Ko je slep, a ko slabovid

Gost autor: Milica Janković

Većina ljudi ne pravi jasnu razliku između slepoće i slabovidosti. Ljudi još manje znaju o podelama unutar ovih kategorija. Ovaj tekst, baš zbog toga posvećujem ovoj temi. Vrlo je bitna i jasna, a pleše u magli poput pogrešne dioptrije.

Oštećenja vida nastaju: Zbog urođenih ili stečenih bolesti, trauma oka ili mozga ili infekcija. Oštećenje se, doslovno, može dogoditi bilo kada i bilo kome. Kao i u svim granama medicine i u oftalmologiji, odnosno, očnim oštećenjima je najbitnije otkriti ih što pre. Oštećenja vida podrazumevaju delimično ili potpuno odsustvo prepoznavanja svetlosti. Grubo rečeno, to je to, ali ovde nećemo biti grubi.

Ne želim da se bavim procentima i brojkama. U matematici su brojevi sve. U papirologiji takođe, ali u životu nisu. Nije sve crno – belo iako tako izgleda zbog toga što nije bitan samo procenat, već i vrsta bolesti oka, i sama osoba. Poslednji deo ove rečenice ću objasniti kasnije. Sada bih da razgraničimo slepoću i slabovidost.

Slepoća je, takoreći, kad čovek ne vidi sam da se kreće ili ne vidi uopšte. Prosečan beli štap je dužine oko 125cm (kod žena, a kod muškaraca 130cm) Dakle, ukoliko osoba ne vidi na metar ili metar i po ispred sebe, ili više njoj je potreban beli štap ili pratilac. Postoje i specifična oštećenja vida gde osoba vidi samo pod određenim uglom, pa tako imamo čoveka koji vidi šta se nalazi sa njegove leve strane, ali ne vidi šta se nalazi pravo ispred njega ili desno. Slepoća nije samo mrak, odnosno, odsustvo boja. Slepoća je i kad čovek registruje svetlost i senke, kad nazire zgrade i odsustvo, odnosno, prisustvo svetlosti. Ovde govorimo o velikim oštećenjima vida, tako da osoba ni metar ispred sebe, ni ispred svog nosa ne može čitati, ako pismo nije Brajevo.

Kod slabovidosti je situacija nešto drugačija. Slabovide osobe, uglavnom, vide boje delimično ili jasno (zavisno od oštećenja oka/bolesti) Slabovide osobe obično mogu da se kreću samostalno, ali ne mogu da čitaju novine ili da prepoznaju lica ljudi. Oni čitaju uz pomoć lupe iako nose naočare ili knjige sa velikim fontovima. Slabovidi ljudi se trude da prilagode svet sebi tako što pamte boje rančeva, patika, zgrada ili grafita koji se nalaze na objektima. Traže određenu specifičnost po kojoj se mogu orjentisati bez čitanja naziva institucija. Nekada su taktilne oznake pored pešačkih prelaza jarko bele ili crvene. To je zato da bi ih slabovide osobe lakše uočile. Ljudi vremenom nauče da funkcionišu sa velikim oštećenjem vida ili potpunim. Kao što sam ranije pisala, koliko će osoba biti funkcionalna zavisi od nje i njene okoline, a ne od procenata vida. Vid je tu da malo pomogne ili da ne pomogne. Čovek je tu da nauči da živi u okolnostima koje mu je život dao ili da se oslanja na druge. Mislim da je slabovidost nepravedno priklonjena slepoći u medijima, pa ispada da se piše o slepoći, a slabovidost se nekako „promuva“, ali zapravo ne objašnjava. Mediji, očigledno, misle da slabovidost nije zanimljiva ili da se ne razlikuje mnogo od slepoće. Ove stvari nisu tačne. Slabovidost je itekako zanimljiva s aspekta kretanja. Sa druge strane biti slabovid nije isto kao što je biti slep. Drugi deo poslednje rečenice sam objasnila gore. Sad bih da se posvetim slabovidosti i kretanju, odnosno, samostalnosti. Imam jednog prijatelja koji je slabovid. Njegova dioptrija je +15. On je sebi smislio par metoda na osnovu kojih lakše funkcioniše. Kada nailaze tramvaj ili autobus on ih, dok prilaze stanici slika, pa zumira fotografiju da vidi broj. Kada se vozi autobusom koji nema govorni automat, van Beograda on, pošto je veliki ljubitelj radio stanica po njima zna u kojem gradu se nalazi. Ovo su samo neki od načina na koje slabovide osobe funkcionišu. Danas je opšte poznato da postoje lupe na mobilnim telefonima i računarima i teme sa uvećanim fontom, ili crno-bele radi lakšeg čitanja. Međutim, svako ima svoje metode, navike i forice. Ono što je bitno je to da se svaka prepreka pretvori u orjentir. To veže kako slepe i slabovide tako, mislim, i sve ljude na ovom svetu.

Kao što ranije rekoh, nije sve crno – belo, pa ni ova objašnjenja. U raznim kategorizacijama postoje delimično slepilo i teška slabovidost, ali ovo su već individualne priče. Nije kod svih isto i postoje jasne razlike koje je stanje boljeg oka, a i osposobljenost same osobe čine funkcionalnost drugačijom. Poznajem ljude koji vide bolje, a kreću se gore i obrnuto. Ako treba ponoviću još sto puta da je osposobljenost presudna za samostalnost. Ostalo može, ali i ne mora da bude problem. Ne mora da bude presuda, već orjentir. Bitno je samo razlikovati slepilo i slabovidost da ne bi došlo do zabune, nepravednih optužbi ili neadekvatnog rada.

Sledeće

Nostalgija

Tue Oct 1 , 2019
Gost autor: Milica Janković Većina ljudi ne pravi jasnu razliku između slepoće i slabovidosti. Ljudi još manje znaju o podelama unutar ovih kategorija. Ovaj tekst, baš zbog toga posvećujem ovoj temi. Vrlo je bitna i jasna, a pleše u magli poput pogrešne dioptrije. Oštećenja vida nastaju: Zbog urođenih ili stečenih […]

Preporučujemo...