Autor: Nataša Spasojević
Te hladne, decembarske večeri sneg je počeo polako da pada na grad. Bilo je vraški hladno i neobično vetrovito, kao da su se okolna brda pomakla u stranu dozvolivši vetru i pahuljama da zaplešu ledeni valcer. Vani nije bilo sveta, tek poneki pogrbljeni prolaznik i četvoro putnika na stanici tramvaja levo od crkve.
F nije bio ni jedno ni drugo.
Teturajući se, naglo je otvorio teška vrata kamene crkve i nekako seo u poslednji red. Nije mario za strog sveštenikov pogled pun prekora, niti tiho došaptavanje nekolicine prisutnih, šta on ima sa njihovim Bogom ili misom. On i taj Gospodin su davno raskrstili. Po inerciji, skinuo je rukavice i brzo počeo da trlja ruke ne bi li se malo ugrejale. U crkvi nije bilo bogzna koliko toplo, ali svakako prijatnije nego vani. On ionako nije imao pojma šta radi, alkohol mu je prilično pomutio razum i činio da svaki pokret izgleda kao da nema naročitu kontrolu nad svojim telom. Zavaljen u neudobnu, drvenu klupu, zabacio je glavu unazad tupo posmatrajući visoku tavanicu. Nije na njoj video stare, drvene grede, niti se pitao kako li su je neimari nekada davno sagradili. O tome neka se brinu istoričari i turisti. Ni sveštenikova propoved nije dopirala do njega, taman da je pevao ,,Ave Maria" ispred njega samog. Mislima se vraćao na događaje od tog dana, pokušavajući da razazna šta je od toga bila stvarnost, a šta plod previše vina i sentimentalne muzike u kafani kod debelog Mitra.
Ranije tog dana Denis je rekao da će ga sačekati u 4 popodne kod parka: Ena pravi kolače, pozvala ih je na popodnevnu sedeljku. Sreća pa je vino dozvoljeno, drugačije se Enini kolači ne mogu jesti. Iz pristojnosti ali i sestrinske ljubavi koju je osećao prema toj divnoj devojci, nikada se na njenim vratima ne bi pojavio bez buketa njenih omiljenih, belih ljiljana. Bila je prava magija gledati je kako im se raduje. Žurno je istrčao iz svog stana nešto posle tri popodne, taman da ima dovoljno vremena da kupi cveće i nađe se sa onim baksuzom Denisom. To spadalo je ponovo dalo otkaz, iako mu je žena još prošle godine zapretila da će ga isterati iz kuće ako se ponovi. Bulevar koji je vodio dalje od njegove zgrade bio je gotovo blokiran, nema mu druge do pešačenja po oštrom vetru. Nema veze, preprečiće kod one velike, spiralne zgrade i sa desne strane ući u lavirint uličica starog grada. Do cvećare je stigao u poslednji čas, i taman što je kupio ljiljane kada se u blizini začuo veliku žamor. ,,Moraćeš na onu stranu. Ovuda se neće moći proći", ravnodušno će sredovečni cvećar. ,,Prokleti borci za ljudska prava i mir u svetu! Zar baš danas! I gde mi je, dovraga, telefon?!", mrmljao je sebi u bradu dok se probijao kroz vrevu sokaka.
I baš tu, na uglu kod filigranske radnje ugledao je M.
Okrenuta prema njemu, pomalo u neverici, mahnula mu je i nesigurnim korakom krenula u susret. Stajao je nepomično. Nije siguran koliko je vremena prošlo, da li deset godina ili deset sekundi dok mu je prilazila od trotoara do mesta na kom se nalazio. ,,Šta radi ona ovde? Je li to zaista ona?” Čitava zbrka mu se stvorila u glavi. Hiljade misli. Nije znao šta joj je rekao, ni da li joj je pružio ruku. Nije čuo ni šta je rekla. Sve je očekivao tog dana, samo ne ovaj susret. Ovo je trebao da bude sasvim običan petak, u gradu sa užasnim saobraćajem. M je i dalje nešto pričala o sebi. Govorila mu je gde je bila i šta je radila protekle decenije, kao da želi da se opravda za prekinut kontakt. F ju je posmatrao i smeškao se, tražeći način da se izvuče iz neugodne situacije. Nije želeo da je sluša, niti da joj bilo šta kaže o sebi. Ta vrata njihovog života zauvek su zatvorena jednog julskog jutra, čemu ih otvarati. ,,Izvini, Denis me čeka! Moram požuriti. Ali javiću ti se, možemo popiti kavu", brzo joj je rekao i okrenuo se. Ni sam nije znao kuda je prolazio, hodao je kao da ga sam vrag tera, kada se obreo kod Mitra u kafani. U tu smrdljivu jazbinu, stecište najgorih gradskih jalijaša i kamiondžija nije ušao još od studentskih dana. Danas mu se činilo kao odlično mesto.
Sećanja su navirala dok je ispijao drugu čašu odvratnog vina. Gde li ga samo nabavlja, kiselo je k'o limun!
Nosila je crvenu haljinicu do kolena, kada mu je sa širokim osmehom pružila ruku i rekla: ,,Zdravo, ja sam M." Čitava planeta tada se zaustavila, izgubio je tlo pod nogama. Da li zbog njenog osmeha, ili umiljatog glasa ni sam nije znao. Par sati kasnije držao ju je u naručju i mangupski pokušavao da zavuče ruku pod haljinu, dok ga je strastveno ljubila po vratu. Tada, u tom trenutku, za njih je to bila nestašna mladalačka glupost. Ni slutili nisu da je to veče početak jedne strastvene, posve tipične priče za to podneblje. ,,Stani, polako! Naići će neko, reći će ćaći!", govorila je uz smeh, dok bi se jače privijala uz njega. ,,Ma, dobiće ćaća batina!", odgovarao bi joj šeretski dok bi joj ljubio mali, prćasti nos. Istini na volju, njenog ćaće se plašio više no Strašnog suda, ali mu ponos nije dozvoljavao da prizna. Dok je konobar u umrljanoj kecelji otvarao drugu čašu vina, setio se kako su mu noge uvek klecale pred tim strašnim rmpalijom od 2 m. Bila je hrabrost uhvatiti mu ćerku za ruku, o poljupcu se nije smelo ni šaliti. Ne mora ćaća ni znati, uostalom tako je slađe! Srećom, pred njegovim roditeljima nisu morali ni najmanje da se skrivaju. Njegov otac je M veoma voleo i cenio, naročito zbog njenog obrazovanja i pozitivnog uticaja koji je imala na njegovog sina. ,,Mi ne odvajamo nikoga! Svaki insan je dobrodošao u ovu porodicu. Nadam se da i tvoji tako misle", rekao joj je jednom prilikom.
Već dobro pripit, zavalio se u stolicu i povukao veliki dim cigarete, iako je u kafani bilo preterano zagušljivo. Koju minutu ranije ušla je grupa bauštelaca, i glasno otpočela ,,lovačke priče" o novcu koji su zaradili u inostranstvu. Nije ih slušao. Sa starog radija u uglu dopirali su taktovi dobro poznatog lokalnog sentiša, pijancu so na ranu. Neke stihove je proživeo sa M. I njih dvoje su jednom po ciči zimi stajali na brdu iznad grada, tik uz katedralu. Bilo je to posle prve svađe, kada je demonstrativno zalupila vratima i izašla iz stana. Balavica, nije razumela šalu! ,,Nemoj da me ostaviš", govorila je tiho kroz suze dok se tresla od zime, ,,Ja te volim". Jedva je uspeo da odglumi povređenost i ljutnju. U stvari, doveo ju je tu, jer je znao da će zbog vetra i hladnoće morati mu dozvoliti da je zagrli. Bar da je ugreje! ,,Ma, volim i ja tebe! Zauvek!"
F je pogledom prelazio po smrdljivoj kafani. Iz mračnog ugla s nekog od stolova, neko je zapovednički zatražio da vidi Mitra, iako je ovaj umro još sredinom osamdesetih. ,,Kakvo ime, takva i sudbina", pijano će ta osoba. F se nasmejao na ovu opasku. Ime ne biramo, ono nam je dato. Nametnuto, kao i mnogo šta na ovim brdima. Jedne jeseni o tome je razgovarao sa M. Tog jutra se vratila od svoje rodbine kod koje je provela par dana. ,,Šta su ti sad rekli tvoji?", pitao ju je dok je prstima prelazio preko njenog nagog tela. ,,Da su sretni zbog mene. Ali i da sam imala "naših" sa možda lepšim imenima", kroz smeh će mu reći. M nikada nije krila stavove svoje porodice. Nije imalo smisla, osetio bi ili sam saznao. Ni jedno od njih dvoje nije obraćalo pažnju na prostačke opaske pojedinih članova njene porodice, uostalom ne dele krevet sa njima. ,,Kaži ti njima da je F baš lepo ime! Daje se onima koji su od lošeg oca i još gore matere! Takvi vole krasti cure iz drugog tora", namignuo je imitirajući ovcu. ,,Blesav si! Nije to tako jednostavno", nežno mu je odgovorila.
I zaista, bila je u pravu. Iako su mislili da imaju svet pod nogama, brzo se ispostavilo da je svet imao njih pod svojim tabanima. Gazio ih je nemilosrdno. Sačuvati zdrav razum i uzdići se iz takve situacije skoro je nemoguće. I sama stena se vremenom raspadne pod upornim udarima talasa mora. F je znao da im se bliži kraj, osećao je to. Kako drugačije, ovde se uglavnom tako živi. Nadao se da će se rastati zbog neke treće osobe, bar neke nebitne prevare. ,,Ovako više ne može, F! Žao mi je. Moji su u pravu, tamo gde ja sebe vidim u budućnosti, ti ćeš mi smetati. Ne ide da se zabavljam sa tobom", bile su njene poslednje reči. Cele večeri pokušavao ju je ubediti da su to gluposti, kako pobogu neko može verovati u to. U dnu srca nadao se da će mu reći da je našla drugog, bar slagati. M to nije uradila. Rekla mu je istinu. Ranog jutra otišla je svojima. Nije želeo da se pozdravi sa njom, nije imao šta da joj kaže. Kroz prozor, sakriven iza zavese, video ju je poslednji put kako seda u auto. Znao je da joj je bilo teško, njene suze prethodne večeri su rekle sve. Ipak, poklekla je i zbog gluposti ga odbacila. F joj to nikada nije zaboravio. Ni njoj ni njenima. Sva sreća pa nikoga od njih ne viđa.
Od tada je prošlo punih deset godina.
M je uspela u svom naumu, postala je cenjena u svom poslu. Čuo je da se bavi politikom i propagira mir među zaraćenim stranama. Kakva ironija! Osoba koja ga je zbog imena odbacila, govori drugima da to ne čine. Neko bi rekao da se vremenom pokajala, ali nije. Onog dana kada mu je rekla da ne ide da se oni zabavljaju, već je bila na studijama i maštala o ulozi mirotvorca.
F je, s druge strane, odbacio i jedne i druge. Bilo mu je dosta! Godinama nakon toga pokušavao je da shvati besmislene podele, da nađe neko opravdanje. Nikada nije uspeo. I on se bavio drugima, fokusirao se na ono što ljude treba spajati, ali se za razliku od M zauvek distancirao od njihovih brda.
Izgleda da su i jedno i drugo u stanju počistiti tuđe, umesto svog dvorišta. Samo za razliku od F, M je pred svetom lepo glumila. M je volela aplauze.
Noć je već odavno pala, kada je počelo komešanje oko šanka. Nekako je skupio snagu i brže-bolje podigao teško telo sa stolice ne bi li što pre istrčao iz kafane. Proklete kamiondžije, uvek moraju da naprave problem. Ni sam ne zna kako je došao do crkve, nije bila blizu. Hladan decembarski vazduh ga je malo vratio u realnost. Na Denisa i Enu je skroz zaboravio, sigurno su se zabrinuli. Ne mari, ispričaće im se sutra.
Zavaljen u neudobnu crkvenu klupu, mislio je na događaj od tog popodneva. Istina, često se pitao kako bi njihov susret izgledao. Znao je da bi morao biti slučajan, jer ni jedno od njih nikada više nije pokušalo da ostvari kontakt. Ljubav je davno nestala, ostalo je samo sećanje na nju. Ipak, iako se nadao da će nestati, neke rane su i dalje otvorene. I dalje bole. Verovatno je to razlog što nikada nije poželeo da je vidi, niti je ikada više pitao za nju. Izgleda da za neke stvari ne postoji oprost.
