San letnje noći (Krvopije)

Autor: Biljana Petrović

Poodmaklo je leto. Pretoplo, kišno, sparno, kao monsunsko na brdovitim Balkanu, gde mu mesto nije. Dani vreli, noći zagušljive, danju polupospana, noću polubudna.

Jutros sam se opet probudila sa ujedima od komaraca koji peku, svrbe, gore i crvene po mojom kožom. Bleda kakva je, po lekarskoj preporuci sklonjenoj od sunčevog štetnog dejstva, ovi tragovi izgledaju kao ustrelne rane. A leto je, ne mogu ih sakriti ni od pogleda ni od uticaja spoljašnje sredine. Kao što se ne mogu odbraniti ni od komaraca koji me pronalaze u bilo koje vreme, na bilo kojem mestu, premazanu, naprskanu, ulepljenu u preparate za njihovo rasterivanje. Jednostavno, oni ruše sve prepreke i stižu, žedni moje bedne kapi krvi, neosetno me ranjavajući kao i mnogi drugi stvorovi pre njih. Ma, ne kukumavčim ja samo kao Genoveva, tamanim i ja njih, ali ne postizavam. U stvari, ili su godine života učinile svoje, ili su se oni transformisali u minijaturne, paučinaste, nečujne leteće objekte koje ne uspevam da uočim u cilju što masovnijeg uništenja. Primenjujem i hemijsko ratovanje Raid sredstvima, ali slaba vajda, kao da su razvili odbrambene štitove.

Zato, opet mazanje, fenergani, sinopeni, gelovi za rashlađivanje i stisnuti zubi za trpljenje i nečešanje.

Ah, da, zube ne moram posebno da stiskam, taj grč sam utisnula pre jedno desetak godina i još me drži. Trpljenje je disciplina koju treniram i usavršavam još i duže vremena, samo pronalazim nove modalitete radi bolje efikasnosti. Ali češanje, e to ne umem da odstranim. Nikako da prestanem da se grebem tamo gde me svrbi. I tako kopam sebi živu ranu koju su mi drugi zadali. I umesto da mi bude bolje, produbljujem problem sebi, ne drugima. Drugima samo izgleda čudno: „Ju, baš su te izujedali, kao da samo tebe napadaju, moraš da se štitiš!“

E, tako je, baš! Da se štitim! A svi samo mene napadaju! A nigde da nađem siguran zaklon.

A stalno me svrbe ove već postojeće karakondžule, pa se iznova češem i povređujem stare ožiljke, nikako da prođu. A novi ujedi stižu, svakog dana, svake noći otvaraju se sveže rane.

I uh, mlatnuvši jako glavom, toliko da mi je krcnuo vrat, uspela sam da otvorim oči.

Jutro je. Budna sam. Umorna sam.

Ustajem sa zujanjem u ušima i neodlučna da li da ga odagnam ili da ostanem zaglušena, ne primajući nove dnevne utiske. Odložiću rešavanje ove dileme, dok ne rešim onu prvu – da l’ da se umijem, il’ da se ubijem?

Kupatilo moje milo, reflektorsko osvetljenje i žmirkavi pogled u zaslepljujući odraz u ogledalu.

Tu se jasno vidi sve. Što je bio san, sad postaje java. Tragovi prošlosti bogatiji su za još jedan dan i noć. One vidljive ću sakriti krpicama, šminkom, osmehom na licu, a nevidljive ću pokazati govorom, ćutanjem, humorom, sarkazmom ili čime već iz bogatog ženskog arsenala.

Samo da ta preosetljiva moja koža prestane da svrbi! Ili da ti komarci već jednom prestanu da grizu, nazaprašivaše li ih se, dabogda, oni koji su zaduženi to da urade! Ili da iskočim iz kože načisto, nesputano, neobuzdano i dam sebi oduška, unapred svesna povratnog efekta: „Pa dobro, neka je, šta je sve strefilo, nije ni čudo, proći će je...“ Ili... šta?

Da izbrusim kožu, da išmirglam dušu i prefarbam naočare da ne vide ljude koji to nisu?

Da usporim srce, da otupim mozak i pažnju prepustim (samo)dovoljnoj sebi?

Hoće li onda nestati svi ti ujedi koji svrbe, peku, gore i crvene i ne prolaze, jer ih ja češem, pošto svrbe, peku, gore...

Neće. Nestaće samo komarci na neko vreme, zameniće ih neke druge krvopije, ja ću nastojati da se štitim drugim sredstvima i sanjaću možda drugačiji san.

Image: The Monster In The Mirror by Eric Wayne

Sledeće

Medicinski pristup društva

Thu Aug 29 , 2019
Autor: Biljana Petrović Poodmaklo je leto. Pretoplo, kišno, sparno, kao monsunsko na brdovitim Balkanu, gde mu mesto nije. Dani vreli, noći zagušljive, danju polupospana, noću polubudna. Jutros sam se opet probudila sa ujedima od komaraca koji peku, svrbe, gore i crvene po mojom kožom. Bleda kakva je, po lekarskoj preporuci […]

Preporučujemo...