Debilidoli, ili: Šta gledaju naša deca?

Debilidoli, ili: Šta gledaju naša deca?

Autor: Iva Radović

KukuruznaNe mogu da zamislim doba u kojem su Hendl, Bajron, ili List, bili neka vrsta pop zvezda. U doba hipi pokreta, idoli su izdanci nove vrste prokletih pesnika, poput Morisona. Naše babe sablažnjavali su Džoni Roten ili Boj Džordž, provokativna Madona, pa i kratko ošišana Eni Lenoks.

U doba mog sazrevanja, idoli su postali lokalni krimosi, pevaljke koje su obnoć, od kraljica Ibarske magistrale postojale estradne vedete, glasnogovornice i dame sa mišljenjem i dostojanstvom.

Onda se, u digitalnom grču, rodio Internet. Napredni neonatus je hipertrofirao, apsorbujući druge medije i neumitno menjajući naše poimanje sveta. U krilu ovog čudovišta rođena su i naša deca, slušajući hipnotičke "Piliće" i "Mama voli bebu, najviše na svetu", pre no što su čula "Tiho noći" ili "Jednog zelenog dana".

Fina motorika naše dece upravljala se prema obliku tastature i touchscreen-a, ne olovke i hartije. Ona su ovladala tehnologijom zastrašujućom brzinom, skačući kroz nivoe, dobijajući tu i tamo bonuse i rewarde. Čitavo detinjstvo moglo im se pretvoriti u treperavi gameplay. Mi, roditelji, bili smo nekakvi Gods & Heroes koji su ih odlepljivali sa stolice i izvodili u novi mode - parkić, vrtić ili školu. Bizarnom, grotesknom igrom, policajci su postajali GTA officeri (nedobronamerni), lekari - Dr. Nick iz "Simpsona", drveće bi ličilo na ono viđeno u Pandaemoniumu, mada, lubenice, začudo, nisu bile elastične; a za minerale ili alatke i znanje o njima pobrinuo se Minecraft. Život je postao imitacija digitalne bajke, nešto manje dinamična, nešto lošije grafike, tiših boja, i - neuporedivo dosadnija.

Internet se pouzano ušančio u domenu komunikacije, računajući i neposredan razgovor čoveka sa čovekom, kroz formiranje društvenih mreža. Redukovala se potreba za lepim i bogatim izrazom; utisci se "hvataju u letu", okom, a razvijaju se simboli - poput skraćenica (LOL, WTF, pozz), poput nebrojenih serija smajlija, emotikona i stikera, GIF-ova i slika, za svaku moguću i nemoguću situaciju. Razgovori postaju shematizovani i svedeni na formule. Twitter, sa svojim "kratkim metrom" postaje poprište elektronskih dovitljivaca, politikanata i aforističara. Instagram preotima Fejsbuku carstvo sujete, samohvale, postaje javna pozornica na kojoj predstavljamo svoju lepotu, uspehe, svoje mačke i pse, svoja letovanja, iće i piće, putovanja i strasti, ljubavi i omraze; sve ono što smatramo svojim, ono što smatramo sobom.

Konačno, tu su i blogovi, za one sklone logoreji, ili za one sa mišljenjem, koje, nalik dijareji, nezadrživo traži svoj put u veliku internet kloaku u kojoj si svi bitni, i u suštini, niko nije odviše bitan. Nema u tome ničeg lošeg: mogućnost da se izrazimo mnogima od nas očuvala je mentalno zdravlje, zadržala životne kapacitete na okupu; mnogima je obezbedila neposrednu pomoć, neke talente iščupala iz mraka.

Demokratičnost i dostupnost Interneta njegova je najbolja - ali i najopasnija osobina. Ne moramo ići u najmračnije uglove, u kojima se kriju seksualni predatori, zločinci, u prašinu u kojoj obitavaju "polni-organ-u-inboks" idioti, ženomrsci, zlostavljači životinja i ko zna ko sve ne. Dovoljno je dosetiti se da su svoj trenutak dočekali oni koji imaju sposobnosti, znanje, i imaju šta da kažu - i oni koji nemaju.

Njihovo cartsvo su blogovi, vlogovi, Instagram videi  i - YouTube.

Postoji čitava sila mladih ljudi nepoznatog zanimanja koji su popularnost stekli kao - Jutjuberi. Stvar je sasvim jednostavna: otvoriš Google nalog, YouTube kanal, kupiš kakvu-takvu kameru ili mobilni telefon, i snimaš - šta god ti padne na pamet.

Pa, kakva pamet, 'nako i padanje.

Neki su se specijalizovali za određene vrste sadržaja: jedni demonstriraju vežbanje, šminkanje, kuvanje, neki snimaju skečeve, neki pevaju, neki repuju, neki igraju igre. Kada se jednom okite dovoljnim brojem pregleda, postaju - uticajni jutjuberi.

Jedan prikazuje svoj program razvijanja tela, a neretko se podsmeva drugim, manje napumpanim oponentima. Isti taj ne preza ni od antropoloških, filozofsko-istorijskih tema, pa je jednom prilikom dohvatio i ženskog pitanja, zaključivši da su žene, ipak, gluplje od muškaraca, jer kroz istoriju nema žena velikih naučnika i mislilaca. Dočim, eto, muškaraca mislilaca koliko duša želi, pa i u liku samozadovoljnog momčića koji ostavlja litre znoja u teretani.

Mnogo njih prosto prikazuje "walkthrough", protrčava kroz neku popularnu igru, pričajući usput na raznorazne teme, podvriskujući, smejući se i improvizujući. Tako je karijeru izgradio PewDiePie, švedski jutjuber čiji se "subscriberi" broje milionima. Njegovi videi su, kako Wikipedia kaže, kao "ćaskanje o igricama s prijateljima".

Njega su naveliko kopirali i domaći i balkanski jutjuberi, pa se možemo pohvaliti odgovorom u vidu Serbian games BL-a (poznatijeg kao "Serbian"), Muđe, Adnan Bro-a, Bake Prase, i još nebrojenih jutjub zvezda. Oni nekada igraju samostalno, snimajući ekran računara, a nekad snimajući sopstvena lica.; nekad su umreženi i igraju protiv drugih jutjubera. Njihov najveći adut su - govorljivost, sklonost ka dosetkama, počesto vulgaran rečnik i ono što bismo, da nije tako očigledno bezidejno, mogli nazvati i političkom nekorektnošću. Igre brzo dosade, pa se komentari odnose na druge teme i druge ličnosti.

Drugim ličnostima i drugim sadržajima na netu, međutim, posvećeni su više jutjuberi koji snimaju tzv. reakcije - poput Dex Rocka ili Drogiranog Pingvina. Ovaj prvi je benevolentan i nasmejan, drugi je hejter, a njegovi videi su - u piksele upakovana pljuvačina, koja se najčešće odnosi na mlade snage jutjuba - decu koja u privatnoj režiji oponašaju "etablirane kolege" .

Postoje jutjuberi koji su posvećeni tzv. izazovima. Neko ih podstakne da urade nešto opasno, gnusno ili gadno, ili pak oni sami sebi dodele takav zadatak. Najbizarniji među njima je Kukuruzna Trešnja, čiji je najveći talenat to što uspeva da pojede preobilne ili nejestive "obroke" - lavor pun nudli, stotinu ćevapa, crve, gliste, puževe, a pričalo se i da su postojali klipovi u kojima je pio urin ili jeo izmet.

Česti su i tzv "distrekovi" - repovanje na određenu temu, u našem slučaju, opet, ordinarna pljuvačina. Full Burazeri nagazili su Serbiana, on im je uzvratio legendarnim stihovima: "Ali dobro, brate, nemoj biti tužan, neko mora biti debeo i ružan." Baka Prase peva izvesnom Džumandžiju "Džumandži, ti si pička!" Ni ostatak stihova nije ni malo suptilniji, niti sa više dosetljivosti i šarma. To je, prosto naprosto, vređanje u stihu, ili barem - u nekakvom rudimentu, ili pokušaju stiha.

Da i u ovom domenu još uvek postoji jasna podela rodnih uloga, svedoči i činjenica da devojke uglavnom postaju modne blogerke i vlogerke, snimaju nebrojene mejkap tutorijale i dejli rutine, povremeno ih presećajući "Šta danas jedem?" videima .

Novi jutjuberi niču kao pečurke, a podjednako su zanimljivi i jednakog diverziteta koliko carstvo gljiva - bezlični, prosti, svakodnevni, tek poneki malo naduveniji ili namazan boljim bojama. Svi oni, manje više, ne rade ništa - sede u svojim foteljama, ogovaraju jedni druge, snimaju sebe kako igraju igre, snimaju svoje sobe, svoje stanove, odgovaraju na besmislene izazove, pokušavaju da repuju i sve u svemu - demonstriraju tupost, inerciju i mediokritetstvo. To je, čak, postalo pitanje integriteta: biti što nepokretniji, što dosadniji. Postoji jutjuber koji snima - tri ili četiri sata sebe samog, kako sedi u jednom istom položaju, sa istim izrazom lica. Jedna jujtuberka snima sebe kako plače, satima. Prosto je neshvatljiv broj pregleda koji imaju po jednom klipu i oduševljenje koje izazivaju uživo, na susretima poput "Balkan Tjub festa" koji se održava u centru "Sava".

Nužno je zapitati se - šta je to toliko privlačno u osobi koja plače, jede zemlju, puni kondom vodom, igra igricu, pokazuje svoj nenamešten krevet i prljave čarape? Čini se da je njihova privlačnost upravo u tome što su obični, isti kao i drugi, a neretko i ogavniji od drugih. Pa ako neko takav može dostići milionski broj subskrajbera, onda je takav uspeh svakome nadohvat ruke (odmaknute od tela za "selfi" dužinu).

A deca ih masovno gledaju. Ako zađete u slučajno odabrano školsko dvorište, garantujem da ćete čuti: "Serbo, nemoj biti tako luuud, sav tvoj trud otiš'o je uzaluuud!"

Kako kaže Vladimir Vojnović u "Pretendentu na presto": "Čoveku je potrebno da zna da je bolji od ostalih; a ako to ne može, onda barem da zna da nije gori od drugih. Pa ako ni to nije moguće, onda mu je potrebno da pronađe makar tog jednog u kojeg će upreti prstom i reći - eto, taj je gori od mene!" Jutjuberi, ili barem, najveći deo njih, pokazuju kako čovek bez ikakvih sposobnosti (sem, možda, neosetljive savesti ili jakog želuca) može ne samo da opstane, nego i da dosegne popularnost. Oni su jasan pokazatelj vladavine mediokritetstva i besmisla. Gledajući ih, dete, bubuljičavac na pragu puberteta, shvata da mu sposobnosti, trud i pristojnost nisu ni potrebne!

U svetu koji nam iz dana u dan govori da ništa nije sigurno, da se obrazovanje sutra može pokazati nekorisnim, da se godine truda i odricanja razveju kao prašina, jutjuberi su shvatili, poput nekih neo-zen mudraca, da trka odrastanja i preskakanja stepenica iskustava - ništa ne znači. Oni su od nezrelosti, običnosti i svakodnevice načinili svoj uspeh, doslovno sedeći u svojoj sobi, za računarom. Oni su proroci svakodnevice, hroničari "malog života" i "male istorije", debilidoli običnih klinaca koji pred sobom više ne vide veliki život, i ne sanjaju velike snove. Uopšte ne čudi što toliko bujaju za Vučićeva vakta - u vremenu beskičmenjaštva, besmisla i beznađa. 

Sledeće

Naizgled sretna ljubavna priča

Sat Nov 4 , 2017
Debilidoli, ili: Šta gledaju naša deca?Autor: Iva RadovićNe mogu da zamislim doba u kojem su Hendl, Bajron, ili List, bili neka vrsta pop zvezda. U doba hipi pokreta, idoli su izdanci nove vrste prokletih pesnika, poput Morisona. Naše babe sablažnjavali su Džoni Roten ili Boj Džordž, provokativna Madona, pa i […]

Preporučujemo...