Svojtanje materica

SVOJATANJE MATERICA

Autor: Iva Radović

 7501Postoji činjenica koju mi, žene, moramo da prihvatimo, sviđalo nam se to ili ne: naša materica je unutar našeg tela, ali kada je "u upotrebi" - to jest, kada se koristi za ono za šta je kod sisara predviđena, u njoj se nalazi (u najboljem slučaju), 50% genetskog materijala koji nije naš. I tih 50% daje utisak, iako ne i pravo, svakome, da se ima koristimo. Jer, nemaju je svi. Zavisni su od naših materica.

Za reprodukciju gena i/ili reprodukciju kapitala, muškarci, i ekonomija, uopšte uzev, i sa njom skopčana pitanja države i nacije, zavise od usluga naših materica.

U vreme apsolutne patrijarhalne dominacije, ženina materica, pored njene osobine ili prćije (imovine koju je donosila u brak), bila je njena glavna lična imovina. Naše čukunbake nisu bile požrtvovanije ili svesnije istorijskog trenutka nego mi danas; one nisu imale izbora. Njihova jedina vrednost bila je u njihovoj reproduktivnoj sposobnosti. A čak i da nije bilo tako, ogroman mortalitet pobrinuo bi se za višak gladnih usta ili za muževljevu preteranu seksualnu želju; rodi se dvanaestoro, umre sedmoro ili osmoro. Za preostalih sedam, osam, devet neželjnih trudnoća pobrinu se štrikaće igle, čaj od maka ili  kozlaca, ili bunike; ako do porođaja dođe, tu je snijet - verovanje u zlo, dijabolično natprirodno biće koje raste u utrobi majke i, tek što iz nje izlegne, hoće da uništi roditeljicu. Naše čukunbake su, u okviru ženske ezoterične subkulture, takođe imale načina da svoju matericu u izvesnoj meri pokušaju da zaštite od nasrtaja. Jesu li one bile heroine? Jesu. Bile su robinje - heroine koje su iznele naciju na svojim leđima onda kada su negovale topovsko meso, onda kada su privređivale, jer nije bilo odraslih muškaraca koji bi to činili, kada su rađale i sahranjivale decu. One to nisu činile svesno: to je bilo i pitanje njihovog ličnog opstanka. Neudata i bezdetna žena bila je prokažena i osuđena na propast.

Želite li da vaše supruge i kćeri budu takve heroine? Mislite li da ne  postoji nacija koja se može reprodukovati bez ovakve i ovolike žrtve? Verujem da u 21. veku postoje bolji putevi opstanka.

"Politika" (i Katarina Đorđević) izneli su zaključak: ako 43% žena u četvrtoj deceniji nema decu, njihova krivica je u tome što su previše vremena posvetile obrazovanju, blagoutrobiju i hedonizmu, umesto da svoju komociju žrtvuju da bi se ostvarile kao majke. Ova formulacija mi je posebno mrska, jer podrazumeva da novorođenče u svemu tome nema nikakvu ulogu; a zapravo, mnoge žene se nisu ostvarile kao majke upravo stoga što su previše zabrinute može li se dete ostvariti kao  ljudsko biće u zemlji u kojoj je sloboda fiktivna, fragmentarna i zavisna od dnevne politike.

Pritisak na majke ogroman je: danas se podrazumeva da bez dve plate ne može da se opstane, pa će se svaka nezaposlena majka koja se kod kuće brine o detetu, takođe proglasiti ili, prosto, za zatucanu lenštinu koja čuči na muževljevoj grbači, ili lošu majku koja ne brine o socijalizaciji deteta (pod socijalizacijom se kod nas podrazumeva veština otimanja igračaka i uvaljivanje bubotaka kad te vaspitačica ne vidi). Ukoliko nemate žive roditelje, platu znatno veću od prosečne ili nekretninu za izdavanje, boravak deteta - ili, o užasa, dvoje dece! - u vrtiću može da bude ozbiljan izdatak. Pa onda i slaba korist od druge plate. O školicama, obezbeđenju, stranom jeziku i sportu da i ne govorim.

Iako se od nje traži da genetski osveži naciju, žena je kriva je i ako rodi "previše dece", (a propos, koji je optimalan broj?) jer je u tom slučaju retard koji se oslanja na Božju volju i pomoć dobrih ljudi, a bolje bi joj bilo da je podvezala jajovode za te par, oni da se množe a ja decu da im izdržavam! Žena je uvek, i za svaki izbor, krivac.

I da sve ovo ostavimo po strani, ne razmnožavamo se partenogenezom. Gde su očevi? Da li oni žele da se ostvare kao očevi, ili radije žive kod sopstvenih roditelja, platu, ako je imaju, troše na sebe i uzdaju se u desnicu šaku pre nego u vaginalno tkivo kao izvor zadovoljstva, uvek skopčan sa opasnošću od neželjene trudnoće?

Razume se da će na svako guranje krsta i ocila u matericu, najpre reagovati radikalne feministkinje, upravo dokazujući ono za šta se žene u globalu optužuju - "jeste, mi raspolažemo svojom matericom, što je eufemizam za: volimo da ližemo brendirana pića i pišamo po sirotinji umesto da peremo kakane pelene 'ladnom vodom na ruke."

Ali to je samo najvidljiviji, najvulgarniji deo. Malo je žena koje dugom i istrajnom kontemplacijom zaključe da nisu sazdane da budu majke, u kom slučaju je sasvim pošteno i legitimno da im se majčinstvo ne nameće. Ogroman broj preostalih ne odluči se iz sasvim prozaičnih razloga: nedostatka ikakvog partnera, nedostatka zainteresovanog partnera, nemanja životnog prostora, dugova do guše, opšteg i nepromenljivog beznađa.

Upoređivanje sa još većim beznađem u Ruandi ili Pakistanu kontraproduktivno je i zlonamerno. Ni SAD, ni mnoge evropske zemlje u kojima su žene izborile emancipaciju takođe nemaju negativan prirodni priraštaj, pa zašto se ne bismo za promenu rukovodili njihovim postupcima za podsticanje plodnosti, umesto ugledanja na praksu ugovorenih brakova i bračnog batinanja i silovanja?

Nacije nestaju, etnički mozaici se menjaju. To je istorijska neminovnost prema kojoj ne moramo biti sentimentalni. Uopšte uzev, manje nacija je nestalo prostim izumiranjem; mnogo više akulturacijom i asimilovanjem od strane drugih nacija. Genetsko mapiranje ljudi, otkriće, verujem, da su nacije sasvim arbitrarni romantični konstrukti i mnogo više pitanje svesti nego gena. Svaljivanje krivice na žene, u tom smislu, za opstanak nacije je ne samo zlurado, nego i besmisleno i glupo.

Da bi neki etnos napredovao i cvetao, potrebna mu je kohezivna sila, identitet, najmanji zajednički sadržalac jedinstva, da i ne govorimo o funkcionalnoj ekonomiji, i najvažnijem - nadi u budućnost.

Počela sam sa čukunbabama, a nastaviću sa bakama i majkama. Naše čukunbabe su bile trpeljive, namučene robinje; ali već naše bake - i majke pogotovo, mogle su, po mnogim parametrima, živeti bolje nego mi.

Sila koja plodi matericu je nada. Sve ostalo smo već izgubile i izdržale, ali smo ostale bez nade. Ko da nadu - dobija pravo da mu se iznajmi materica. Je li čudno, onda, da se iznajmljuje Švedskoj ili Kanadi?

Da zaključimo poniranjem u najdublju prošlost, o kojoj će nas poučiti jedna veoma uspešna i obrazovana žena. Dr. Sofija Stefanović s Odeljenja za arheologiju Beogradskog univerziteta, prva je naša naučnica koja je dobila grant Evropskog istraživačkog saveta za svoj projekat BIRTH. Ona, naime, pokušava da na osnovu proučavanja bioloških ostataka otkrije kako i zašto je došlo do porasta fertiliteta i demografskog procvata u neolitu - bez kojeg uopšte ne bi bila moguća civilizacija. Možda će nam to dati putokaz i za savremeno doba.

Pa onda recite da je obrazovanje štetno za žene.

Sledeće

San

Sun Dec 3 , 2017
SVOJATANJE MATERICAAutor: Iva Radović Postoji činjenica koju mi, žene, moramo da prihvatimo, sviđalo nam se to ili ne: naša materica je unutar našeg tela, ali kada je "u upotrebi" - to jest, kada se koristi za ono za šta je kod sisara predviđena, u njoj se nalazi (u najboljem slučaju), 50% […]

Preporučujemo...