Medicinski pristup društva

Gost autor: Milica Janković

Društvo se i danas prema osobama sa hendikepom odnosi kao prema ljudima koji nisu njima ravni. Najčešće do tog omalovažavanja dolazi nehotično, zbog želje da se pomogne, da se olakša... Zahvaljujući proteklim decenijama i medijima danas imamo to što imamo. Medicinski pristup se prelio na društvo i mnogi ljudi nesvesni toga stavljaju ispred osobe njen hendikep. Zapravo, veoma često se dešava da ispred svih dostignuća osobe protiv njene volje stoji njen hendikep. Medicinski pristup je za sve nas, odnosno, celo društvo loš i poražavajuć van ordinacije, a često i u njoj, jer ume da pređe granice i da se još više prelije preko ruba već pune čaše.

Pre neki dan sam pročitala naslov jednog članka koji govori o tome da mnoga deca koja imaju smetnje u razvoju ne idu u školu i da mnoga deca koja imaju neki lakši oblik hendikepa idu u redovnu školu bez prethodne provere i testova koji bi dokazali da je moguće postići ciljeve koji se u školama zadaju. Ovo znam iz iskustva. Bila sam predinkluzivno dete u redovnoj školi s tim da moji roditelji nisu znali koliko, zapravo, procenata vida imam dok nisam krenula u drugu polovinu srednje škole sa kojom sad, zbog prirode zanimanja, mogu samo i doslovno da obrišem dupe. Moje obrazovanje je povezano sa medicinskim pristupom zato što je dvehiljaditih doktorka, oftalmolog mislila da bi trebalo da mi bude jedini cilj u životu da se uklopim u društvo. Kada sam tu priču čula prvi put osećala sam se šizofreno. Danas se tim povodom osećam „samo“ diskriminisano.

Nisam jedina, ovakvih, pa i gorih priča ima dovoljno za šestotomnu knjigu. Nažalost, princip olakšavanja, smanjivanja obaveza, svođenja mogućnosti na minimum i manjak očekivanja od dece/ljudi prave nesposobne osobe. Jedna nesposobnost vuče drugu, bar nam tako društvo govori. Ima previše dece koja ne vide, a okolina ih tretira kao porcelanske lutke (nemoj ti – ja ću).  Ta medveđa usluga je uništila mnoge. Zamisli čoveka koji ima trideset godina. Majka mu je bolesna, a oca nema. Ostavio ih je još pre mnogo godina, oženio se drugom ženom i nema kontakt sa sinom, a i živi u drugoj državi. Sinu je, dosad, majka kuvala, peglala mu stvari, vodala ga svuda kuda je trebalo ili su ga vodali drugi. Nema brata, niti sestru, a i da ima oni bi imali svoj život. Stoji sam na rubu propasti, jer mora propasti. Mora, nakon trideset godina, da se osamostali. On više nije ono radoznalo dete koje je imalo hrabrosti da trči, ali ga majka nije pustila da se ne bi sapleo i pao. On je danas odrastao čovek, ali pun strahova i neznanja. Gde je sad ta okolina koja je pričala njegovoj majci šta će on moći u životu da postigne, a šta ne? Gde je to društvo koje je prihvatilo medicinski pristup i razmnožavalo ga kroz medije? Gde je sad ta humanost, ta bezuslovna pomoć koju je mogla samo majka da mu pruži i neće moći niko više, jer svi, apsolutno svi osim njega imaju svoj život? Gde su sad pametne komšije, rođaci, prijatelji, testovi i procene? Šta sad da radi i kako?

Bez pripreme, ogromnog nasledstva i finansijske sigurnosti koja bi mogla narednih četrdeset godina da mu finansira slugu on je potpuno go na vetru. Retko ko ima taj novac koji mu omogućava da ne brine, da kupi jaknu i obuče se. Medicinski pristup: „Pomoći ću ti“ je zbog toga jedna ogromna medveđa usluga koja na kraju donosi samo zlo. Nakon godina i godina pasivnog života rehabilitacija jednostavno nije dovoljna. Rezultati koje bi mogao da postigne čovek od trideset godina ne mogu da se mere sa onim rezultatima koje može dete od trinaeste – do tridesete. Ovaj čovek će nastaviti da živi, jer ne umiremo s onima koji nas vole kad po njih smrt dođe, ali kako će on živeti? Na vrlo težak, bolan, čak i nagao način ovaj čovek će shvatiti da je medicinski pristup van ordinacije samo iluzija koja kad – tad s majkom umire.

Sledeće

Moć muzike

Mon Sep 2 , 2019
Gost autor: Milica Janković Društvo se i danas prema osobama sa hendikepom odnosi kao prema ljudima koji nisu njima ravni. Najčešće do tog omalovažavanja dolazi nehotično, zbog želje da se pomogne, da se olakša... Zahvaljujući proteklim decenijama i medijima danas imamo to što imamo. Medicinski pristup se prelio na društvo […]

Preporučujemo...