Gradovi i himere – Dubai

Autor: Gordana Babić

I tako… Već deset godina vozim, danju i noću. Nikoga ovde nemam. U Dubai sam došao sa osamnaest godina, kada mi je majka umrla. U početku sam stanovao sa još sedmoricom nadrndanih Pakija u rupi od trideset kvadrata. Grozno je bilo… Najradije bih to zaboravio... Sada sam sam… Deset godina nisam bio u Pakistanu. U početku nisam mogao, jer mi je gazda uzeo pasoš, sada nemam neku posebnu želju da idem tamo… Da mi je barem majka živa, ali ništa se ona jadna nije pitala. Pa i da je živa, otac bi opet doveo mlađu ženu… Ako bi se pobunila, ubio bi je od batina..

Voleo bih da se oženim, vreme mi je, ali moram još para da sakupim.

Hvala ti što si me saslušala. Ne stvarno, pa ti si jedina koja me je pažljivo saslušala

U Dubaiju sam srela ljude sa svih društvenih margina i iz različitih delova sveta. Ali mislim da je priča, koju mi je, u mojim prvim emiratskim danima, ispričao ovaj taksista, koji je kao i mnogi njegovi zemljaci došao trbuhom za kruhom, dobar način da započnem priču o Dubaiju. Ima jedna rećenica iz filma koga sam davno gledala, koja kaže da taksi vozači najbolje poznaju dušu grada kroz koji voze, i da su sami, na neki način njen deo.

No, da se malo vratimo u prošlost.

Elem, 1971. godine, sedam emirata su se ujedinila i tako je nastala neobična unija zvana Ujedinjeni Arapski Emirati. Prvi predsednik unije šeik Zajed bin Sultan al-Nahjan, koga zovu i ocem nacije, je zaslužan za ugled koji je zemlja izgradila na prihodima od nafte i, u poređenju sa ostalim državama Arapskog zaliva, liberalnijom politikom i zakonodavstvom. Sudovi su građanski, iako postoje i šerijatski, koji doduše važe samo za muslimanske vernike, Ustavom je zaštićena, sloboda kretanja, žene nisu obavezne da se pokrivaju, dozvoljeno je točenje alkohola, a stranci imaju pravo na svoju veroispovest.

Iako je Abu Dabi glavni grad Ujedinjenih Arapskih Emirata, Dubai je najveći. Razlikuje se od drugih emirata (da, Dubai je i grad i naziv jednog od emirata), po tome što njegovi najveći prihodi ne dolaze od nafte, nego od turizma. Elem, šeik Muhamed bin Rašidu al-Maktum, vladar Dubaija, je shvatio da zalihe nafte u emiratu Dubai, presušuju, pa je tako počeo da planira kako da se grad pretvori u grad luksuza, i tako privuče turiste. Tako je veliki deo novca koji je zarađen od nafte uložen u promociju turizma.

I dok je pedesetih godina prošlog veka, Dubai bio ribarsko selo, čiji su stanovnici živeli od ribolova i lova na bisere, za samo nekoliko decenija, doživeo je vrtoglavu transformaciju i postao jedan od svetskih poslovnih i turističkih centara, zahvaljujući i tome što je smešten na tački gde se susreću Evropa, Afrika i Azija.

Godine 1979. je izgrađen prvi neboder – World Trade Center, koji krasi banknotu od sto dirhama. Danas u gradu luksuzni objekti niču jedan za drugim. Burdž al-Halifa visine 828 metara, je najviša zgrada na svetu. Ima 163 sprata, ima i džamiju na 158. spratu, pa je ona najviša džamiju na svetu. Hotel je zauzeo petnaest spratova, a ostalo su poslovni prostori i 900 apartmana za stanovanje, koji su, ako je verovati vlasnicima, prodati za osam sati. Planirano je da u tom ,,vertikalnom gradu" živi oko 25.000 ljudi. A za hotel u obliku jedra, Burdž Al Arab, koji se često reklamira kao jedini hotel sa sedam zvezdica u svetu, potrebna je rezervacija samo da biste privirili u lobi sa velikim zidnim akvarijumima i pozlaćenim stubovima.

Ne bih dalje da nabrajam sve luksuzne građevine Dubaija, sve se to može naći na Guglu. Mnoge od njih zasta deluju impresivno, i izazov su, kako za ljubitelje futurističke arhitekture, tako i za ljubitelje raskoši. I mada, u svemu ima i dosta isprazne megalomanije i želje za nadmetanjem, za divljenje je šta su ljudi uspeli da naprave od pustinje.

U Emiratima, lokalno domicilno stanovništvo je u manjini, ima ih oko million. Taj million je miks potomaka beduina, prvih doseljenika iz Irana, i bogatih muslimana iz Indije, a nemojte se začuditi ako vidite i kosooke lokalce. Biti Emiraćanin znači biti privilegovan u mnogim sferama života. Među njima nema sirotinje, svi spadaju u jaku srednju klasu, što će reći da je bogatstvo među lokalnom populacijom pravilno raspoređeno. No emiratsko državljanstvo je nemoguće dobiti, a to važi i za decu emigranata koja su rođena u Emiratima. Zato, osamdeset posto stanovnika čine ekspati, ili emigranti, od kojih su Indijci u većini. Nikavo čudo jer oni su i izgradili zemlju, šta više, pre nekoliko decenija, rupija je bila novčana jedinica. A devedesetih godina prošlog veka u Dubai su počeli da pristižu zapadnjaci, privučeni visokim platama oslobođenim poreza, kao i činjenicom da zemlji fale stručnjaci mnogih profila. Zato se danas u Dubaiju, gradu od nekih dva miliona stanovnika, na dnevnoj bazi mogu sresti ljudi iz celog sveta, svih rasa i vera. U njemu se mogu probati sve svetske kuhinje, i živeti godinama, a da se ne zna ni reč arapskog.

Naravno, Dubai ne čine samo bogatstvo i sjaj. To je grad pun kontrasta i paralelnih svetova. Mozaik od hiljadu kockica: modernizam i beduinska tradicija, viski i nargile, miris masale i opojnih parfema. Luksuzna naselja, i četvrti u kojima žive siromašni pakistanski radnici. Žene u nikabima. Žene u sarijima. Stare, tradicionalne Emiraćanke sa burgom na licu. Libanke u minićima. Dokoni lokalci koji se gegaju u svojim dišdašama. Građevinski radnici iz Bangladeša koji rade napolju na pedeset stepeni. Saudijci u potrazi za alkoholom i lakim ženama. Nesnosne saobraćajne gužve. Noćni život. Paklena leta i divne zime.

Za mnoge je Dubai plastični grad bez duše. Trumanov šou. Grad pustih zelja i razočarenja. Ima dosta i onih za koje je ovaj grad savršeno mesto za život. Za mene je jedno lepo i neobično iskustvo. Volim što sam bila svedok njegovog rasta. Mnogo toga sam baš u njemu, i zahvaljući njemu spoznala i zavolela, ali je dosta toga bilo i bolno otrežnjujuće. U njemu sam prvi put uživo videla masovne kolone vernika, muškaraca, kako klanjaju na ulici, ali i pripite Bure kako sebi cede limun u oči dok ispijaju tekilu. Zavolela peščane oluje, i birjani sa suvim grozđem. Svidelo mi se što nisam čekala u redu ni u pošti ni u banci, jer u arapskom svetu žene idu preko reda. Mogla bih satima da nabrajam detalje iz moje emiratske riznice sećanja. No ono meni najvažnije je što sam u Dubaiju stekla prijatelje za ceo život. Drugare sa kojima sam podelila mnogo emigrantskih dana. Neki od njih su se vratili u svoje zemlje, neki krenuli dalje sledeći karijeru, a neki ostali, do daljnjeg.

A ko zna šta je sa pakistanskim taksistom­ sa početka priče. Najverovatnije još uvek vozi ulicama grada, maštajući o boljem životu.

Welcome to Dubai ma’am.

Sledeće

DRUŠTVO ODBAČENIH (recenzija romana ,,Otpadnici – Slučaj prvi”)

Sun Oct 27 , 2019
Autor: Gordana Babić I tako… Već deset godina vozim, danju i noću. Nikoga ovde nemam. U Dubai sam došao sa osamnaest godina, kada mi je majka umrla. U početku sam stanovao sa još sedmoricom nadrndanih Pakija u rupi od trideset kvadrata. Grozno je bilo… Najradije bih to zaboravio... Sada sam […]