Smiraj sunca nad Angkor Vatom

Autor: Gordana Babić

Sećam se da sam sa nekih desetak godina gledala dokumentarni film o Angkor Vatu, najvećem hramu na svetu. Bila sam maltene prikovana za ekran, videla sam džungle, ogromne kamene građevine, neverovatno drveće koje raste iz hramova, lica isklesana od kamena. Bila sam fascinirana.

Mnogo godina kasnije, evo me, hodam po poznatoj, sto puta viđenoj na fotografijama, stazi koja vodi do još poznatijih, beskrajno puta oslikanih i na platno prenesenih, stepenica.
Prolazim kroz brojne hodnika, gledam ogromne kamene blokove od kojih je hram napravljen. Tako je savršeno isklesan, tako detaljan, na dodir tako gladak, da se pitam kako je moguće da je to delo ljudskih ruku.

Tog januarskog dana, pre tri godine, doputovala sam u Siem Reap, grad koji se graniči sa Tajlandom, u čijoj je okolini Angor Vat, ne samo da bih videla hramove, već i da bih se srela sa mojom dragom prijateljicom Arletom, s kojom sam svojevremeno delila emigrantske dane na drugom kraju sveta. Bile smo se rastale uz obećanje (kao što to obično biva) da ćemo se opet, negde videti. Ni slutile tada nismo da ćemo se naći baš ovde, u ovom kutku planete, gde nas je obe život doveo.

Arleta je zmaj od žene. Detinjstvo je provela u Africi sa svojim roditeljima, gde joj je tada otac radio, igrala se sa svojim malim, afričkim drugaricama, pravila s njima igračke od gline, jer ‘zašto da ne.’ I dobar deo života je provela van svoje rodne Belgije.

,,Rano ustajemo i krećemo u obilazak. Doći ćemo po tebe. Nema čekanja” – kaže mi Arleta svojim engleskim sa jakim francuskim akcentom, koji mi je uvek bio simpatičan.

Tako je, nema čekanja. Treba videti sve što vredi videti.

Inače, Angkor Vat nije jedini hram koji se na tom području nalazi. Davne 1858. godine francuski istraživač Herin Muho je usred džungle Kambodže otkrio hram kojim je bio zadivljen. Tom prilikom je napisao ,,Podigao ga je neki drevni Mikelanđelo, veličanstveniji je od bilo čega što su nam ostavili Grčka ili Rim.” Uskoro se otkriva da je Angkor Vat u stvari samo deo ogromnog kompleksa koji se sastojao od preko hiljadu hramova i palata izgrađenih od 800. do 1200. godine nove ere. Bio je središte Kmerskog carstva od devetog do petnaestog veka, a smatra se da je u dvanaestom veku bio jedan od najvećih tadašnjih gradova. Danas ne postoje tragovi kuća, ostali su samo kameni hramovi, i to ne svi. A šta se desilo sa svim tim drevnim građevinama, nije do kraja jasno, što još više doprinosi mističnosti ovog mesta.

Pomenuću samo neke hramove koje sam obišla.

Angkor Vat je bez sumnje najpoznatiji i najraskošniji. Prvi je hinduistički hram, koji je kasnije pretvoren u budistički. Sagradio ga je kmerski kralj Surjavarman Drugi u prvoj polovini dvanaestog veka, a od 1992. godine, nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Hram je osmišljen kao zemaljska predstava planine Meru, svete planine u hinduizmu i budizmu, na kojoj obitavaju božanstva. Kombinuje dve osnovne karakteristike kmerske arhitekture – hram-planinu i hram sa galerijom. Na vrhu terasa koje se penju i smanjuju, nalazi se pet tornjeva, oblikovanih kao lotosovi cvetovi, koji simbolišu planinu Meru. Do središnjeg tornja, koji je visok oko stotinak metara, dolazi se uskim, strmim kamenim stepenicama, što nije baš ni lako. Navodno su tu nekada imali pristup samo odabrani.

Hram je bio kulturni centar života, i u njemu su živeli umetnici, zidari, vladari i sveštenici. Dok hodam hodnicima čiji su zidovi ukrašeni figurama plesačica – Apsara, pokušavam da zamislim sav taj život koji se odvijao u hramu, i oko njega. Valjda je to tako uvek kada se nađemo na ovakvim mestima, fascinirani, i pomalo zbunjeni sudarom sa prohujalim vekovima.

Zbog bujne vegetacije, hrane je bilo u izobilju. Ratari su obrađivali zemlju i hranili sveštenike. Muzičari su svirali, prelepe Apsare su plesale obnaženih grudi, sveštenici se molili, a klesari i umetnici ukrašavali zidove prelepim figurama. Sve je bilo prilagođeno uživanju odabranih. I tako je oduvek bilo - najveća arhitektonska dela su nastala iz egoizma.

Banteay Srei, što na kmerskom znači ‘šuma žena’, okružen je prelepim jezerom s lokvanjima. Jedan je od najmanjih hramova u regiji, ali je dobro očuvan.

Bajon - prepoznatljiv je po licima isklesanim od kamenih blokova urezanih u kule hrama. Moćnim i veličanstvenim licima. Navodno, lica predstavljaju Bodisatve, prosvetljena bića koja su predodređena da postanu Bude, ali odlažu to konačno stanje da bi pomogli čovečanstvu. Krase ga i prelepi bareljefi koji predstavljaju miks mitoloških, istorijskih i prizora iz svakodnevnog života. Bajon je zaista poseban i drugačiji od ostalih.

Prasat Kravan – mali, zanimljiv hram posvećen Višnuu.

Ta Prom je hram za kojeg mogu reći da mi se najviše dopao. Neobičan je po tome što je zarobljen korenjem ogromnog drveća koje raste u ovom delu sveta. Korenje mu je porušilo neke zidove, zavuklo se među kamene blokove i tako ujedinjeni čine zbilja fascinantnu tvorevinu. Remek delo čoveka i prirode. A od kako je poslužio kao scenografija za film Tomb Rider, ovaj “hram džungle“ kako ga zovu, je postao još atrakativniji.

Kažem Arleti kako bih satima mogla da sedim i posmatram ovaj čudesan prizor. Kao da sam na mestu gde je nastao život, valjda zbog bujanja korenja, mirisa vlage, spokoja, mistike...

Ispred hramova često sviraju orkestri invalida, stradalih od neeksplodiranih mina i kasetnih bombi. Jako me je dirnula sudbina male Niran koja je izgubila obe noge i koja je stidljivo pevala, za pare naravno.

Sedamdesetih godina prošlog veka, Kambodža je bila poprište građanskog rata levih i desnih frakcija, među kojima su najpoznatiji bili Crveni Kmeri, koji su na čelu sa Polom Potom odneli pobedu i vladali zemljom u periodu od 1975. do 1979. godine. Crveni Kmeri su tokom svoje vladavine izvršili stravične zločine nad stanovnicima Kambodže, pokušavajući da ostvare suludu agrarnu reformu i etnički čistu kmersku državu, pri čemu su pobili oko milion i po ljudi. Najjeziviji zločini dogodili su se na takozvanim poljima smrti.

Izgleda da su rane još neisceljene. Jedna od posledica stradanja je i ta da su u proseku Kmeri jako siromašni, mnogi žive u drvenim kućicama bez tekuće vode i struje. A mnoga deca Kambodže nemaju bezbrižno detinjstvo - odmalena moraju da rade, da prodaju turistima kojekakve sitnice, da se snalaze na razne načine, da bi pomogla roditeljima. Baš kao i prelepa, mala Niran.

Sam grad Siem Reap je spoj novog i starog, kmerske i francuske kolonijalne arhitekture, azijskog šarenila, i novih, belih vila. Zbog blizine Angkor Vata, dosta se u njemu gradi, pa ima sve ono što je putniku namerniku potrebno, iako sam grad nema neke posebne znamenitosti da ponudi. Ko želi, može da poseti Muzej genocida, koji je smešten u školskoj zgradi koja je bila poprište zločina nad intelektulacima za vreme režima Pola Pota. Tu je i centralna ulica, Pub Street, sa pabovima i uličnom hranom, gde se može probati specijalitet kmerske kuhinje – amok. I neizbežna azijska noćna pijaca.

U gradu, osim Kmera živi i jedan broj stranaca, uglavnom frankofanog porekla – Francuza i Belgijanaca. Nemam pojma čime se svi bave, neki imaju svoje firme, neki predaju francuski po školama.

Zadnje večeri, sa Arletom, njenim prijateljima i porodicom, degustiramo najrazličitije vrste belgijskih piva. Arleta me podseća na svoju davnašnju želju da plovi rekom Mekong, uzduž i popreko.

,,Sećaš li se kada smo davno o tome pričale? Eto, sad mi je Mekong bliži nego ikada.”

Poznajući je, znam da će ona tu želju ostvariti. Možda joj se i pridružim, ko zna.

Put nazad, autobusom do tajlandske granice, čini mi se dužim nego prvi put. Osećam neku čudnu mešavinu emocija, a u pozadini blagu uznemirenost. Obećavam sebi da ću jednom opet obići sve ovo što upravo ostavljam iza sebe. Da ću doći kada ne bude toliko turista, kojima je vrhunac da se uslikaju ispred Angkor Vata. Da ,tihujem’ na miru među patinastim zidinama hramova. Da otkrijem još neke zanimljive detalje. Da napravim umetničke fotografije, bez bojazni da će mi neko uleteti u kadar. Ali da, vredelo je videti veličanstveni Angkor Vat.

Devet meseci kasnije, Arleta je umrla. Iznenada. Navodno, srce joj je stalo. Kremirali su je, a njen pepeo su prosuli u reku Mekong. Onu istu reku kojom je maštala da plovi.

Još uvek ne mogu da poverujem da je nema.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Preporučujemo...