Minut za smrt

Autor: Svetlana Fucić

Ako stigne gospodar Đorđije

Te zateče tebe na Moravi

Da ti imaš krila sokolova

Ne bi perje iznijelo mesa,

Biježaćeš no pobeći nećeš

Branićeš se odbranit ne mož

Molićeš se pomoći ti neće...

                                            ( Boj na Deligradu)

Ta noć bila je neobično svetla, nekako nalik zamirućem sumraku. Čitava okolina jasno se razaznavala; gusta šuma stoletnih hrastova, sa mahovinom koja je čvrsto obgrila korenje, mlado, tek raspupelo rastinje, i udolina, ponešto naherena, obrasla travom i pokrivena kamenjem uleglim u blato.

Vekovno, čudno srpsko blato odolevalo je prolećnoj toplini, zemlja je odbijala da ga primi, te se ono tako mreškalo pod travom, gutajući kamenje i korov.

Obnoć, gorela je vatra, obasjavajući golet.

Golobradi momak ležao je sklupčan na zemlji, sa rukama pod glavom, dlanova priljubljenih, kao u molitvi. Tišina se spustila na zbeg poput koprene. Udaljeni glasovi šume nisu remetili spavanje ljudi koji su svuda unaokolo ležali na travi. Blagi povetarac nosio je miris nagorelih panjeva, krznenih kožuha, i uštavljenje kože njihove, mahom, pocepane obuće.

Plutao je i teški, opojni zadah usirene krvi, pomešane sa blatom, na mestu gde je prethodnog dana zaklano jagnje.

Noć je sasvim lagano uzmicala. Kao da ga je prvi, bojažljivi zrak sunca zagolicao, momak se prenu iz sna i skoči na noge. Pohita da prodžara vatru, i, shvativši da mu nedostaje drva, uputi se put šume, noseći sekiru. I, kao i dotad, svakog jutra od kako se zbeg ulogorio u toj udolini, na obodu šume susrete se sa Karađorđem, koga su ljudi kradomice zvali i Crnim Đorđijem. On je noći vazda provodio udaljen od zbega, osamljen među stablima, nalikujući vuku samotnjaku.

Momak zastade, smače šubaru ispod koje se pomoli slepljena kosa, ispravi pleća i glasno pozdravi:

-Pomoz' Bog, Vožde!

-Bog pomogao, junače!- otpozdravi Karađorđe i ne gledajući.

Krupnim koracima prešao je put do ognjišta, seo na tronožac, odmotao duvankesu i počeo savijati cigaru. Ubrzo se oblak oporog, duvanskog dima nadvio nad njim, poput izmaglice.

Jedan za drugim podizali su se družnici i polazili svaki za svojim poslom. Vožda niko ništa ne upita; svikli ljudi na njegovu preku narav i oštar jezik, te su mu se obraćali samo po potrebi. Strahopoštovanje je bilo osetno, iako su se svi do jednog kleli u njegovu pravičnost i junaštvo.

Znalo se da ga kad sa usamljenog konaka među njih dođe, ne treba ga nuditi ni hranom ni rakijom, dok sam ne zaište.

Jutro je odmicalo, i činilo se da ni po čemu nije drugačije od dotadašnjih jutara ranog proleća. Seljak zadužen za ishranu zbega već je podelio po parče tvrde proje i komad žilave, masne slanine. Ljudi su, po navici, čučali u grupicama i predano žvakali, pazeći da ni mrva ne padne na zemlju.

Iznenada, začula se udaljena prepirka u dva glasa, od kojih je jedan pripadao ženi.

Voždu se približio krupan, mrgodan muškarac, naoružan kuburama. Besno smače šubaru sa čela i pozdravi grubim glasom:

-Pomoz' Bog, Vožde!

Karađorđe se oštrim pogledom upilji u njega, otpozdravljajući. U taj čas iz čoveka prosu se bujica reči:

-Ovde je, Vožde, neka žena, dole iz sela, iz Stanišića kuće. Kaže, neće živa izaći bez da tebe vidi i zbori ti ono zbog čega je došla. Priča, đavo joj sreću poneo, k'o i sve žene. Sve sam probao ne bi li je oterao - i kuburom pretio, i vucima i Turcima, ič ne vredi, uporna je k'o bivolica...

-Dosta! Dovedi je!

Ljudina se okrete i mahnu rukom u pravcu puta gde je stajala seljanka neodređenih godina. Odevena u dugu čojanu suknju, lanenu košulju i stari kaftan, glave povezane maramom čiji su krajevi čvrsto stajali uvezani pod bradom, čekala je.

Na poziv stražara priđe ognjištu, saže se i dohvati Voždovu desnicu, poljubi je i izreče pozdrav promuklim glasom, i dalje oborene glave.

-Dobro je, ženo! Govori! Što si došla, kakva te muka poslala nama, u zbeg?

- Veliki Vožde, diko srpska, ti si junak nad junacima, svima nam je znano šta činiš za naš porobljeni, napaćeni živalj, i međ' decom se pripovedaju priče o tvojoj hrabrosti i pravednosti... Ja sam žena neuka, majka sam četvero čeljadi, bez muške glave ih podižem, crna udovica, i samo dobri Bog zna kako mi je... Praštaj na drskosti, no morala sam doći i upitati te – ako moramo zulum da trpimo od Turaka, ama, zar i od naših moramo?

-Kakav zulum, ženo, šta to govoriš?

-Zulum, zulum Vožde, ili svetogrđe, neka mi Bog prosti na toj reči, ali, majka sam... Dete mi je obeščaćeno, Vožde! Kćer, petnaest joj je leta, tek što se zadevoji... Nađoh je jutros u vajatu, leži na slami, krv je oblila... Sirotica, na oči obnevidela, vrti glavom tamo amo, i cvili k'o pas, niđe suza nema...

Karađorđe skoči, ruka mu polete ka kuburi za pojasom; lice mu se namah izobliči i posive. Desna mu obrva nemirno zaigra nad okom.

-Šta reče, ženo? Ko je to učinio? Ime! Govori ime, presešće mu danas majčino mleko što ga je igda posisao! Kažeš da Turčin nije! Ko je, onda?

Žena se ispravi, kao da je Voždov bes i njoj dao snagu. Pogleda ga u oči i stisnutih usana izreče:

-Tvoj brat. Videle ga komšije gde zorom izlazi iz vajata i svezuje učkur na čakširama. Došao i otišao na konju, ne krijući se, k'o, Bože me prosti, vezir da je... Tvoj brat, Vožde, Marinko!

Trenutak-dva Vožd je stajao nepomično, raširenih nogu, s desnicom stegnutom oko kubure, obrva sastavljenih nad tamnim očima koje su ličile na uske proreze. Potom se naglo okrete i krupnim koracima pođe ka mestu gde su stajali svezani konji.  Nožem preseče uže između dorata i hrasta, te se jednim trzajem tela nađe u sedlu. Uz oštro pucanje biča pojuri kraj začuđenih družnika. Odmah za njim, na konje skočiše još dvojica, Voždov kum i pobratim; njegove verne senke.

Dolina utonu u neprirodan muk. Samo je odjek konjskih kopita svedočio da se, nešto, ipak dogodilo.

Šipražje i gole njive ostajale su za njima. Karađorđe je jahao uspravan u sedlu, ponešto ukočen, a opet, potpuno usklađen sa galopom dorata. Lice mu je odavalo čudnu mešavinu besa i hladne odlučnosti.

Nakon višeminutnog, besomučnog galopa, Vožd stiže u svoje selo. Iz niskih, kamenom opasanih kuća viorio se dim; seljani su već gazili putem terajući ono malo stoke na retku ispašu.

Voždova kuća ni po čemu nije se razlikovala od ostalih. Stajala je naslonjena na vajat, ličeći na podštapljenog starca.

Trenutak pre no što će Karađorđe ujahati u dvorište, starica pred bunarom ispusti iz ruke kantu koja glasno začangrlja po zidovima bunara, i uz tresak bućnu na dno.  Stiže još da se okrene ka kapiji.

Vožd skoči sa konja, i u par koraka dođe do kuće, ni pogled ne uputivši majci.

Dotad se po malom selu proneo glas o njegovom dolasku, te se dvorište stalo puniti ljudima željnih da ga vide, dotaknu, i čuju kakvu novu vest o borbi sa Turcima. Niko ni slutio nije šta će se desiti...

Nedugo po ulasku u kuću, na vratima se pojavi Marinkov lik;  u razdrljenoj, neupasanoj košulji i čakširama koje je u hodu vezivao, u opancima nazutim na bosa stopala, čupav i pospan. Žmirkao je, začuđen, na jutarnjem suncu, gledajući okupljen narod.

Iza njega išao je Vožd, lica poput skamenjene maske, sa uperenom kuburom u bratova leđa.

Kada je Marinko svezao učkur na čakširama, Vožd ga obiđe i stade pred njega.

Čudnu su sliku činila dva brata! Obojica jaki, stameni, širokih pleća i guste, crne kose na mrkim licem; slični, a ipak, toliko različiti...

-Jesi li, brate, pred zoru išao po okolnim selima harač u časti devojačkoj da pokupiš? Govori! Jesi li bio u Stanišića kući i kćer mu, mrtvom, obeščastio?- prosu se dvorištem Voždov glas.

Marinko ga pogleda, poćuta trenutak, a onda mu brk zaigra, kao usled podsmešljivog osmeha.

-Jesam, brate. Jesam. Ili treba da kažem - jesam, veliki Vožde? Jesam. Kad mogu Turci mogu i Srbi... Begenisao sam je odavno, a da znaš, nije se baš puno ni otimala...

Desna obrva na Voždovom licu jače zaigra.

-E, brate, zadnja ti je bila! Neće Srbi, dok je u mene života, srpsko seme zatirati i ognjišta poganiti! Za tebe je kubura milost! Prikači ga, Dukiću mi vjerni! Daj vrengiju!

Za čas se u rukama Voždovog kuma, Alekse Dukića, stvori vrengija, taman kao da ju je oko pojasa nosio.

Vožd načini omču, činilo se, tek jednim pokretom; drugim je odlučno namače bratu oko vrata.

Ispod krova na dovratku, stajao je veliki klin, kao stopljen sa kućom. Vožd omota vrengiju nekoliko puta o klin, proveri jačinu, pokretom ruke pozva kuma da mu pomogne, te se saže, obuhvati brata oko butina i podiže ga, sasvim lako. Dukić se izmaknu. Kratko vezana vrengija za tren se priljubi uz Marinkovo grlo.

Vožd postaja tako, držeći brata u vazduhu, nekoliko dugih sekundi; potom naglo raširi ruke i odmače se.

Marinkovo telo namah se čitavo zgrči, od ramena do bosih stopala; opanci zadrhtaše i spadoše-jedan se otkotrlja i ostade u blatu. Oči mu se širom otvoriše, u njima bljesnu izraz neverice. Jezik se provuče kroz otvorena usta; tanak mlaz pljuvačke cedio se niz bradu i ostavljao trag na izgužvanoj košulji.

Činilo se, sve potraja tek minut... Minut otkinut od večnosti.

Vožd je stajao raširenih nogu, kao ukopan u blatnjavu stazu pred kućom, pogleda uperenog u telo koje se lelujalo između direka i praga; čas ulevo, ramenom u kuću, čas desno, naherenom glavom napolje. U to se niz nogavicu obešenog tela stala širiti mokra mrlja- Vožd to primeti, izgovori nešto kroz stisnute zube i pljunu na stranu.

Potom se okrete, prođe kroz okupljeni narod što se pred njim u tišini izmicao, skoči na konja i odjuri putem.

Na dovratku rodne kuće ostalo je da se klati Marinkovo telo.

I negde, između vajata i jedinog prozora, sitna starica u crnom, sa zgrčenom pesnicom u ustima.

Sledeće

Ko je slep, a ko slabovid

Wed Sep 18 , 2019
Autor: Svetlana Fucić Ako stigne gospodar Đorđije Te zateče tebe na Moravi Da ti imaš krila sokolova Ne bi perje iznijelo mesa, Biježaćeš no pobeći nećeš Branićeš se odbranit ne mož Molićeš se pomoći ti neće...                                             ( Boj na Deligradu) Ta noć bila je neobično svetla, nekako nalik zamirućem […]

Preporučujemo...