Glad (deo prvi)

Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017)

Autor: Aleksandar Đukanović

Arbatski trg bio je prekriven debelim slojem snega. Semjon Aleksejevič je na nogama imao izlizane stare čizme i oprezno je gazio po snegu, ispod kojeg se skrivao led, gladak kao staklo na prozorima salona grofa Tolstoja. Do Nikitinskog bulevara i grofove kuće, imao je da pređe još stotinak metara. U ruci je držao vrećicu punu mladog sira, namenjenu grofovom gostu. Nikolaj Vasiljevič je danima slabo jeo. Gotovo ništa. Grof je bio veoma zabrinut za svog prijatelja. Taj mršavi čovek, upalih obraza i duge ravne kose, već pet meseci živi sa njima. Semjon ga je zavoleo. I Olga Nikiforovna, kuvarica i najglasnija stanarka kuće Tolstoja. Šta sve ta žena nije skuvala poslednjih meseci, ne bi li otkrila šta njihov gost najviše voli. Ali šipak. Nikolaj Vasiljevič je kopnio. Osim hleba, vode i čaja, poslednjih petnaestak dana samo je jednom pojeo malo boršča, a drugom prilikom dva zalogaja usoljene haringe. I tada mu je bilo muka. Povratio je tu haringu i boršč i ono zaostalo od Božića, kada je poslednji put i jeo nešto konkretnije.

Pokraj Semjona je projurila jedna trojka, a on se jedva zadržao na nogama. Saonice su mu izbile vreću iz ruke. Semjon opsova, pljunu za trojkom i pokupi vreću iz snega. Na sreću, sir se nije prosuo. Kada je ušao u Nikitinski bulevar, oprezno je hodao uz redove kuća. Moskovski kočijaši nikada nisu preterano brinuli za pešake. Polako, nogu pred nogu, oprezno zaobilazeći najklizavije delove ulice, Semjon se našao pred kućom Tolstojevih. Pokucao je zvekirom na teška drvena vrata i ubrzano disao. Hladnoću nije tako dobro osećao dok se kretao, pa je sada, na samim vratima kuće, osetio moskovsku zimu u njenoj raskošnoj surovosti. Nekoliko trenutaka kasnije vrata se otvoriše i Semjon ugleda iznenađeno lice Danila Maksimoviča.

 - Zašto kucate na ova vrata? – ljutito ga je upitao majordom Tolstojevih – Sto puta sam vam rekao da ulazite na stražnji ulaz. Zbog vas sam morao da vezujem mašnu.

 - Izvinite Danile Maksimoviču. Uličica u kojoj je ulaz za sluge je potpuno zaleđena. Mraz je stegao i već sam nekoliko puta zamalo pao. Zbog toga nisam hteo onuda – skrušeno odgovori Fedor.

 - Da, da... Onaj zgubidan Serjoža će sada lopatom da slomi led i očisti ispred kuće. I tako ništa ne radi – zlurado se nasmeja Danil Maksimovič – A vi odmah nosite to dole u kuhinju – reče Semjonu i pokaza mu rukom na stepenice koje su vodile u donji deo kuće.

Kako je silazio niz drvene stepenice tako je postajalo sve toplije. Olga Nikiforovna je bila zimogrožljiva i terala je jadnog Serjožu da stalno održava vatru u peći. Grof Tolstoj nije bio škrtica i uvek je bilo dovoljno uglja i drva za njegovu kuvaricu. Musavog derana od nepunih sedamnaest godina, zatekao je kako sav ugaravljen spava na gomili uglja kod peći. Nesrećni Serjoža, nem od rođenja, došao je u kuću grofa Tolstoja prošlog leta, kada mu je umrla majka. Oca je izgubio još pre deset godina. Od sudbine seoskog idiota u Čikirinu, spasao ga je vlasnik sela, dobri grof Aleksandar, odlučivši da ga povede sa sobom u Moskvu. Nažalost, Olga Nikiforvna i Semjon su brzo shvatili da od momka ne može biti neke koristi. Malo šta je shvatao i mogli su mu se poveriti samo najjednostavniji poslovi.

Semjon stade kraj uglja na kojem je deran spavao, snažno zamahnu nogom i šutnu ugalj pod momkovom glavom. Gomilica se raspade i momak odlete pravo na drveni pod. Širom je otvorio oči u uplašeno gledao u lice Semjona Aleksejeviča nad sobom.

 - Brzo trči gore – pokazao mu je rukom na stepenice – Danil Maksimovič ima posao za tebe.

Momak brzo ustade, krete ka stepenicama, ali se spotače o jedno veliko deblo koje se krilo ispod uglja i pade kao sveća na pod. Kada je ustao, iz nosa mu je curila krv a oči su mu bile pune suza. Semjonu sada bi žao što je bio grub prema momku, pa dohvati jednu krpu iz kredenca koji se nalazio naspram peći i dade mu je da zaustavi krvarenje. Posle nekoliko minuta, kada je krv stala, Semjon u Serjožinim očima ugleda osmeh i zahvalnost.

 - Hajde sada gore – reče mu i ipak ne izdrža da ga ne šutne u zadnjicu kada je krenuo ka stepenicama.

 - Opet maltretirate jadnog Serjožu, Semjone Aleksejeviču? – vrtela je glavom Olga Nikiforovna dok je čistila luk.

 - Nikako, draga moja Olga Nikiforovna. Videli ste da je sam pao – odgovori Semjon, ne mogavši da sakrije mangupski osmeh.

 - Nije vam to dobro, Semjone. Uopšte nije.

 - Ma pustite to Olga Nikiforovna. Ima li šta da se pojede? – reče Semjon gledajući pravo u dimljene kobasice što ih je kuvarica stavila na dasku za čišćenje.

 - Ima odlične popare – nezainteresovano odgovori Olga Nikiforovna.

 - Popare! – razočarano uzviknu Semjon – A ove đakonije ovde?

 - To sada ne sme da se dira. Popodne stiže nekakav uvaženi gost i rečeno mi je da spremim pravu gozbu. Dobro je da ne pada post – odgovorila je Olga Nikiforovna dok su joj se oči punile suzama.

 - Gost... Danil Maksimovič vam nije rekao ko je to?

 - Jeste. Otac Matvej Konstantinovski, rževski protojerej i stari znanac našeg Nikolaja Vasiljeviča.

 - Otac Matvej... – zamisli se Semjon – Zar to nije onaj...

 - Koji onaj, Semjone Aleksejeviču? – zbunjeno upita kuvarica.

 - Hmm...hmm... Protejerej Matvej... kladio bih se u pola rublje da je to onaj... – nastavio je Semjon.

 - Koji onaj? Ne znam o čemu pričate – uporna je bila Olga Nikiforovna.

 - Neće vam se dopasti ako sam u pravu – reče Semjon i sipa vruću poparu u činiju.

 - Nemojte me kinjiti, Semjone Aleksejeviču. Recite već jednom ko je taj otac Matvej – Olga Nikiforovna je ostavila luk, podbočila ruke na kukovima i gledala pravo u Semjona.

 - Jednom prilikom sam čuo Nikolaja Vasiljeviča kako ga pominje. Bar mislim da sam zapamtio ime... Matvej Konstantinovski... Mogu li da dobijem malo votke?

 - Naravno da možete. Ali zašto ste rekli da mi se neće dopasti taj otac Matvej? – reče kuvarica i izvadi flašu votke iz kredenca.

 - Po onome što sam čuo, zaključio sam da je on odgovoran za jadno stanje našeg dobrog Nikolaja Vasiljeviča – reče Semjon i uze flašu iz ruku Olge Nikiforovne.

 - Semjone Aleksejeviču! – začu se glas Danila Maksimoviča sa vrha stepeništa. Semjon skoči kao oparen.

 - Izvolite Danile Maksimoviču – reče Semjon pošto je dotrčao do stepenica.

 - Ko vam je rekao da onu budalinu pošaljete gore onako garavog? – povika majordom – Upropastio je tepih u prizemlju!

Nastaviće se...

Next Post

Glad (deo drugi)

Wed Mar 11 , 2020
Objavljeno u zbrici priča ,,Hladna površina", izdavač Agnosta (2017) Autor: Aleksandar Đukanović Arbatski trg bio je prekriven debelim slojem snega. Semjon Aleksejevič je na nogama imao izlizane stare čizme i oprezno je gazio po snegu, ispod kojeg se skrivao led, gladak kao staklo na prozorima salona grofa Tolstoja. Do Nikitinskog […]

Preporučujemo...