Duša

Znate ono kad loše krene, pa nikako da stane?

E, sad znam i ja i to temeljito.

Ponovo sam u bolnici, ovaj put pulmologija, treba da me prekopaju po plućima, da izvade parče nekog đavolka koji se tamo ušančio, pa da ispitaju od koje je sorte. Kad ga raskrinkaju, doktori će valjda smisliti kako i čime da ga dokusurimo, da ne bi slučajno on mene.

Društvo mi prave dve nepokretne starije gospođe, vidi se, fine Beograđanke, koje je tužno i mučno gledati koliko im je teško zbog stanja u koje su zapale. Još lošije mi bude kada im dođu deca u posetu, a iz celokupnog ponašanja im izbija potisnuta panika što će morati oni sada da se brinu o bespomoćnim roditeljima. Zatim jedna mlađa žena (od mene), nekako naglo neposredna, odmah mi saopštava da pije psihijatrijske lekove, niko je ne posećuje, jer joj je sin u zatvoru zbog droge koja, naravno, nije bila njegova. Ja se pitam zašto je ova smeštena na odeljenje za plućne, a ne psihijatrijske bolesnike, jer pri tome i puši kao dimnjak, sve grebući se za cigare i od pacijenata i od posetilaca i od osoblja. Dok puši, kobajagi se krije u našem kupatilu, što mi užasno smeta, pa i ja nju neposredno opominjem da prekine sa tom praksom, inače ću je prijaviti. Odmah mi je jasno da bi moja prijava nadležnima bila isto što i otkriće rupe na saksiji, jer svi već znaju sve i prave se ludi. Pacijenti, od kojih su mnogi teški plućni bolesnici sa kancerima, kojima je pušenje najstrožije zabranjeno, sasvim su svesni svog stanja i loših prognoza. Ipak, skoro svi duvane u zajedničkom šteku na pomoćnom stepeništu, solidarno se snabdevajući cigarama i upaljačima. Sestre i lekari ih solidarno ne primećuju, valjda zato da ih ne bi dodatno bolela glava.

 Zato moja opomena upućena Svetlani nailazi na odobravanje ostalih cimerki. Milene, krupne bosanke koja je dopremljena iz Valjevske bolnice pošto tamo više nisu imali kako da je leče. Bukvalno je veličine kao dve ja, a jedva ima snage da govori, do kupatila je pridržavamo na smenu, jer ostane bez daha. Uz nju se glasno i temperamentno javlja omalena, tamnoputa, Romkinja vatrenih očiju i brzog  jezika, karakterističnog  govora sa puno tvrdih č,ž,š,dž. To je Dušanka.

„Ako si joj rekla, več je ona mnogo bezobrazna, ponaša se kao da je ovo njena kuča. Ja sam prvo pušila sa njom, ali hoču da prestanem, moram, a ona ne mora, a stalno me zove, a kad neču da joj pravim društvo kaže mi da sam prava ciganka.“

„A ti sama kao ne znaš ko si, nije valjda da te to nervira?“ - ispipavam teren.

Ozbiljno lice, krupan pogled, a onda, obavezan proređeni osmeh kao znak da smo se razumele.

I  tako „kreče“ naša neizbežna svakodnevna konverzacija,  jer smo krevet do kreveta.

„Slušaj, ja znam i da prdnem, pogotovo kad se zakašljem, pa ti nemoj da se ljutiš, a i ako se ljutiš, na isto ti dodže.“

„Ne brini, ne dođe mi na isto, jer imam sreću da spavaš okrenuta licem ka zidu, a leđima ka meni. Cenim da je manje loše da me zasipaš izduvnim gasovima, nego kašljem.“

„Nego da te pitam, gledam ti muža, nečeš da se ljutiš, jel on od naši?“

„Muž mi je od svakakvi, koliko ja znam. Ima ih u familiji i ziftaša sa tek pokojom sedom u 55-oj, a i plavih, bledolikih kao što je Pižon, fudbaler, čula si za njega, to mu je brat od strica.“

„Znam, kako da ne znam, igrao za Zvezdu, pa mi smo svi cigani, u stvari delije i on nama dodže brat, kao i tvom mužu!“

Simpatično mi bi ovo ukrštanje srodstva, naročito što je moj Saša od tog momenta bio dočekivan sa „Zdravo, brate, imaš neku cigaru?“

Ona je, kao, prestajala da puši, a nije mogla ni da diše bez cigare. Nije se grebala iz navike ili zato što nije mogla da ih kupi, već da sakrije od muža i dece da se i dalje truje nikotinom. Oni su to ipak znali i  sami bi joj ponekad donosili paklice. Kupili bi joj neke fine, damske, extra light, lažući se uzajamno da će joj te manje štetiti. Pitala sam je, jednom prilikom, koja je njena dijagnoza i dobila odgovor u etno-medicinskom stilu: „Imam slaba pluča, možda zato što pušim od sedme godine. Imala sam i infrakt, jer mi i srce oslabilo. Sad mi ne valja desno plučno krilo, pa moraju da odluče koju terapiju da mi daju.“ Nešto mi zazvoni u glavi i moram da je pitam: „Jel će to biti hemo-terapija?“ „Ne znam ja, to Kalea (muž) i Maksim (sin) znaju, oni su pričali sa doktorkom.“

Dalje ni ja ne želim više da pitam ni da znam. „Kad ti budu dali terapiju, sigurno će ti se smanjiti taj kašalj što te muči, a i bolovi u grudima“ samo kažem.„Oče, oče, dače Bog, samo da ja mogu sama o sebi da se brinem, da ne padnem u krevet, pa da mi stavljaju pelene i guraju katetu.“ Lekove je zvala leci, a svaku sestru – slatka. Mene je prozvala Bela, zbog svetle kose, tena i očiju. Ja sam nju skratila na Duša i to prvenstveno kao opomenu da svoju čuva, a ne da je guši pušenjem.

Posete njenih bližnjih uvek su bile grupni nastup. Nikad ih nije dolazilo manje od troje-četvoro, jer to pokazuje koliko je cene. Donosili bi minimum tri šerpe domaćih jela, kojima iskazuju kulinarsko umeće uglavnom snajke i ćerka, a povremeno i komšinice. Sve nas je nudila tim obiljem hrane i ja sam nastojala da probam pomalo od tog previše masnog, začinjenog, prejakog ukusa, baš kakvi su i oni sami. Kao koncentrat koji se ne razblažuje, pa ko voli... Nisam baš bila sigurna kako će se moj ukus opredeliti, ali moja čula su upijala nove utiske.

Posete traju od 2 do 4 i oni dolaze tačno na početak i ostaju do samog kraja, jer tako piše na vratima. Nema veze što je gužva po sobama i po hodnicima i što svi posetioci nastoje da se minimalno zadržavaju  zbog moguće zaraze, za njih to nema značaj. Njima su njihovi običaji zakon. Kada, redovno poslednji, napuste odeljenje, kulturno se pozdrave sa svima, a ja od nastupele tišine odjednom začujem zujanje u ušima. Tako svakog dana, bez izuzetka, a dugo smo se zapatile u bolnici i ona i ja. U stvari, nju sam već zatekla kad sam došla, a otpuštena sam nekoliko dana pre nje. Do tada smo već bile sobne BFF, razmenile brojeve telefona i rastale se sa suzama u očima.

Nastavile smo da se čujemo telefonom i informišemo se o uzajamnom zdravstvenom stanju.

Ona je počela da prima, ipak, hemo-terapiju u dnevnoj bolnici, a mene je čekao manji hirurški zahvat.

A bližio se i Džurdževdan, oh my, oh my... Romski nacionalni praznik, svetkovina i svetinja, jedan od najvažnijih dana u godini za njih.

 „Bela, obavezno da dodžete, ti i moj brat i čerka, ako hoče, kad god hočete, mi slavimo več od podne pa po celu noč...“

„Hvala, Dušo, sigurno dolazimo, samo ja sam sada u pripremama za operaciju i na posebnoj sam dijeti, pa ne zameri što uglavnom neću moći da jedem.“

 „E to neče moči, ja ču da naberem mlado povrče iz bašte i skuvaču ti pileču supicu od toga, jel to možeš da jedeš?“

 Kažem joj da mogu, jer to uglavnom i jedem skoro svaki dan. Saša me, naravno, podbada u stilu: „Zar ćeš da propustiš da posetiš zavičaj i neposredno upoznaš egzotiku Marinkove bare, to ti nije nimalo lokalpatriotski!“

Ma, šta dramim, prelamam na kraju, idemo, jednom se živi, treba i to videti, a ne da mi samo  Kusturica i Paskaljević serviraju svoje filmske verzije. Pa nije to sudar civilizacija, slični smo ljudi, dve nedelje sam živela pored Duše bukvalno samo u pidžami i gaćama i slagale smo se k’o rodžene!

Međutim, hirurg mi javlja da će me ipak uzeti u postupak po ubrzanoj proceduri, odmah posle Praznika tj već 3. maja. Moram da obavim gomilu pregleda i pretraga do tada i jurim ubrzano po  laboratorijama i klinikama što mi zgodno ne ostavlja vremena da budem pod stresom. Taman izlazim sa klinike za pulmologiju, gde sam konačno sve utanačila i potpisala gomilu pristanaka ne čitajući uopšte na šta se odnose, kad mi zvoni telefon, zove Dušanka. „Da, moraću da joj kažem da otpada  dolazak na njihovu Slavu“, prolazi mi kroz glavu, dok se javljam sa „Dušo, gde me nađe, baš sam bila na našem odeljenju...“ „Biljana (a ne – Bela), nije Dušanka, ovde Kalea, njen muž...“  - tu nastupa pauza u kojoj oboje nastojimo da stabilizujemo glas... i dah...Posle izgovaramo one konvencionalne fraze iz kojih proizlazi neminovna činjenica da nje više od juče nema.

Predveče je, menjam kesu u koju pakujem crno vino i kafu, ona sa slavskim natpisom otpada. Idem sa Sašom prvi put u Marinkovu baru, čim se pređe Dušanovački most, prva levo, pa broj 79. Ušli smo u ulicu, vozimo polako, pratim koji su brojevi kuća. Ulica je uska, vijugava, dugačka, kuće male, zbijene, brojevi fale na nekima, a onda shvatam da ne treba uopšte ja da gledam. Svi koji su na ulici, a ima ih dosta, gledaju u nas. I daju nam znake, upućuju da produžimo još napred. Kod jedne kapije, čovek nam maše da se parkiramo na prilazu u njegovo dvorište. To je prvi komšija, na ogradi pored vidim Dušankinu sliku u crnom okviru. Kalea i Maksim su već sišli da nas dočekaju. Saučešća, sve po redu, uvode nas u kuću.

I ja prokleto zapažam stanje krša. Nikada ranije nisam nisam prošla kroz tako neuredno dvorište, gde bukvalno moram da pazim gde gazim zbog totalno popucalog betona. A tek strme iskošene stepenice na ulazu u kuću! Penjem se na sprat, držeći se i rukama i zubima za istruleli gelender, moleći se u sebi da me ne saplete još i kuče koje mi se mota oko nogu. Sam stambeni deo mi izgleda kao objekat u izgradnji u sivoj fazi, sve je go beton tek delimično zastrt nekim bezbojnim tepihom. Nastojim da sve to gurnem u drugi plan i to se i dešava uz pomoć masovne scene prisutnih koji su ispunili i poslednji delić tog oskudnog prostora. Naravno, mnoštvo njih i mnoštvo hrane koju su doneli Dušanki za dušu.

A sve je izbledelo iz realnosti kada je Kalea seo pored mene i neskriveno emotivno, kroz kišu suza ispričao poslednje Dušine dane. „Nije dugo trajalo, samo tri dana“ - tešio je i sebe i mene. Taman smo se tako i poslednji put čule i dogovorile da se vidimo na Slavi. „Svaki dan je to spominjala“ - reče mi on i zakuca me za sva vremena. Bio je uz nju neprekidno, do poslednjeg daha, osećao je svaki trenutak njene agonije dok ga nije konačno napustila. Pamtim i teško da ću skoro zaboraviti sve njegove reči o Dušanki, ali teško mi je i da ih se podsećam.

Dok smo se vraćali kući, opet se lomatajući po stepenicama i dvorištu, ponovo me spopada misao o dva sveta različita.

Da, kuće su nam definitivno različite. Mi naše uređujemo, opremamo, lickamo, a ko može taj se i prekomerno luksuzira. Posle ih obezbedimo da ih niko ne uzurpira, da bismo mogli da boravimo u njima u miru i samoći. Oni svoje samo sklepaju. One služe da ih okupe, da budu zajedno, a ne da se izoluju pojedinačno u njima. Njihovo pokućstvo i ono što poseduju su, u stvari, ono sto nose u sebi u srcu i duši, jedni prema drugima, pa bilo to dobro ili zlo. Ako se uklopiš sa njima na čovečanski, iskren i korektan način, oni će to umeti da cene kao da ste rod rođeni.

Upoznala sam ih na kratko, ali sećanje na njih će trajati mnogo duže.

I kad god mislim o tome ili spomenem Dušu nešto me vuče da pričam sa puno ž, č,dž,š.

Valjda zato što znam da neću imati priliku da opet čujem taj govor u originalu.

Autor: Biljana Petrović

Image by Hana Jabuckova

Sledeće

,,Otpadnici 2" (drugi odlomak iz rukopisa u nastajanju)

Tue Jul 30 , 2019
Znate ono kad loše krene, pa nikako da stane? E, sad znam i ja i to temeljito. Ponovo sam u bolnici, ovaj put pulmologija, treba da me prekopaju po plućima, da izvade parče nekog đavolka koji se tamo ušančio, pa da ispitaju od koje je sorte. Kad ga raskrinkaju, doktori […]

Preporučujemo...