Gnjide i trolovi

Gnjide i trolovi

Autor: Iva Radović

GlasanjeIzbori su, u suštini, iluzija, čak i u zemljama sa dugom parlamentarnom tradicijom. Od nevidljivih centara moći, ukupne društvene klime, raspodele bogatstva - zavisi koje će grupe uopšte biti u prilici da se nađu u tom, osvetljenom, javnom ringu.

Doći u situaciju da nemate za koga da glasate i da birate stranu koja je najbliža vašim uverenjima, ili, barem, najmanje gadna, redovna je pojava. Strast, vera, velike ideje, žudnja za slobodom, iscrpljena je, čini mi se, u doba romantizma a onda i socijalističkih revolucija. Danas živimo u vreme mehanizama, aparatura i konstrukcija, formalizovanih odnosa, tehničkih vršilaca dužnosti, ljudi kao resursa, iza kojih se nalaze kulise parlamenata i vlade, dok se iza tih kulisa, nevidljiv, nalazi stvarni uticaj i moć.

U takvom svetu, jedino što je časnom čoveku preostalo jeste duboka rezignacija i povlačenje u kakvo diogensko bure. To bi, svakako, bilo najpoštenije i najispravnije.

Mi, upravo, svakog dana činimo izbore koji idu na korist đavola u ljudskom obliku; recimo, kada kupujemo u "Maksiju" stavljajući zlatnike u džep pregojenih biznismena; ili kad ne kupujemo u "Maksiju" usled čega će otpustiti još jednu radnicu na delikatesu da bi smanjili rashode.

Isto je i sa izborima; dajući glas jednima ili drugima - sem ukoliko duboko verujemo u njihove ideje i predstavnike što je uistinu retko, ako ne i nemoguće - mi češemo njušku đavoljeg psa. Čak i kada ne želimo da napravimo taj izbor - pravimo ga! Nevažećim listićem ili neučestvovanjem - mi ga, ipak, na neki način činimo, bivajući delom statistike koja umanjuje i uvećava isečak ostalima u izbornoj pogači.

            Ne postoji način da se ostane čist, u tome je sav problem ljudskog bivanja.

Zašto hazjajin Vučić uopšte raspisuje izbore, kada smo kod toga? Ako izuzmemo činjenicu da su izbori lepa zabava koja srče budžetski novac a stavlja rešavanje pravih problema ad acta, SNS-ova vlast, i posledično raspolaganje javnim i tajnim resursima, neupitna je.

Sukcesivnim izborima na raznim nivoima, sem što nas stavlja u postojano predizborno stanje, Vučić zapravo nastoji da demonstrira da neumitno klizamo u jednopartijski sistem. "Ostaci ostataka" nekadašnje opozicije su bezglavi, nesnađeni, korumpirani do kosti, ostrvljeni na potencijalni plen do te mere da izazivaju fizičko gađenje.

Svežih lica nema. Ona koja su se na kratko pojavljivala, svojim sitnodušnim i bezmudim ponašanjem, ubrzo bi izazvala još težu mučninu.

Traženje poznatih faca na poslednjoj izbornoj listi SNS - a ili u kampanji, jedino je tragikomično zadovoljstvo koje nam preostaje. Ko se sve prodao u poslednjoj sezoni, i za koje novce ili položaje? Nekada se tu pojave ljudi za koje bismo mogli staviti glavu na panj da neće pristati ni na kakve kompromise, pa nas iznenadi mogućnost da su i oni koristoljubive, sebične apologete jednog užasnog režima, jer; stavljajući svoj potpis, dajući svoje ime, znanje, zvanje i lice na poslugu jednoj bandi štetočina, oni im daju kredibilitet, sjaj i značenje - u tome i jeste suštine SNS-ovske trgovine sa njima.

Sklona sam da lako opravdam "male" ljude, ako imam već izvesnih simpatija za njih. To su ljudi koji nisu dobijali mnogo prilika u životu mada su im sposobnosti mogle biti sasvim solidne. To su oni koji su se povlačili pred drskijima, "sposobnijima", lajavijima, licemernijima, i došli možda u suton života nemajući ništa ni iza sebe, ni pred sobom, da ostave deci u amanet. Mnogi od tih ljudi imali su ideale i moćne, eksplozivne reči poput pravde, slobode, nacije, prava, Evrope, budućnosti, jednakosti, blagostanja. Kada su došli u poziciju da ih neko, tobož, pita za mišljenje, ti ideali su metnuti na doboš taman tako kao i njihova koža na šiljak. Videli su grabež, lopovluk, besramno bogaćenje, nepotizam, korupciju, licemerje, laž, sebičluk, beskičmenjaštvo i zlo. Šta im je preostalo da rade? Borba ili beg, a oba su nemoguća? Instruirati decu za bekstvo iz ove rupe, jasno, a sebe još jednom žrtvovati, žrtvovati svoju čistotu i svoje ideale da bi se... pa sad, po potrebi: zaposlila za stalno snaja, umanjio dug za struju, dobio džak šećera, krompira i brašna, odložilo ili sprečilo prinudno iseljenje. Nekad je čast jedino što se ima dati, jer se ništa drugo nema; i takvo postupanje, ako je rukovođeno brigom za druge, a ne sopstvenom guzicom, ustvari, nema u sebi elemenata za moralnu osudu; to je žrtva, odista jeste; utoliko veća jer se mora proći kroz samooptuživanje i javno poniženje. Takve ljude sam upoznala, i znam da ih ima. Oni neće neposredno, nikome učiniti nažao. Mi, naravno, možemo sipati otrov sa svojih gromadnih visina na ovakvo postupanje - ali setimo se, braćo i sestre, da nevinih nema, manj kakvih pustinjaka.

Ove ljude, naravno, ne treba brkati sa pojavama poput Siniše Malog, Nebojše Krstića, Martinovića, Vazduplohova, Keramičara, kojekakvih nižih funkcionera, gmizavaca i podrepaša čija je glavna prednost nad drugima u prilagodljivosti, savitljivosti, jakom želucu i potpunom odsustvu morala. Politika je njihov mali biznis ispod kojeg se može voditi veliki biznis - gradnje nekretnina, trgovine elektronskom opremom i uslugama, prometa narkotika, i već tome podobno. Ima takvih hominida na svim instancama - oni se, gotovo, takmiče u niskosti, do te mere da ne možete znati je li u pitanju sprdnja, treš obrada, groteska ili za ozbiljno ljubljenje Vučićeva skuta. Verovatno da njemu samom to nije važno - i on neguje teatralan nastup u javnosti, dostojan latinoameričke sapunice.

Ono što zbunjuje i izaziva gađenje je kada se zreo, ostvaren čovek od integriteta nađe u krilu ovakve partije, kao član, ili, još gore, eufemistička "nestranačka ličnost". Ovi potonji deluju kao kakva light verzija gnjide, oni što bi i da prdnu i da stisnu, da se jebu a da im ne uđe. Koja je razlika, odista? Stavivši svoje ime, prezime, potpis, lik, delo, karijeru, lice, ispod nosioca liste i drugih psihijatrijskih dijagnoza, čovek, bio formalno član stranke ili ne, daje im legitimitet, podršku i reklamu.

To se, da se ne lažemo, u ogromnom broju slučajeva čini samo iz koristoljublja, samo radi ličnog interesa koji tek u retkim slučajevima donosi neko dobro i za druge, najčešće bliske članove porodice. "Zato što volim svoj grad", "zato što volim Srbiju", "zato što jedino tako mogu doći u poziciju da nešto učinim", "zato što želim da unapredim kulturnu ponudu našeg grada" i tome slične nakićene izjave, u gotovo stoprocentnom broju slučajeva su što apologetika sopstvenog posrnuća, ili svesna, licemerna polažica, retorička formula, gotovo ritualna.

Ima li među tim gnjidama poštenih ljudi, koji, odista, ne beže od toga da isprljaju ruke za neko veće dobro? Ustalom, zapitajmo se i ovo: u kojoj meri je pozicija na koju su došli zaslužena? Može li etnolog da bude direktor Etnografskog muzeja? Dirigent - direktor Filharmonije? Može li balerina da bude rukovodilac nekog festivala igre? Može li glumac da bude rukovodilac pozorišta? Može li lekar sa nešto poslovnog duha da bude direktor dečje klinike? (Svi primeri su samo asocijacija na aktuelne događaje) Pa, da li je u redu prezati na takve pozicije, ako se za njih ima sposobnosti a mogle bi biti na opštu korist?

Može li među lakrdijašima, klovnovima, preletačima biti neki odista častan čovek?

Može li častan čovek, u ovoj suludoj ujdurmi, biti trol sred njihovog bešćačća?

Nisam sigurna da bi među njima opstao, ali sam uverena da postoje ljudi koji bi hteli da makar pokušaju, uprkos javnom poniženju. Stajati, recimo,  kao doktor nauka pored "doktora" Nebojše Stefanovića i "doktora" Siniše Malog, verovatno je ogromna, hladna krastača koju treba zgutati u komadu, jer se žvakati ne može.

Uzmimo, ipak, u obzir da neko uistinu želi da bude upamćen po doprinosu kulturi, ili javnom zdravlju, ili građevinarstvu, ili, recimo, zaštiti zlostavljanih žena ili dece bez roditeljskog staranja, a da je jedini način da do toga dođe (jer jeste) - pravljenje jednog ovakvog, neprivlačnog izbora. Da li je moralno opravdano biti etnolog koji je izabrao da pere sudove ili vaspitač koji radi u menjačnici - ukoliko možemo biti u poziciji da, recimo, sačuvamo zbirku tekstila u Muzeju koja će usled nebrige brzo stradati, ili biti voljen i upamćen pedagog?

Mi smo u poslednjoj fazi raspadanja svih institucija. Zemlja je zgažena, unižena, kultura je na kolenima, zatrovana zadrugama, farmama i parovima, selebriti prostitutkama, praćena zaglušujućim autotune-om folk muzike, lokoti su postavljeni na sve ono što već nije uništeno. Možemo li se nadati da će među prodanim dušama naći nekolicina koja je tu ušla i radi umanjivanja štete?

Bivša demokratska opozicija, upravo, svojim nečinjenjem i lošim činjenjem, svojom grabežljivošću, nesposobnošću, pokvarenošću, slugeranjstvom, utrla je put Vučiću i SNS - u. Pitanje političke orijentacije, desno-levo, etatizam-slobodno tržište, kapitalizam-socijalizam, Zapad ili Istok, potpuno je irelevantno budući da je SNS u sebe integrisao sve političke opcije, naročito ovu, "demokratsku", pa bi danas morao biti prihvatljiiji Đinđićevom simpatizeru nego tvrdom rusofilu i nacionalisti. Vešt balans između Rusije i EU/NATO, koji još jedino mogu da mu aminujem, moguće, uopšte i nije njegova zasluga nego trenutni odnos snaga koje su se ukrstile na našem tlu. Sve ostalo, od istorijata njegove političke karijere, njegove lične transformacije od navijača i Šešeljevog potrčka do mesijanske očinske figure izložene stalnim pritiscima odasvud, i više je nego ogavno. Nedostatak političkog temelja, vlastoljublje i neprikriveni narcisizam koji skreće u patologiju, jezivi javni nastupi rukovođeni verovatno Šopenhaurovim načinima da pobedite u raspravi (a da ne budete odista u pravu), teatralnost, autoritarnost, nevaspitanje, rigidnost, licemerje, Minhauzenov sindrom, hladnoća kojom zrači čine ga, verujem, najodvratnijim političarem u novijoj srpskoj istoriji. Nesreća je u tome što ni njegovi oponenti nisu ništa bolji, osim ako bi se lični šarm uzimao u obzir (a i on je upitan), a pri tom su i potpuno nesposobni da se mrdnu od cenzusa. Svrstavanje uz njih je besmisleno, jer su političke opcije iste. Liberalne ideje je priglio hazjajin lično, i biće u njihovom sprovođenju revnosniji od drugih, a ima sve mogućnosti za to. Oteo im je loptu i šutnuo ih u dupe, a glava im je još u prašini.

Zasluženo, uostalom.

Raspadanje i trulež je uzelo maha i tu izbori ne mogu ništa promeniti.

Koji je, dakle, izbor bez izbora?

Glasati za druge, koji nemaju šanse i nisu nimalo bolji.

Ne glasati ni za koga, ne izaći na izbore i biti pod optužbom da si saboter, jer će "on da dobije" (on će svakako da dobije. On, ili neki drugi on).

Dati legitimitet njemu i usrati motku.

Dati legitimitet njemu i od dela kolača koji se od njega dobije, učiniti nešto i za opšte dobro.

Ja biram drugu opciju, ali je ne preporučujem nikome. To je jedino što mi želudac i savest dopuštaju, i mogu mirne duše i s pravom kritikovati kompletnu političku scenu pa i pozivati na revoluciju, ne uradivši, u osnovi, ništa, ostajući šudra koja sam i bila i goneći svoju decu, takođe, među šudre (u nadi da će se jednog dana karte promešati)

Za poslednju opciju sam isuviše gadljiva, ili, možda, nedovoljno luda. Želim da verujem, da je moguće da u ovom taboru ima časnog sveta. Neka ovo bude i moja molba ljudima koji staju u tu kolonu: budite kao goblinsko oružje, koje blato ne može uprljati. Nadajmo se da će razumno postupanje uljuditi i neotesanu stoku iz partije uz koju stajete, dovesti do njenog raspadanja na nekoliko tabora (od kojih će neki možda biti i pristojni). U tome vidim budućnost naše višepartijske scene.

Sledeće

Deca sveta

Wed Jan 24 , 2018
Gnjide i troloviAutor: Iva RadovićIzbori su, u suštini, iluzija, čak i u zemljama sa dugom parlamentarnom tradicijom. Od nevidljivih centara moći, ukupne društvene klime, raspodele bogatstva - zavisi koje će grupe uopšte biti u prilici da se nađu u tom, osvetljenom, javnom ringu.Doći u situaciju da nemate za koga da […]

Preporučujemo...