Ima li empata u avionu?

Ima li empata u avionu?

Autor: Iva Radović

MaxresdefaultNisam se naputovala, istini za volju, ali, kada sam se u februaru 2015. vraćala iz Carigrada, preplakala sam ceo let. Rastanci i vremensko prostorna izmeštanja umeju da budu veoma bolna iskustva, čak i za psihološki neupadljive, odrasle ljude. Svet se pokazuje u svojoj distanciranosti negostoljubivog, hladnog, nezainteresovanog, nepoznatog mesta u kojem ste pokatkad aberantni, kamenčić u cipeli i "sami, kao list na vetru", rekla bi Dragana Mirković.

Srećom te su dva mesta pored mene bila prazna, pa niko nije video oteklu ženu u četrdesetim kojoj se suze tiho i tvrdoglavo slivaju niz obraze.

Srećom, te je, za razliku od onog koji je netom nosio Vid Antić, moj emocionalni bagaž bio taman toliki da se da spakovati i uneti u avion.

Dečak je autističan, imao je možda napad plača, ili možda tantrum, i nije mu dozvoljeno da se ukrca. Aerodromsko osoblje procenilo je da je emocionalno nepripremljen i da ugrožava bezbednost. Roditelj je odlučio da na takav tretman prema sopstvenom detetu reaguje, s pravom. Čedomir Antić je, u nedostatku boljeg izraza, u javnosti poznat; istoričar, a i negdašnji političar, pa je to dodatno ustalasalo duhove; u ovom slučaju njegovo idejno usmerenje sasvim je nevažno, ali nije nevažno to što ima mogućnosti da skrene pažnju na probleme sa kojima se suočavaju deca sa posebnim potrebama, njihovi roditelji, staratelji i pratioci.

Ne bih da ulazim u procenjivanje postupka aerodromskog osoblja; svima je poznato da postoje procedure koje se moraju poštovati i da službenici ne mogu da ih zaobiđu. U čemu je kvaka? U ljudskom faktoru. Procena emocionalnog statusa nije sasvim egzaktna. Kad merite prtljag, znate tačno šta gabaritom ili težinom prelazi dozvoljene granice, tu nema dileme. Kada procenjujete opasnost koju predstavlja jedno uplakano, uplašeno i veoma uznemireno dete, sve se može relativizovati i sve se temelji na pretpostavci da bi se nešto moglo dogoditi. Kome? Vidu? Ili drugim putnicima koje bi njegovo ponašanje moglo da uznemiri i uspaniči, u kom slučaju su  oni emocionalno nepripremljeni za let i ugrožavaju bezbednost, je li tako? Jer nisu upoznati sa mogućnošću da u njihovoj blizini bude dete sa intenzivnim i neadekvatnim reakcijama na svet.

Ovaj slučaj je indikator za odnos prema ljudima sa posebnim potrebama, pa i svakoj različitosti, lakmus za empatiju i sposobnost racionalnog procenjivanja tuđe životne situacije, pa i, usudila bih se reći, okidač za svu ljudsku zlobu i ružnoću. Internet i društvene mreže su opet ispljunule bjesove, kako bi Ivana Brlić Mažuranić napisala, na površinu, da zagade i zatruju sve što pokazuje znak saosećajnosti i altruizma.

Mizantropija i politička nekorektnost su tako šarmantne i tako "must", da su se neki sus domesticusi, samo hirom genetike uzevši formu homo sapiensa, drznuli da se bune protiv retarda koji eto, kriče, vrište i pište kad bi pošten svet da uvali dupištad u Air Bus i zajebava stjuardese. Svašta se tu dalo pročitati...i da je avion skup i ne može svaka šuša da ti kvari let. I da, realno, isto, smetaju ta deca jer su debili koji ne mogu da se kontrolišu, a kad je to već tako, ili da sede u četiri zida, ili da se nečim stondiraju, da se ne čuju, mada bi bilo bolje da se i ne vide. I da, mislim, realno, ta deca retardirana zagorčavaju život, a kad odeš u skup restoran ili na nekakav Bali, 'oćeš da te za tvoje pare ne smaraju retardi, dečurlija, prosjaci, nelepe spodobe i ostale nuspojave u tvom savršenom balonu od sapunice. Ovoga puta to je Vid - sledeći put biće to neko drugo dete, kojem je možda samo vrućina, koje je možda žedno, uplašeno, koje se možda razbolelo, izgubilo omiljenu igračku ili nešto tome slično. I tako, zašto bi bilo ko, pita se pošteni korisnik društvenih mreža, trpeo nasilje nečijeg nakota, platio sam kartu, platio sam ručak i zanima me u ovom času samo komocija moje oznojene vratine. Mogu da razumem, jasno, svako od nas ima granice i nekad ti se sused, ko god to bio, neko ko sa tobom deli vazduh, popne na vr' centralnog penilnog ili vaginalnog nerva, ljudi umeju da zabasaju i smuče ti i taj vazduh koji dišeš, no ovde je po sredi nešto drugo; ovde naime postoji pretpostavka da sam ja važniji od tebe i da JA zaslužujem ono što (mislim da) mi pripada, a TI ne zaslužuješ.

Život je, naime, uvek nepredvidiv: ljudi plaču, imaju nervne slomove, padaju, defeciraju i uriniraju, katkad imaju dijareje, povraćaju baš kad povraćanju vreme i mesto nije, depresivni su, lome kosti, koriste nedozvoljene supstance, logoreični su, ne peru se te smrde ili pak, koriste parfeme koji ti se ne dopadaju, ili te prosto nervira njihova faca... a nekad su ljudi bebe koje osećaju potpritisak istao kao i ti, ili bi možda da sisaju (a neko ne voli da vidi ni mlečnu sisu u javnosti, silikonska može), ili su, možda, ti ljudi - dvogodišnjaci koji bi da trče i skaču i ne mogu uvek da shvate zašto to nije izvodljivo (deca su, nisu Tesle), ili su možda eto baš autistični, ili imaju Daunov sindrom, ili imaju buloznu epidermolizu, cerebralnu parezu, Aspergerov sindrom, Tarnerov sindrom. U čemu je razlika? Ili su ljudi možda homoseksualci, ili Romi, ili nose burkini, ili su ateisti, ili po nečem drugom nisu onakvi kakvima smo ih zamislili i nečim nas uznemiravaju?

Da se ne lažemo, nije ovo samo naše nevaspitanje i specijalnost. Eto dražesno kučkaste Samante iz "Seksa i grada" gadljive na decu koja trče oko nje. Nasilna tolerancija uči se lupanjem po džepu; ne poštuješ li mušteriju sa Sy Downom, eto ti otkaza! Da to nije sasvim delotvorno pokazuje i zamisao da na nekim skupim mestima nema pristupa narečenom Daunovcu, jer bogata klijentela parama kupuje pravo na diskriminaciju. Quod licet Iovi, non licet bovi - "Što dolikuje Jupiteru, ne dolikuje volu."

U plemenskim zajednicama aberantni pojedinci su prihvatani, a često su imali istaknuta mesta kao jurodivi, čarobnjaci, šamani, ljudi sposobni za kontakt sa onostranim. Tamo gde su zajednice male, empatija može biti stvarna, izazvana suštinskim poznavanjem načina života i ličnih problema sa kojima se članovi suočavaju. U našem glomaznom i otuđenom svetu, ne preostaje nam ništa drugo nego da se upoznajemo, učimo i gradimo kroz razmenu informacija i iskustava, najbolje imajući veru u suštinsku ljudsku dobrotu, znanje i pamet. A ako to ne pomogne, onda Pavlovljevo klasično uslovljavanje, dok ne naučimo da i drugi imaju pravo na vazduh i život.

Sledeće

Skice sa Tajlanda (Deo šesti)

Tue Aug 15 , 2017
Ima li empata u avionu?Autor: Iva RadovićNisam se naputovala, istini za volju, ali, kada sam se u februaru 2015. vraćala iz Carigrada, preplakala sam ceo let. Rastanci i vremensko prostorna izmeštanja umeju da budu veoma bolna iskustva, čak i za psihološki neupadljive, odrasle ljude. Svet se pokazuje u svojoj distanciranosti […]