Kozmo mame i mikrokozmo mame

Kozmo mame i mikrokozmo mame

Autor: Iva Radović

Single MomMoraš da se posvetiš sebi.

Moraš da nađeš vremena.

Čim čujem "moraš", podižem pesnice u gard.

Ne moram, vala, ja ništa. Makar je granica mog tela i moje ličnosti zabran gde ne moram ništa, i ni zbog koga.

Druga je stvar što bi trebalo, što bi bilo prijatno i što sam zaslužila. A okolnosti su takve da vas zatvaraju u kazamat svakovrsnih moranja u kojem još jedno moraš! stvarno nije potrebno.

Govorim, razume se, o roditeljstvu. Još u trudnoći buduća majka izložena je raznim "valja se - ne valja se" receptima, u moderna vremena štedro dopunjenim savetima lekara različitih struka, poluinformacijama pročitanim u opskurnim dnevnim novinama i kojekakvim "Praktičnim ženama".

Onda se dete rodi, i svi hoće da ga pipnu, da vas štipnu za dojku da vide da l' stvarno nemate mleka il' se samo folirate da sačuvate sisinu čvrstinu, da vam održe skraćeni tečaj važnosti dojenja, pa da vide da li vam se bebac podiže na podlaktice kada leži potrbuške, da li ga nosite u kengur-nosiljci i zašto to nije dobro, da li mu kupujete cipelice sa uloškom i zašto je to obavezno, da li ga izvodite u park, da li ste ga "uobročili", da li mu dajete ovakve ili onakve kašice, da li mu dodajete "belu smrt" u gorepomenute obroke, da li dovoljno spava, da li već ide na nošu, da li ide u vrtić da-li-se-socijalizuje? Svaka baba na klupi u parku čula je za tu prokletinju, socijalizaciju!. A pod socijalizacijom se obično podrazumeva - gola borba među decom. Onda razume se, decu treba upisati na balet, odbojku, karate, plivanje, engleski, francuski, flautu, gitaru, gimnastiku, školicu glume, manekenstvo i programiranje. Jer, ako u petoj godini nisu barem krenula put Leonarda ukrštenog sa Sindi Kraford i Stivom Džobsom, gotovo! Rastu u zabagrele seljačine nespremne za suočenje sa vrlom novom civilizacijom. Dokolica je out, lenstvovanja nema, svaki časak mora da bude ispunjen, a vi, mame, potpuno posvećene detetovoj budućnosti!

I nekako u istom tom periodu, postavlja se pitanje - a šta sa sobom? Gde je nestala ona lepa i s prsta našminkana devojka - šopingholičarka, sa uvek sređenom frizurom, koja je redovno išla na ivente događaja u svojstvu premijerne publike, čitala "Kozmo" i išla na pilates, a nedeljom večerala u kojekakvim Franšovima? Kako je sebi dozvolila da nosi obične farmerice i belu košulju i da nema više vremena za sebe? I onda, razume se, počinje još jedno namoravanje. Mama, moraš da budeš žena-majka-kraljica, mama-seksi ribetina, namontirana po poslednjoj modi. Moraš! Svojim outfitom ima da saopštiš svetu da si i dalje, uz negovanje svih genijalnih sposobnosti tvog evlada, seksualno poželjna, mačka prepička, žena koja drži do sebe, a to držanje ima da se vidi.

Tako ovo "vraćanje sebi i svojim potrebama" izgleda na stranicama nekakvih "Lepota i zdravlja" i u razgovorima elitnih vračarskih i dorćolskih (historical) mama, a za njima nedostaju ni mnoge novobeogradske business friendly mame.

 A za nas ostale, kojih je mnogo u ovoj jadnoj Srbijici, gde je ona devojka s početka pasusa?

Nikad je nije ni bilo.

Nas "ostale", koji nismo blagosloveni velikom količinom novca i pomoći porodice, ili smo, možda, samohrane majke, roditeljstvo uistinu može skupo da košta: a o nama nećete čitati motivacione tekstove u časopisima štampanim na nerecikliranom papiru. Za nas, vreme za sebe često podrazumeva mogućnost da odspavamo više od nekoliko sati i da popijemo kafu sa prijateljicom, ponekad pročitamo neku knjigu. Obučemo nešto u ćemo se osećamo doterano. I kad mi kažu "moraš!" dođe mi da zavalim nekome mavaši geri. Ma ne moram ni o sebi da brinem na način koji podrazumeva novi kuluk! Ne moram! Jebite se! Ali hoću sebi da olakšam život koliko god mogu.

O čemu se radi? Bez logistike, teško se može organizovati "svoje vreme", čak i ako vam želje nisu velike. U Srbiji postoji armija žena koje nemaju pomoć baka i deka, jer njih više nema među živima ili su i sami bolesni i potrebna im je nega. Ne samo neposredna pomoć: za takve žene nema tutnutih hiljadu dinara od penzije tamo i ovamo, nema kupljenih cipelica za rođendan, nema, recimo, paradajza iz dekine bašte ili jaja od bakinih koka. Nema dede koji će nositi unuka "na krkačama" i učiti ga, onako gegavog, da šutne loptu. Nema bake kojoj možete poveriti dete dok odete do frizera ili tome slično.

Šta da radite u tom slučaju?

Ako odlučite (ili vas situacija primora) da ostanete kod kuće dok su deca mala, budite sigurni da ćete operisati sa vrlo malo novca, da ćete nailaziti na gotovo jednodušnu osudu ("Ne radiš? Pa treba da radiš, kako od jedne plate? Osim toga, dete treba dati u vrtić, da se socijalizuje."), i da, pošto ne radite nigde (rad kod kuće i oko dece se, razume se, ne računa) ne možete očekivati da će neko da vam uskoči i pričuva decu. Verovatno ćete se i ustezati da takvu pomoć tražite. Moje iskustvo: tražićete je samo ako morate u bolnicu ili na sahranu.

Ako odlučite da neđete neki posao, morate račinati sa usranim tržištem rada koje nudi samo loše i loše plaćene poslove. A od njih ćete morati da finansirate vrtić, što znači da vam ostaje manje od polovine krvavo zarađene plate (ne verujte statistikama koje čujete na televiziji. Raspoloživi poslovi plaćaju se maksimalno do dvadeset pet hiljada dinara). Za nešto bolje poslove nećete biti dovoljno kvalifikovani ili imati dovoljno iskustva (naročito ako ste završili društvene fakultete ili srednje škole), a da stičete nova znanja i veštine - opet nećete imati vremena. Osim toga, mnogi poslovi podrazumevaju prekovremeni rad (neplaćen), popodnevne i noćne smene, a državni vrtići nemaju radno vreme koje takve egzibicije podržava. Neki privatni ih imaju, ali su neuporedivo skuplji i ne uvek pouzdani. A dete ćete viđati - s mene pa na uštap.

Bezizlaz? Nikako. Ali, morate napraviti izbor i svakako snositi posledice. Iz ove perspektive znam jedno: nema mesta krivici. Nikako se ne smemo nervirati zbog okolnosti, već treba da ih prihvatimo kao fakt i ne žudimo za onim što ne možemo dobiti. Mi smo heroji u pustinji, u bespuću. Treba da budemo ponosne na sebe jer uspevamo, u društvu koje nas na svakom koraku spotiče i onemogućava, da opstanemo i odgajimo decu! Stoji da će deca u nečemu biti uskraćena. U nerviranju i kajanju oko tog, dovela sam sebe do teške depresije i osećaja potpune nemoći. Bila mi je potrebna i terapija i podsticaj da se pomirim sa sobom i svojim životom, ali mislim da sam u tome uspela, pa možda par mojih budalašenja može nekome da pomogne.

Moj mlađi sin još nije video more, stariji svega jedanput. Nemam novca za more. Odlučila sam da ih ove godine vodim na Adu kad god mogu, i da ih naučim da plivaju. Sama? Sama. Ako to znači da ću da se dernjam instruirajući i jednog i drugog - neka tako bude. Niko mi ih ne hrani pa nema pravo ni da me osuđuje.

Vodim ih svuda sa sobom. Ja zaista  moram da popričam i sa odraslom osobom i na temu koja ne podrazumeva Zmajeve kugle, ali nemam kome da ih ostavim, pa idemo zajedno. Sada je leto pa možemo sedeti u parku dok se oni igraju, ili ići na narečenu Adu, ili kafić sa igraonicom. Vodim ih u muzeje, na izložbe, ali i u Opštinu, kod frizera, mog zubara, u banku i slična besmislena mesta. Neki dan su se ludo proveli u "Eurobanci" demonstrirajući penzionerima kako se radi na tabletu. Vodim ih u Zoo vrt na izlet. Ponesemo sendviče i ostanemo ceo dan. Kad nemamo para ni za to, idemo po kraju i mazimo lokalne pse i mačke. Idemo na gacamo po gradskim fontanama i da sedimo uz njih, sunčajući se kao gušteri. Šetamo uz reku i vodimo peripatetičke diskusije. Stariji sin najčešće mi se poverava baš u ovim šetnjama.

Tek sada sam otkrila da po gradu ima mnogo besplatnih sadržaja, radionica, kreativnih školica, koje organizuju muzeji, pa planiram da i to koristim.

Imam tetku i sestru koje uskoče kad mogu, tetka najčešće kad moram da radim. Trudim se da to ne zloupotrebim. Imam prijatelje koji nude pomoć, ali njih zaista ne bih da iskorišćavam na taj način.

Što se mene lično tiče... do skora sam se šišala sama. Sada ipak idem kod frizera, ali mi je kosa duže nego što je ikad bila (šišam se retko). Nosim odeću kupljenu u second hand šopovima i kod Kineza. Na manikir ne idem nikad, kao ni kod kozmetičara. Smućkam ponekad sama poneku masku, najčešće od gline i pavlake; ipak sam i ja neko žensko, mada rudimentarno. Pravim sama sebi nakit. Šminku dobijem od sestre i prijatelja, o rođendanu. Po restoranima ne idem, nekad decu odvedem u "Mek". Retko.

Ali eto, pišem! To me održava. Dok se njih dvojica igraju u sobi, muzikom napravim zvučnu izolaciju (jer nemam svoj prostor) i kuckam. Počesto me prekine urlik: "Maaaamaaaaaaa!!!" i onda moram da intervenišem (razvadim, opomenem, poljubim da prođe, dam sok ili obrišem guzu). Zato neću skoro napisati roman, već samo priče i eseje. No, nema veze. Pisanje me je spasilo depresije. Čitam kad stignem, obično kada oni legnu da spavaju, i obično zaspim i sama sa knjigom na grudima. Nekad čitam u autobusu; no tu se češće dopisujem sa prijateljima ili planiram aktivnosti.

Štipam vreme otkud mogu. Tepihe sam zamenila krparama pa ne usisavam više, već prebrišem pod na brzaka. Prozori su mi stari, parketu treba hoblovanje - to čeka bolja vremena. Krečim sama. Nije ni lepo ni mnogo pedantno, ali je isplativo i izgleda čisto. Nosimo pamučnu garderobu i ne peglam uopšte. Trudim se da nemamo mnogo stvari i da im ne robujemo. Deca ne "pate" od marki patika i telefona, bar za sada, nadam se da će tako i ostati. Snabdevamo se kod prodavaca ispred "Maksija" i tu i tamo na pijaci, kad stignemo. Učim ih da mi pomažu, makar da još uvek sve teglim sama.

Život nam se svodi na beskrajno snalaženje za svaku neophodnost. Jedino što u tome pomaže je podjednako beskrajna ljubav, koje ima u neograničenim količinama i koja je neistrošiva i neprekidna. Zato se ponekad pogledam u ogledalo i konstatujem da uopšte nisam loša. Štaviše, sasvim sam kul mama.

Žena.

Kraljica, jebote!

U svom mikrokosmosu.

Sledeće

Momci s „Brda“

Fri Sep 15 , 2017
Kozmo mame i mikrokozmo mameAutor: Iva RadovićMoraš da se posvetiš sebi.Moraš da nađeš vremena.Čim čujem "moraš", podižem pesnice u gard.Ne moram, vala, ja ništa. Makar je granica mog tela i moje ličnosti zabran gde ne moram ništa, i ni zbog koga.Druga je stvar što bi trebalo, što bi bilo prijatno […]

Preporučujemo...