Sećanja

File 20181217 185258 1gc7sooŽivotna snaga jednog čovjeka mjeri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja. I. Andrić

U to vreme sam već uveliko počela da zaboravljam. Kad god bih otvorila kutiju sećanja u mojoj glavi, shvatila bih da nešto nedostaje. Neki delić detinjstva, odrastanja, jednostavno bi nestao. Pripreme za put na koji smo se spremali samo su pogoršale stvar. Nedeljama sam slušala o nekom drugom detinjstvu, predivne slike sećanja samo su se nizale jedna za drugom. Slušala sam o životu u staroj kamenoj kući, u koju je uvedena struja. Iako je stara,  ima sve uslove za život. O nepreglednom šljiviku, gde najveću šljivu ne možeš obujmiti rukama. O divljim konjima koji jure, o reci toliko čistoj i bistroj da možeš vodu piti iz nje. O ogromnoj livadi, gde se uveče okupljala čitava porodica da bi se pričale divne priče.

O kakve sjajne slike! Mogla sam jasno da vidim i reku i šljivik i konje koji jure. Zamišljala sam da sedim sa tom porodicom na livadi i upijala svaku njihovu reč. Želela sam da te uspomene postanu i moje. Tako su žive, tako istinite. Jer, moje uspomene su nestajale.

Odlazile su negde, ne pitajući me ništa. Odlazile i nisu se vraćale. I tako smo krenuli na put. Tragom sećanja. Ja sam bila nemirna. Sve vreme sam pokušavala da iščeprkam poneku uspomenu. Neki događaj iz rane mladosti,  neku moju livadu. Uzalud.

A onda smo stigli. Stara kuća je bila mnogo starija nego u sećanju. Nepregledni šljivik, nekoliko kržljavih stabala. Divlji konji, tri rage komšije Lukića! Ja sam ćutala. Čovek pored mene je bio zaprepašćen. Odnekud je izronio neki rođak. Svaki pokušaj da rekonstruišu sećanja na kuću, livadu, šljivik, porodicu, bio je uzaludan. Rođak je imao neka svoja sećanja. Drugačija. Iako smo prevalili ogroman put i planirali da tu ostanemo nekoliko dana, čovek je insistirao da odmah odemo. Napravila sam nekoliko fotografija, da ostanu, za neke druge uspomene.

Čovek je bio siguran u svoja sećanja, a ona uopšte nisu bila istinita. Bio je povređen. Više nikada nije progovorio o svojim sećanjima. Kao da se plašio.

Meni je to putovanje donelo olakšanje. Ponovo sam začeprkala po ćoškovima svojih sećanja. Drugačije. Nisam pokušala da ih izvučem iz prašine. Ni da ih očistim. Shvatila sam da su sećanja zapravo kao neka soba puna uspomena koje nikome ne trebaju. Gomila nepotrebne starudije. Odlučila sam da ih pustim. Neka idu. Ima ljudi koji bi rekli – sve što ti je ostalo su sećanja. Ali i sećanja ne menjaju. A onda i umiru.

Znam da većina voli svoja sećanja. ona predstavljaju njihov identitet, ono ko su i odakle dolaze. Ali ako su sećanja lažna, jesmo li i mi lažni?  Odakle ta potreba da se čvrsto držimo prošlosti?

Sada znam da ne možemo pouzdano da razlikujemo istinita od lažnih sećanja. Jer lažna sećanja se konstruišu i pletu mrežu preko stvarnih događaja. Možda ne lažna, već lažljiva.

Ne lažemo mi nikoga, nego se igramo igre sećanja. A pamćenje je kao sloboda – vrlo osetljiva stvar.

Ja sam se pomirila sa tim da zaboravljam. Više i brže od muškaraca. Od većine žena koje znam. Moja su se sećanja pretvorila u trenutke. Prizove ih neki miris. Neka melodija. Trenutak koji bljesne, trenutak nečega što više ne postoji kao stvarno. I to mi je sasvim dovoljno. Zaborav mi je dao mogućnost da prevaziđem okvire svoje ličnosti, unutrašnjeg sveta i emotivnosti. Pomogao mi je da savladam strah od nepoznatog. Od onog što dolazi.

Ljudi koje volim su tu. U mom stvarnom životu. Ne u varljivim sećanjima. To je ono što vredi.

Čovek treba da ide stalno napred. Oslobođen prošlosti. A tamo ga vode snovi i nade, nikako sećanja.

 

Autor: Aleksandra Saša Kivela

Sledeće

,,Otpadnici 2" (odlomak iz rukopisa u nastajanju)

Sat Jun 15 , 2019
Životna snaga jednog čovjeka mjeri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja. I. Andrić U to vreme sam već uveliko počela da zaboravljam. Kad god bih otvorila kutiju sećanja u mojoj glavi, shvatila bih da nešto nedostaje. Neki delić detinjstva, odrastanja, jednostavno bi nestao. Pripreme za put na koji smo se […]

Preporučujemo...