Kratko drumovanje po Burmi

Autor: Gordana Babić

36585534 10160537209045150 189699149162086400 OLet od Bangkoka do Jangona traje manje od sat vremena, no tek kada sam prošetala ulicama Jangona, shvatila sam koliko se ovaj grad razlikuje od gradova u okolnim zemljama. Dočekao me je zanimljiv kolorit: miris prženih sambusa i prata koje se prodaju na uličnim tezgicama, muškarci u lonđijima - tkaninama koje obmotavaju oko struka, žene u dugim tradicionalnim suknjama, pomešani zvuci zvona iz crkvi i pojanja iz pagoda… Jedan simpatični čikica nam je prišao, pružio nam nauljenu ruku, i uz širok osmeh nas je pitao odakle smo. Pomislila sam da hoće nešto da nam proda, ili slično, no njemu je samo bilo drago što nas vidi u svojoj zemlji. Turista i stranaca je u Burmi još uvek malo, zemlja je još uvek relativno izolovana, pa je stranac izgleda rado viđen.

Jangon, glavni grad Majnamara (iliti Burme) ima šest miliona stanovnika. Ima lepe zgrade u kolonijalnom stilu, što je zaostavština iz vremena ‘imperije u kojoj sunce nikad ne zalazi’, ima lepe parkove, ali i smeće na ulicama i rupe na trotoarima. Na mnogim zgradima su bilbordi sa likom Aung San Su Ći, burmanske političarke i dobitnice Nobelove nagrade za mir, koja je dugi niz godina provela u kućnom pritvoru. Iako nije zvanično predsednica, jer je udata za stranog državljanina, ljudi je vole i uvažavaju.

Jangon je multireligijski, iako su budisti u ubedljivoj većini, ima i hinduista, muslimana, pa i hrišćana, te se tako tik uz pagodu može videti baptistička crkva, na primer. U Burmi ima preko stotinu etničkih grupa. Većinski narod su Burmanci ili Bamaci, ali ima i Indijaca, Bangla, Nepalaca… Ima i međuetničkih problema, pa je danas sinonim za Burmu jako loš tretaman koji imaju Rohindže, muslimanska manjina na zapadu zemlje.

MyanmarOno što se svakako mora videti u Jangonu je čuvena Švegadon pagoda. Reč je o prostranom kompleksu sa više manjih pagoda, i centralnom pagodom visokom skoro stotinu metara, čiji je vrh (stupa) prekriven čistim zlatom i sa nekoliko hiljada pravih dijamanata i rubina. Može se reći da je ovo najvažnija burmanska pagoda, jer se u njoj, navodno, čuvaju vlasi kose Bude Gautame.

Fascinantno nema šta, ali naš cilj je bio Mandelaj, nekadašnja, drevna prestonica zemlje, udaljen sedam stotina kilometara severno od Jangona.

36612683 10160544459010150 9188968683093884928 NKrenuli smo na železničku stanicu rano ujutru. Na stanici gungula: prodavci kikirikija barenog u ljusci. Monasi u togama boje zrele višnje. Muškarci u lonđijima (koje skoro svi nose), žvaću betel, biljku od koje su im zubi, a bogme i ispljuvci, crveni. Žene i devojčice sa ‘tanaka’ pastom na licu, - u pitanju je pasta koja se dobija od kore istoimenog drveta kojom Burmanke ukrašavaju lice, a bez tanake se ne izlazi napolje… Na sreću, autobusi su bili udobni i klimatizovani. Sedam sati smo se truckali, a za to vreme su nam puštali domaće komedije sa puno galame, afektivne glume, smeha, i sa lokalnom muzikom u pozadini. Pretpostavljam da su to filmovi tipa Žikina dinastija na burmanski način, ali nema veze, vidi se da ih narod voli. Odmor je bio u usputnom restoranu, gde je hrana bila odlična. Nije ni čudo, jer burmanska kuhinja je jedan fini potpuri indijske, tajlandske i kineske kuhinje sa blagim tragovima Evrope.

Mandalaj, pored reke Iravadi, je drugi grad po veličini, bučan, prašnjav i vreo. Prvo što se da primetiti je da su u Mandalaju motocikli maltene glavno prevozno sredstvo, za razliku od Jangona sa čijih su ulica proterani. Takođe, ono to što sam primetila, su ‘centri’ za astrologiju i indijsku numerologiju, maltene na svakom ćošku. Zanimljivo! No u pitanju je istorijski grad poznat, između ostalog, po velikom kompleksu kraljevske palate, poslednje burmanske dinastije Konbaung. Palata, na žalost, na mene nije ostavila poseban utisak. Ali za uzvrat, Mandalaj čini dobru polaznu tačku za jednodnevna drumovanja po okolnim mestima kao što su: Amarapura, Mingun, Inva, i Sagaing. Iznajmili smo motocikl i krenuli u avanturu.

U Amarapuri je takozvani U-bein most izgrađen od tikovog drveta, dugačak, 1,2 km, na jezeru Taungtaman. Osim što ima praktičnu funkciju za žitelje kraja (mada je saobraćaj na njemu zabranjen, ali i nemoguć), služi i za šetnju, kuliranje uz zalazak sunca iznad jezera, ašikovanje ljubavnih parova. Od simpatične, vesele ženice koja nam se predstavila kao Big Mama, kupili smo salatu od ananasa. Kaže da je engleski naučila od najstarije unuke, i da godinama na mostu prodaje šetačima voće, kuvani kukuruz, pirinač u bambusovom listu.

‘Eh, ponekad se pitam gde mi je kuća? Kuća? Pa ovaj most mi je kuća. Stalno sam ovde.’

Razumela sam šta je Big Mama htela da kaže. U ovom delu sveta žene su istinski stub porodice, rade mnogo i rade sve, čak i poslove koji se smatraju izrazito muškim.

Sutradan smo se preko tri sata vozili do Monuve kroz oblast Sagaing. Voziti se motociklom burmanskim drumovima je doživaljaj. Saobraćaj jeste haotičan, no rekla bih da je taj haos dobro raspoređen. Vozači se među sobom pretiču, ali bez nervoze, svi se razumeju i bez semafora i saobraćajnih znakova. Prašnjavim drumom jezdimo pored tezgica sa voćem, nabacanih gomila ananasa koji je ove godine nenormalno rodio, radionica za popravku svega i svačega. Deca nam veselo mašu. Nasmejane žene sa prepunim korpama na vrhu glave, prelaze ulicu nehajno, kao da nema nijednog vozila. Imam utisak da ovde niko nigde ne žuri. I da se ljudi mnogo smeju. No nisu to usiljeni osmesi, nego iskreni i pomalo sramežljivi, čini mi se da nisam videla ni jednu namrgođenu facu.

MaxresdefaultThanboday pagoda, jedinstvenog dizajna, sa bezbrojnim živopisno ukrašenim stupama, i preko pet stotinu hiljada slika Bude, glavna je atrakcija u Monuvi. U susednom Mingunu je prelepa Hsinbyume pagoda od belog mermera, kao,i čuvena Mingun pagoda urezana u stenu. Mingun je poznat i po najvećem zvonu na svetu, napravljenom početkom petnaestog veka, teškom četrdeset i šest tona.

Putujući kroz ovaj kraj zemlje, uvidela sam da je budizam utkan u sve pore burmanskog društva, mnogo više nego u okolnim zemljama teravada budizma. To se vidi i po mnoštvu drevnih pagoda, hramova i stupa, među kojima ima pravih arhitektonskih bisera. Zanimljivo je da takozvana Mahagandayon pagoda ima čak hiljadu monaha. I muškarci i žene mogu da budu monasi ili sveštenici, svejedno, pošto u budizmu nema razlike između sveštenika i monaha. Deca od osme godine uče za sveštenike, sa osamnaest godina to postaju zvanično, mada mogu i da se odluče da napuste takav život.

Mingun Putovanje Mijanmar 1Ono što se na primer na Tajlandu ne može baš često videti, je i veliki broj sveštenica, svih generacija, i starijih žena, ali i devojčica. Iako obrijanih glava, bile su mi preslatke male buduće sveštenice u svojim togicama svetlo roze boje. Ritual kada rano ujutru sveštenici u koloni, svako sa svojom zdelom u rukama, krenu da sakupljaju hranu koju dobijaju od ljudi na ulici, na pijacama, i sličnim mestima, (jedu samo ono što dobiju i to dva puta dnevno), je u zemljama izvornog budizma, svakodnevica. A oni koji darivaju hranu, ne čine to iz milosrđa, već im je to duhovna obaveza. Hranu koju ne pojedu, sveštenici podele sirotinji, i na taj način svi brinu o svima.

Joko devojka koja ima tezgicu na kojoj prodaje nakit i figurice od žada, po kome je Burma poznata, kaže da ima dva brata i da su se obojica sveštenici (monasi). No ona se opredelila za drugačiji put, radi, sama pravi nakit, i skuplja pare za studije.

Bez obzira što je budizam je za prosečnog Burmanca način zivota, mislim da je siromaštvo ipak pokretački motiv dece da se opredele za sveštenički život u tolikom broju.

Joko mi je na rastanku poklonila amulet od žada za srećan put. Izvinila sam se što nisam imala čime da joj uzvratim u tom trenutku, i bilo mi je iskreno žao zbog toga. A poklon me je zbilja dirnuo. Rastala sam se od Joko kao da se znamo sto godina.

I tako, naša burmanska avantura se približila kraju, jer  - vreme leti. Sledi opet truckanje autobusom do Jangona, uz novi set komedija sa galamom i kikotanjem. Dok smo se vozili, u glavi su mi se nizale slike koje su se slivale jedna u drugu: vrelina, prašina, prelepi pejzaži, vrhovi stupa koji se sijaju na suncu, osmesi vozača tuk-tukova i njihovi ružni zubi crveni od betela, preslatke male sveštenice u roze togama, srdačan smeh Big Mame, zalazak sunca nad rekom Iravadi, ribarske džunke, sirotinjske kućice…Videla sam samo delić ove velike, lepe i neobične zemlje, što je samo nadražilo moj putnički apetit. No ljudi su ono što mi se najviše dopalo: siromašni ali ponosni, pošteni i nenapadni. Da li će se to promeniti kada turisti budu počeli masovno da posećuju zemlju, ostaje da se vidi. Za sada je ovako kako je.

Jangon me je ponovo dočekao mirisom sambusa i tropskim pljuskom. Sutradan opet put pod noge pa na aerodrom - i kući u Bangkok.

Kući?

Gde je moja kuća? - što bi rekla Big Mama.

 

Autor: Gordana Babić

Sledeće

Crtice iz života - Ljubav je...

Sun Sep 16 , 2018
Autor: Gordana Babić Let od Bangkoka do Jangona traje manje od sat vremena, no tek kada sam prošetala ulicama Jangona, shvatila sam koliko se ovaj grad razlikuje od gradova u okolnim zemljama. Dočekao me je zanimljiv kolorit: miris prženih sambusa i prata koje se prodaju na uličnim tezgicama, muškarci u […]