Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo prvi)

18199234 883418121797941 3789837062962893761 NDok sam bio čitav čovek (aludira na to što nema ruku), bio sam opančar. Vele ljudi, baš dobar. Hoćeš opanak sa onim kljunom ili bez njega, sa kajišem ili na kanap da se vezuje... Ma kakve god zaišteš, samo daj nogu 'vamo bliže da ti izmerim, da posle ne spada ili, ne daj bože, da žulja. Jednom ko uzme kod mene, taj dolazi opet. Mogu čoveku da budu gaće malo potesne, rukav na košulji malo duži, da džemper zateže preko grbine, ma sve može. Ali, ako opanak ili kapa na glavi nisu onako kako treba, e, to ondak ne valja.

I tako jednom, ja tek postao mladi majstorčić, uniđe popadija sa ćerkom Negoslavom. Pocrveneh gde god sam stigao. Hoće da joj poruči popadija lep par, da ima sada za vašar u varoši. Mlada je, lepa je, valja i da se pokaže pred momcima. Stasala za udaju.. Ja ne skidam oka sa nje. Nije ona lepa, ona je prelepa. Ali, gleda samo preda se. Rekao bih da je takođe malo pocrvenela. A moj majstor, gazda Todor, bog da mu dušu prosti, dobar čovek bio... Reče popadiji: ,,Reci joj da metne nogu na taj tronožac da mali uzme meru. Ja se ubodoh na šilo pa mi trne cela šaka, ne mogu". Ja se začudih kako se to on ubo a da ja ne znam. Pa kada sam shvatio da on to tako namerno veli samo da meni ugodi stvar, došlo mi da skočim i da ga izljubim. Smeška se, ne vidim ga iza leđa ali osećam da je tako... Podigla ona nogu i met'la na tronožac , meni se tresu ruke kao da je led napolju, a ne mesec juli. Uzeh nekako meru i slučajno joj dodirnuh rukom čarapu na listu noge. Zamalo da majkam. I da ne dužim stvar dalje... Na tom istom vašaru za koje je ona spremala opanke, ja spremao mene i sokolio se da joj nekako priđem. Mnogo sam bio strašljiv kod žena. Mnogo. Ali, prekrstim se triput pa u susret njoj, njenoj majci i dvema tetkama. Ako treba da se gine, da ginem, nema mi druge. Stanem ispred njih i omutavim odjedared. Ni reč da progovorim a spremao se toliko dugo sa jednom lepom deklamacijom. I sada kada treba, ja ni ,,a" da prozborim. Popadija se uozbiljila, Negoslava ponovo pocrvenela a tetke načisto upropastiše situaciju, počeše da se smejulje i tiho kikoću. ,,Šta 'oćeš?" - pita me popadija. „Oću da se ženim" - velim ja. „Pa ženi se, ko ti brani?!" - ona mi odgovara. „Ja 'oću tvoju Negoslavu" - rekoh i ostadoh nekako živ. Nasta tajac, muva da se čuje. Ja tada videh da se ona prvi put nasmejala i pogledala me.

Popadija se isprva malo protivila našoj stvari, mislila je da je za Negoslavu najbolje da se uda za nekog državnog činovnika, trgovca, možda učitelja. Svi oni imaju jaka i sigurna primanja. Ali, pop joj nije dao da se puno meša. „Ako ih je bog tako spojio, mi mali i sitni ljudi ako smatramo sebe hrišćanima, ne smemo protiv njegove volje" -  reče pa dade očinski blagoslov. I tako ja isprosio moju Negu. Mogao sam da poletim od sreće, da dodirujem zvezde po nebu... Ma, mogao sam šta sam hteo, koliko sam  bio srećan.

Za svadbu moji klali dva ovna i june, bilo bure rakije, dva bureta vina, jedno crno, drugo belo. Jusa i Amza vade kalafon za ćemane pa opletoše kolo. Avlija mala, igra se po sokaku, samo leti. Došao Avram Levi, zlatar. On prvi kupio aparat sa slikanje pa da se slikujemo ja i moja ženica. Pesma i veselje je trajalo tri dana i tri noći. Da se pamti. A ja je ne ispuštam moju iz ruke, sada smem da je držim koliko hoću, ona mi je žena. Stišće i ona moju ruku, vidim da je srećna. Radujemo se mi gostima, ali jedva čekamo da odu. Imamo mi neka naša posla... Pogledamo se pa se opet zasmejemo kao neka deca. Popu isto milo, on mi sada pada tast. Do juče sam ga zvao oče a sada tata... Jebiga, meni pada isto, a kažu da ima razlike.  Pa ako ima, ja ću da poštujem.

Dočekasmo našu prvu noć, onako pravu... Ja i ona sami. Malo me strah u’vatio, otprilike znam šta mi je činiti, ali, nisam nešto bio siguran. A ni ona. To je kao kad hoćeš mlade bikčiće da upariš u jaram... Svi znaju kako ide, ali bikčići nemaju pojma. Tako i mi. Nekako se snađosmo. Sve prošlo dobro samo što se ne pokazah u ljubljenju. Nestajalo mi vazduha kad sastavimo usne, pa se gušim, kao jedared kad sam upao u Jadar. Mislim se ja, iz Jadra me izvadili, a ovo moram i sutra jopet. Srećom, brzo naučih. Posle je bilo i kad ja 'oću da se ljubimo a nju boli glava pa neće... Ali, to ti je tako u životu.

Kosili ja i otac onu našu malu livadu ispod donjeg puta pa zaseli umorni u 'lad da predahnemo, a on zamotao meni i njemu po cigaru i ćutimo tako.  Odjedared se pojavi Negoslava i nosi ručak. Razvila prvi put pitu u našoj kući pa donela svome mužu i svekru. Milo ocu, vidim mu po očima. Zavoleo on nju još od prvoga dana. Ja skočim da donesem testiju ladne vode a tata reče da će on... ,,Deco, vi razastrite da se ruča, a eto mene".  I ne znam kako bi baš po redu, uglavnom, meni moja žena kaže da je izgleda teška i da ću ja da budem otac. Tako joj se čini. Ja stao k'o skamenjen, nit' mrdam, nit' šta zborim. A ona me pita hoću li da je poljubim. Htedoh, ali videh oca kako se gega od izvora ka nama pa me nekako bilo sram. Rekoh joj da ću večeras da je poljubim po stotinu puta i više. Tu noć mi je ona bila jedina na svetu... Samo ona. I niko više. Grlili smo se i ljubili skoro do prvih petlova. I rodio se moj prvenac Bogomir. Moj ponos i moja dika. Naslednik moj i moja odmena kada ostarim i onemoćam. Krete mi život lepo, baš!

Ali, moj majstor kod koga sam izučio opančarski zanat zatvorio radnju, poboleo nešto sa plućima. Da li je jevtika ili šta drugo, nemam pojma. Uglavnom, stavio dve daske unakrst i zakovao velikim jekserima. A ja na sokak. Došao kući smrknut, ne znam odakle da započnem priču i da se izjadam. Postah majstor, ali bez majstorluka. Zlo. Veliko.  Bogomir tek prohodao pomalo, Negoslava opet blagoslovena a ja bez krajcara. Ne valja. I umesto ja sada da pomažem oca, on onako star ponovo pomaže meni. ,,Dok ima za mene i majku, biće za tebe, tvoju ženu i čeljad, ne sekiraj se" - reče. Ja ga poljubih u obe ruke. Pođoše mi suze.

I dođe dan te mi se Velimir rodi. Sinčina. Krupan, jak, zdrav... Kada se zaplakao, čulo se do Cera i do Save na ovu stranu. Dođoše cigani Jusa i Amza i donesoše ćemana. Ja nemam sa čim da ih počastim a otac mi namignu i čušnu pare u džep. ,,Drž'ovo da zakitiš svirce i da odeš do podruma, da se donese i rakija i vino, 'ajde, požuri, da ne čekaju ljudi". Veselje do sutrašnjeg dana. Ko god da je došao ili samo prošao pored kuće, morao da sedne za astal i da popije u zdravlje prinove i majke koja ga na ovaj svet donela. Dođe mi i tazbina, pop i popadija. I moj šurak Radenko sa njegovom Radmilom i decom. I moja sestra Dragojla i zet Vidan. I oni sa decom došli čak iz Bogatića. Puna kuća ljudi. Na kraju dođe i kum sa kumom pa ga zasedosmo na čelo kakav je red i običaj.

Kad počeše gosti da se razilaze, ustade kum, pozva mene i Negu moju pa reče: ,,Znam da ne živite baš kako bi trebalo, da si ti  Manojlo ostao bez majstorluka a decu valja 'raniti. Naručio sam vam ciglu kod Babića ciglara i jedna vrata staklena i dva prozora. Pa da zidaš Manojlo radnju, da čuvaš ovu ženicu a zajedno da podižete decu. I da da bog da ih još bude. Dece nikad dosta". Ja ne mogu da verujem šta sam čuo od kuma, pa ne znam kako, a i ne umem da mu se zahvalim koliko je moj dobri kum zaslužio. Krenuo me život nekako lepše. Radovao sam se svakom sledećem danu koji dolazi, radovao i pevao... Ujela me osa a ja crk'o od smeha. Ništa mi nije smetalo i sve mi bilo potaman. Zidam radnju danju a predveče kada malo zaladi idem da pogađam kožu da kupim. Letim kao krila da imam.

Nastaviće se...

Sledeće

Četiri suze Manojla Vićentijevića (deo drugi)

Sat Apr 28 , 2018
Dok sam bio čitav čovek (aludira na to što nema ruku), bio sam opančar. Vele ljudi, baš dobar. Hoćeš opanak sa onim kljunom ili bez njega, sa kajišem ili na kanap da se vezuje... Ma kakve god zaišteš, samo daj nogu 'vamo bliže da ti izmerim, da posle ne spada […]

Preporučujemo...