Ulaz za krupnu stoku (deo prvi)

IMG 6687Moj otac je o ženama govorio uvek sve najbolje. Znao je da kaže kako bi svet bio ružan i tužan bez njihove lepote. Mnogi slikari su slikajući žene naslikali ono najbolje u životu što su mogli i umeli. Isto tako je i sa pesnicima. Da pojedinima izbrišeš ono što su o ženama pisali, knjige bi im bile prazne, opustele skroz. „Zbog žene čovek ubije drugog čoveka, a neretko i sebe”, govorio je dalje moj otac. A to sam i sam znao. Takav slučaj bio je u selu iz kog su naši kumovi. I dan-danas se prepričava, a desio se pre trideset godina. Možda ima i više od toga.

I ko zna dokle bismo jednom moj otac i ja vodili razgovor uz ’ladno pivo da se nije umešao Vule iz gornjeg kraja sa konstatacijom: „Žene su kao živa ograda. Ako ih redovno ne krešeš, odu kod komšije.” Izleteo je iz momenta iz bifea, a tata ga je jurio skroz dole do potoka. Ko zna šta bi bilo da ga je stigao. Ko zna? E… i to je bilo pre dvadeset godina. Danas nema ni moga tate, a ni jadnog Vuleta. Druguju na onom svetu i verovatno pričaju o ženama. Moj tata ozbiljno, a Vule jedino onako kako zna, zajebava. Nadam se da se gore ne svađaju.

Baš nekako u to vreme počinje ova priča. Tati smo davali godinu i ceo teret kuće pao na moja leđa. Jeste da sam bio mlad i jak, tek izašao iz armije, ali često uz ono „mlad i jak” ide „mlad, glup i lud”. To nisam znao kao sto sada znam. A da sam znao to tada, stvari bi bile drugačije. Ne bi išle onako kako su išle. Bogami!

Vraćam se od kamenoresca u varoši i zaspim u autobusu. Neko me drmusa i ja pogledam, a ono Gordana, mlađa ćerka Vojina i Milankina. „Ti si baš rešio da promašiš selo, diž’ se, sad silazimo”, reče. Ja ripim na noge i tu, pored autobuskih vrata, stanem odmah iza nje. Sva miriše. Kosa joj se oseća na šampon od jabuke. „Hvala”, rekoh. Ćutala je, a čini mi se da se malo osmehnula. Rekao bih da jeste.

Ocu smo dali godinu onako kako dolikuje i kakav je red. Zaplakao sam kada sam video sliku na mermeru. On se na njoj smeje, a meni se srce kida, hoće da pukne. I mama i seja su plakale. Ko ne bi? On nije bio čovek, bio je ljudina. To svi kažu.

Krenusmo da živimo dalje. Sestra bila u četvrtom razredu gimnazije i dolazila je subotom i nedeljom kući. Majci bi mnogo pomogla u kućevnim poslovima. Ja svako jutro na traktor, pa u njivu. Tako išli dani dok jednom ispred crkve ponovo ne sretoh Gordanu. „Pazi da ne zaspiš sa tim traktorom”, smeje mi se. „Neću”, velim ja njoj, a nešto mi milo,  ne mogu da opišem. Lepa je, bre, a u školu dok smo išli i nije bila nešto. Žgoljava i sva nekako smotana. A vidi sad! Izraste kao iz vode. „Je l’ ti beše išla sa Markom u razred?”, pitam ja. „Jok, ja sam godinu mlađa”, odgovori. „Znači, ti si mlađa od mene dve godine”, započeh ja razgovor. „Otkud ja znam i baš me briga koliko ti imaš godina”, reče mi i smeje se. Smejem se i ja. Tu noć san nije hteo na oči. Ustao sam pre petlova i otišao da se umijem i obrijem. Reših da pustim brkove. Ako. I prvi put umesto kolonjske vode uzeh rakiju posle brijanja. Tako radio i moj Despot.

Jedno jutro krenem ka lugovima da vidim naš bagremar i samo što sam prošao pored Jeftićevih kuća, kad na pola uzbrdice vojska. Puno vojske. U Bogdanovoj detelini ukopano pet-šest haubica, a malo niže postavljen veliki šator. A uz put i levo i desno kamioni i džipovi, sve jedan iza drugoga. Stadoh. Ni napred ni nazad. „Kuda”, pita me jedan potporučnik. „Idem do moje šume”, rekoh. „A, je l’ moraš baš danas”, ponovo pita on mene. Šta ću, vratim se. A čuo sam da u zemlji nije baš neka dobra situacija. Pričaju i na televiziji, doduše, po malo, ali se ipak priča.

Ja Gordanu ne mogu da izbijem iz glave nikako. Počnem da kosim, ona mi se javlja.

Sečem drva, opet ona. Polažem stoci, ista stvar. Prestao sam da jedem. Majka se zabrinula da nisam bolestan, tako sam izgledao. Uveče lepo smislim plan. Imam sabajle da se lepo umijem i namirišem, da obučem novu košulju i pravac u dućan. Tamo ću da uzmem malo šećera i sto grama kafe za Milanku i kilo prepečenice za Voju i idem pravo pred njenu kuću. Imam da kažem kakva je situacija, da ja bez nje ne mogu i da sam došao da je prosim. Kratko i jasno. Al’ oćeš!

Kad svane, meni to sve izgleda glupo i nisam kadar da uradim takvu stvar. Uveče sam vuk, a ujutru zec. Mnogo sam se ljutio na samoga sebe zbog toga.

Tako jednom pred prodavnicom sedimo Života, Miša Kojin i ja i pijemo pivo. Onako dokoni. Pričamo. Miša kaže da Grozdanov sin nije došao iz armije, a trebalo je još pre deset dana. Služi u mornarici, tamo je u Puli. Šalje mu pisma redovno, a ne dobija ni jedno od njega od kad već. Zabrinuo se. „Ma, proći će ta gungula”, veli Života. „Vojska je jaka mnogo, neće da dozvoli zajebancije”, nastavio je on. „Nije vojska kulturno-umetničko društvo, to je, bre, armija”, dodaje Miša. Popismo po par piva i ja krenuo kući. Setih se Gordane, pa sa njom u mislima i ne osetih kad sam stigao. Sestra i majka već legle. Gibanicu su pokrile krpom na astalu i ja jeo malo. Oladila se, ali glad ne obraća pažnju na te sitnice, da li je nešto toplo ili nije. Ko te pita. Samo da se krka. Odmah sam legao i eto moje Gordane, dođe mi u snu. Ne da mi mira ni noću ni danju. Sanjam tako da smo se u’vatili u kolo ispred crkve i da igramo. U’vatila se do mene, ja je držim za ruku, ali je ne osećam. Gledam je i smejem se. I ona se smeje, al’ gleda negde na drugu stranu. Smeje se ko zna kome. I onda se odjednom začula strašna grmljavina i čujem kako neko doziva moje ime. Grmljavina je sve jača, pa sam se na kraju probudio i video da sve sanjam. Ali i dalje se čuje da me neko zove po imenu. Ustanem, a moja majka već upalila svetlo u velikoj sobi. Pogledam kroz prozor, pred kapijom vojni kamion, a na basamcima stoji neki oficir sa jednim vojnikom. Majka ih pušta da uđu, a ja se na brzinu obukoh. „Je l’ si ti zadužio uniformu”, pita me taj stariji vodnik. „Jesam”, rekoh. „Obuci se i dođi do kamiona, čekamo te”, reče i ode. Ker nije lajao, a seja kaže da je to loš znak. Dade mi privezak sa likom svete Petke da stavim u novčanik i da me čuva. Oprostili smo se bez suza, ne valja plakati kada ispraćas vojnika. Tako kažu, a ja se u kamionu isplakao kao dete. I nisam bio jedini.

Nastaviće se...

Sledeće

Ulaz za krupnu stoku (Deo drugi)

Fri Mar 23 , 2018
Moj otac je o ženama govorio uvek sve najbolje. Znao je da kaže kako bi svet bio ružan i tužan bez njihove lepote. Mnogi slikari su slikajući žene naslikali ono najbolje u životu što su mogli i umeli. Isto tako je i sa pesnicima. Da pojedinima izbrišeš ono što su […]