Ne se pritisnjavaj. Sićko ke bde dobrej! ili Drugo porađanje Sofije

Ne se pritisnjavaj. Sićko ke bde dobrej! ili Drugo porađanje Sofije

Autor: Ivana Gajić

IMG 3057Par reči o mom putešestviju do Blagoevgrada, Bugarska, i nazad, koje je bilo strašno na jedan začuđujuće smešan način, ili je to samo meni uvek sve smešno; to je, valjda, neki odbrambeni mehanizam koji sam razvila, da u svemu pronalazim humor jer - što da kukam, kad mogu da se smejem.

Stigli smo, tako, mužić i ja na železničku stanicu oko pola deset u petak uveče i bez po' muke pronašli voz za Sofiju. To je bio onaj levi voz. Desni je išao za Budimpeštu.

Na peronu nije bilo gotovo nikog osim nas; dvoje Australijanaca, tri pijana Nemca, jedne devojke za koju se kasnije ispostavilo da je Bugarka,  dve prosjakinje Romkinje i konduktera. Oniži Australijanci, ona azijatskog porekla a on davno napravljen od stipse ili nekog sličnog spečenog i beživotnog materijala, su uporno i sve vreme mahali rukama kroz vazduh kako bi odagnali duvanski dim koji im se u naznakama približavao kroz nebrojene kubike svežeg i prohladnog beogradskog vazduha iz pravca mene, mog muža, konduktera, Romkinja i tri pijana Nemca.

Romkinje, jedna mlada, učalmljena a druga vremešna, obučena u šljokičastu, crvenu, mini haljinu sa crnim resama, kao da je izašla iz produkcije Čikaga, žickale su cigarete:

- Slatka, daj mi jednu cigaru za ovu moju prijateljicu, stalno se grebe od mene, popušila mi sve cigare.

- Evo...

- Daj jednu i za kasnije.

- Evo...

 Tako su se, pušeći, usput i raspitivale kuda ide voz, da bi na odgovor - u Sofiju - slegle ramenima i konstatovale da ne mogu u Germaniju jer nemaju pasoše. Mi smo se svi bog-zna-kako rastužili što nam se njih dve neće pridružiti i takođe slegli ramenima: "Eee, jebi ga..."

- Aaa, slatka, kol’ko košta karta za Germaniju?

- Nemam pojma.

- Pa kako nemaš pojma kad ideš na voz?

- Kupio mi muž kartu.

- E, sestro, blago tebi kad imaš muža.

Kada smo ušli u voz, kondukter nam je podelio nešto nalik posteljini. Jastuk bolesno žužkasto braon boje, olidralo ćebe rasparanih rubova iz koga su, kunem vam se, iskakale buve i dva uzana čaršafa, jedan za pod telo drugi za pod ćebe. Kupe se osećao na decenije smrdljivih nogu, lošeg jutarnjeg zadaha i znoja. Prozori su bili do te mere musavi da je bilo teško nazreti bilo šta kroz njih, a kreveti prekriveni flekama od telesnih i kojekakvih drugih sokova, polomljeni i nakošeni na dole. Čitala sam negde da su takvi kreveti stajali u ćelijama Lubljanke kako zatvorenici ne bi mogli da spavaju. Idealna atmosfera za snimanje horor filma: The Blair Witch Project - Serbian edition.  Kondukter mi je, dodavajući mi vašljivo ćebe rekao da se zabravim, navučem zavese, sakrijem sve vredno što imam kod sebe i da nikome ne otvaram. To sam i uradila i još sam nabila težak kofer na vrata pride, čisto da ako neko i uspe da upadne u kupe, barem padne preko kofera i polomi se. Hehehehe (Draguljče). Kofer se svu noć vozikao po kupeu na točkićima a ja sam se svu noć tresla u više pravaca istovremeno, pomerana konglomeratom fizičkih sila i zakona još uvek neobjašnjenih u teoriji. Nakon tri i po sata putovanja, tačno u dva posle ponoći, voz je stao u nekoj stanici za koju sam ja pomislila da je Niš, s obzirom da je tri i po sata sasvim dovoljno da se stigne do Niša na, recimo, i biciklu. Međutim, ne lezi vraže - Jagodina.  Jagodina???!!!  Jagodina.  Da, da. Jagodina. Tu mi je već postalo jasno da će se ovo putovanje odužiti, te odlučih da, kad sam se već osmelila da izađem iz kupea, odem i do toaleta. Potrpala sam sav novac, kreditne kartice, telefon i pasoš u džepove farmerki i odvažno krenula ka toaletu. Toalet je jedna mala prostorijičica (znam, pleonazam) u čijem uglu stoji nešto što je nekada bilo metalna klozetska šolja a sada je na tom mestu nešto što je korodiralo do neprepoznatljivosti i po čijem gornjem rubu štrče oštre ivice boje rđe. U centru toga je rupa. Samo rupa. Da stvar bude gora, wc su pre mene posetila dva pijana Nemca, a to znam jer sam ih srela na hodniku, na putu do toaleta, i jer je jedan, prilažeći mi, još zakopčavao šlic. Nakon ukupno sedam sati, stigli smo u Niš. Tu me je sunce ogrejalo. Ne, bukvalno me je ogrejalo sunce jer je, dok smo čekali u Nišu, počelo da sviće. Do granice smo se vozili još tri sata a na granici smo čekali još dva. Granična procedura je u najmanju ruku neobična, jer se između naše i bugarske granice vozi nekih dvadesetak minuta, pola sata, pa ‘ajde Jovo nanovo, vadi pasoše, otvaraj vrata, itd. Kroz Bugarsku smo se do Sofije vozili nekih sat i po vremena. Zašto tako kratko i samo toliko, još uvek mi nije jasno! Šta se oni tripuju da, kao, da imaju bolje pruge od nas?!  Čisto džekiranje, ako mene pitate. Ali, da vam kažem, kad sam ugledala svoje dete kako me čeka na stanici, sve je bilo zaboravljeno. Kao kad se žena porađa u najgorim mukama pa sve to prođe i sve se to zaboravi istog onog trenutka kada joj stave bebu u naručje. I onda, bez obzira na agoniju porođajnih bolova, porađala bi se opet i opet... Što bi rekli braća Bugari - Ne se pritisnjavaj, sićko ke bde dobrej!

***

Još jedno putešestvije, na relaciji Beograd - Blagoevgrad via Sofija i nazad počelo je čekanjem autobusa (jer znam za jadac i za stanje u srpskoj železnici mukotrpno stečenim iskustvom) firme Florentia koji dolazi iz Firence, preko Ljubljane i Zagreba do Beograda i dalje, do Sofije. Prema voznom redu ovaj autobus stiže u Beograd u 03:30 ujutru, ali  to je samo na papiru.  Na karti piše da autobus kreće u to vreme i niko živi neće da prizna da je vreme navedeno na karti, u voznom redu i na semaforu autobuske stanice pogrešno. Ovaj autobus sam već ranije čekala sa svojom ćerkom koja je njime putovala pri povratku na fakultet i odgovorno tvrdim da još nikada nije stigao u Beograd pre pola pet ujutru, što će vam potvrditi i drugi putnici, kao i krmeljivi šalterski službenici koji rade treću smenu. Međutim, treba biti hrabar pa preuzeti rizik da se zbog te razlike u  zvaničnom i realnom vremenu zakasni na polazak. U svakom slučaju, opet smo, ovaj put mlađa ćerka Dara koja je krenula sa mnom na put, i ja, čekale autobus sat i po vremena na stanici. Dok smo čekale, sasvim nepozvano nam se pridružio neki lik iz Prijedora koji nije hteo da se pomeri od nas, pa je na par mojih pokušaja da se udaljimo od njega: "Daro, ‘ajde da se pomerimo malo tamo" on odgovarao sa "Ajde" i uporno nas pratio. Ispričao nam je, sve frfljajući kroz onu rupu gde mu fali pola gornje vilice, kako je u Beograd došao da učestvuje na "Zvezdama Granda".

- Aha, a šta ćete da pevate? Priupitah ga tek da nešto kažem, misleći koju pesmu će da peva.

- Narodnjake.

A ja mislila Bowie-a. Eto iznenađenja. Čovek je inače, prema sopstvenoj tvrdnji, diplomirani kriminolog koji vozi kamione za Tursku:

- Zaspim ti ja tako kraj jedne pumpe, dole blizu bugarske granice, kad neko ti lupa na prozor kabine. Dignem ti se ja a ono napolju jedna policajka, tako k’o ti i ja zajedno široka, hahahaha, kaže - 'otvori, kontrola!' a ja izvadim moju policijsku značku i zalepim joj za prozor, a ona će meni 'izvini kolega, nastavi da spavaš.' Mislim se... ti ćeš meni rutinsku kontrolu...

I tako je, kroz tome slične pričice,  napokon stigao autobus. Prijedorac/kriminolog/kamiondžija/zvezda Granda nam je mahao kao najrođenijima dok smo odmicale u zagušljivom autobusu prepunom švercera koji se nisu okupali od kako su krenuli na put a usput su spavali, prdeli, hrkali i kašljali u ono malo vazduha koliko je još preostalo u kabini. Pošto smo u Sofiju stigle poprilično izmrcvarene, odlučile smo da uzmemo taksi do Blagoevgrada, jer je cena taksija tek nešto malo veća od cene dve autobuske karte, pa nam se to učinilo kao veoma srećno rešenje. Ali, ne lezi vraže. Čim je taksista čuo da smo iz Beograda, sav ozaren je izvadio flash drive i uskliknuo - Šaban, Šaban Šaulić! 400 pesne, sve Šaban!  (Zar Šaban ima toliko pesama? To treba proveriti i zavesti negde kao težak zločin protiv čovečnosti).  Taksista je stalno pogledavao u retrovizor da vidi da li sam srećna što slušam Šabana i konspirativno mi se smeškao, presrećan što sa nekime može da podeli svoje šabano-poklonstvo, međutim kada je posle nekoliko pesama primetio da sedim pozadi okamenjenog lica, pitao me je da li ja uopšte slušam Šabana.

- Ne slušam, ali u redu je, ne smeta mi. Rekoh, pokušavajući opet da budem ljubazna.

- Ne slušaš??!!  Pa šta slušaš ti onda? Miroslav?

Sledeće

Debilidoli, ili: Šta gledaju naša deca?

Fri Nov 3 , 2017
Ne se pritisnjavaj. Sićko ke bde dobrej! ili Drugo porađanje SofijeAutor: Ivana GajićPar reči o mom putešestviju do Blagoevgrada, Bugarska, i nazad, koje je bilo strašno na jedan začuđujuće smešan način, ili je to samo meni uvek sve smešno; to je, valjda, neki odbrambeni mehanizam koji sam razvila, da u […]

Preporučujemo...