može u svoje osvajačke poduhvate! Ne može ni kafe da ispija sa jaranima i dovikuje se sa njima preko stolova. Nema, bajo, ni po novine da ideš! Kraj! Svet je stao!

Na mlađima svet ostaje jel’te, pa ga unuci redovno opslužuju. Ne poznaju mladunci sve navike i zahteve svog, razmaženog dede.

„Donesi mi, Danilo novine (Politiku  isključivo), hleb crni sa semenkama, al’ ne u Maxi-ju, već u prodavnici zdrave hrane kod čika Đoke, znaš onog što sam s njim bio u vojsci!“ Danilo se za glavu hvata. Posle sat vremena : „Idi sad kod Mare i traži pahuljice, al’ ne izmešano, nego neka odvoji.“

„Dedaaa, brateeeee……!!!! Vrhunac agonije nastaje negde oko 10. dana. Da prekratim muke svojim mladuncima, krenem ja u emisiju čestitke, želje i pozdravi. Dakle, ovim redom:

Kod Pere po mladi sir u kriškama, riba kod Đure. Kad sam videla tolstolobika prečnika 2m, većeg od mene, graške znoja sa čela krenuše niz lice i po platnenoj maski. Sa svih svojih 50 kg podigoh onu ribetinu i pod mišku. Nemam kud. Taman pred kućom evo ga ćale zove:

„I arpadžik u poljoprivrednoj apoteci, al’ požuri, rade do podne.“

„Kakav bre crni arpadžik, ćale, šta ti je to?“

O majko moja, anđeli s neba, preobratiću se u vernika, traži arpadžik. Šta mu to dođe? U toj jurnjavi, vidim Kineskinju s maskom. Najljubaznije pitam gde je nabavila. Na najčistijem srpsko-kineskom, Lin kaže: „Doces mene ladnja ima, kazes Lin dala.“ E moja Lin, moram bre prvo po arpadžik, jer već je pola 12. Galopom i mozgajući koji mu je vrag taj ar… Ne znam ni da napišem, utrčim u apoteku, izgovorim u dahu tu kletu reč arpadžik, uzmem i juriš kod Kineza. Lin već stoji sa buntom maski i daje onom kolegi na kasi. Ja zbunjena, znojava i u grču da će ćaletu pasti novi izum na pamet, pitam : „Koliko sam dužna?“

„Nista bulaz!“  Vilica mi pala do poda, do kuće je nisam zatvorila. Srećom, tog dana nije bilo više želja. Ja naučih šta je arpadžik, eno ga u bašti posejan. A naučih i da su ljudi samo dobri ili loši, nebitno koja im je boja kože.

I tako…. od arpadžika, do bulaza, idu dani...

Dragana o sebi kaže: Profesor književnosti, Slovenka, belkinja, slobodna strelkinja, Don Kihot, Če Gevara mekog srca, a oštrog jezika.

Next Post

Čitaoci Direktne reči o karantinskim danima (3)

Wed Apr 8 , 2020
ARPADŽIK, BULAZ, ARPADŽIK Autor: Dragana Janjušević Moj ćale. Otac, babo, matori… kako ga ko zove, ali za mene ćale. Vremešni penzioner od 80-ak leta, bivši rukometaš, aktivan i danas. Vozi, pliva, kad uradi stoj na rukama padnem u nesvest. Mene bi hitna pokupila kad bih ga uradila tom veštinom. Ima […]

Preporučujemo...