Viteštvo morskog krastavca

Viteštvo morskog krastavca

Autor: Iva Radović

STRAVICAN ZLOCIN Policajac Ubio Trudnu Devojku 25 I Sincica 1 Pa Ih Zakopao U Sumi"Imao je zakazani kontrolisani sastanak sa bivšom suprugom  u Centru za socijalni rad. On je parkirao automobil ispred Centra, ušao u hol, sačekao ju je, i naočigled njihovo troje dece, napao i snažnim udarcem kamenom u glavu - ubio.

Potom se mirno udaljio iz Centra, a policija je odmah otpočela potragu za njim.

Ovoj nezapamćenoj tragediji prethodilo je dugogodišnje porodično nasilje. Prvi put je osuđen jer je pretukao suprugu, a drugi put je u zatvoru proveo dve godine zbog nasilja nad najstarijim  sinom."

Ima li teže i užasnije ironije od ovakve vesti?

Ona pokazuje, očajno nedvosmisleno, da se žrtva nigde i nikako ne može zaštititi od svog dželata. Svi koraci koje je nesrećna žena preduzela bili su jalovi. Razvela se, ali je i dalje trpela pretnje i nasilje; ipak nije htela da se ogluši o zakonsku obavezu; otac je, naime, po preporuci Centra za socijalni rad, imao pravo da viđa decu u nadziranim okolnostima - uprkos istoriji nasilničkog ponašanja, pa i nad narečenom decom. Taj nadzor bio je tako revnostan i adekvatan da je ženu koštao života a deci doneo neizbrisivu traumu.

I razume se, nema odgovornih. Verovatno je odgovorna ponovo žena koja se udala za čoveka sa posttraumatskim sindromom, i, uprkos tome što je već s početka trpela batine, odlučila da sa njim na svet donese troje dece.

Nadležni stidljivo saopštavaju da je procena rizika bila neadekvatna, kao i propisan nadzor prilikom susreta oca sa sinovima. A znalo se da joj preti, čak ubistvom, znalo se da je pretukao  - ne u afektu, već sa predumišljajem, sina, znalo se da je tortura koju nad, sada već bivšom porodicom, sprovodi, sistematska i proračunata. Nije trebalo biti nikakav profajler-genije pa da se shvati da je čovek tempirana bomba (kao što počesto jesu ljudi sa posttraumatskim sindromom.) Nije  u pitanju loša procena. Neko je namerno odlučio da žmuri i da donese uobičajeno, tipsko rešenje propisano zakonom; ili je  bio instruiran da to uradi, zbog povlastice ili nagrade. I jedno i drugo je podjednako odvratno (i kažnjivo) i neposredno je dovelo do ubistva.
Podjednako nemoralno, kao i podjednako očekivano jeste tupo ćutanje nadležnih u novobeogradskom Centru za socijalni rad. Niko se ne oseća odgovornim, lično, ljudski, zato što nije učinio ono što mu je u opisu posla! Niko još nije podneo ostavku; niko nije istupio da kaže - osećam moralnu odgovornost zbog ubistva koje se moglo sprečiti!

Ni to nije kraj monstruoznom odsustvu empatije skopčanom sa jezivom, grobnocrnom ironijom koja prati ovaj slučaj: tu su, naime, očevici, nekolicina očevidaca, uključujući i službenike Centra i radnika obezbeđenja (sic!) koji su čitavo ubistvo snimili u HD očnoj tehnici (ne bi me iznenadilo da neko ima i stvarni snimak, načinjen mobilnim telefonom), detaljno i minuciozno. Da li je neko pokušao da spreči ubistvo? Možda ne krenuo golim rukama na čoveka, ali viknuo, zalupao vratima, zvao u pomoć, telefonirao policiji, pa eto, na neki način pokušao da osujeti ubicu? Ili su svi ćutali, preplašeni, iza zatvorenih vrata, slušajući nemoćne vapaje žrtve? Koliko je ljudi u tom trenutku bilo u Centru? Da li je moguće da niko od njih nije primetio da ubica nasrće na ženu pre no što je bilo kasno? Da li je moguće da su svi ostali paralisani prizorom (koji su, ipak, znali detaljno da prepričaju)?
Ovde je do ekstrema dovedena ovdašnji: "Ćuti, nije tvoje da se mešaš, možeš samo da najebeš" pristup životu. Ćuti, da ne bude gore. U se i u svoje kljuse. Šta te briga što tvoj sabrat strada? Nije tvoje da ga braniš, ni on tebe ne bi branio. Bilo je već nebrojeno mnogo slučajeva da je okolina vrlo dobro znala za nasilje, ali nije nalazila za shodno da potraži pomoć policije ili drugih nadležnih službi. Ne samo što smo desenzibilisani, neosetljivi za tuđu patnju, već se taj kukavički, ćiftinski mentalitet sramotno pojačava, neprestano superponira novim, još odvratnijim elementima.
Sve češće nailazim na - moralno potpuno repulsivan i degutantan, ali vrlo praktičan - sindrom okrivljavanja žrtve. Ovo se rutinski radi kad su žene u pitanju. Jer, šta je tražila sa nasilnikom, zašto se nije razvela, što ga je varala, što se oblačila i ponašala kao kurva, zbog čega je mahala repom... ili zašto nije tražila zaštitu, zašto se nije osamostalila, zašto se nije sama branila? Gnjide botovske, ova žena se razvela od nasilnika, tražila je zaštitu, nosila je sa sobom biber-sprej jer se osećala ugroženom, bila je posvećena deci i imala je podršku porodice; ništa od toga nije je spasilo! Za šta ćete je optužiti? Što mu je rodila decu?

Pitam se, šta se krije ispod rebara ljudi koji su u stanju za tu vrstu indiferentnosti prema patnji? Da li je moguće postati takva koristoljubivo-pragmatična imitacija čoveka? Jer, da se ne lažemo: postali smo društvo u kojem nema potencije za otpor bilo kakvom zlodelu, bilo kom moćnom i krupnom lešinaru, bilo kakvom nepočinstvu, bilo kakvoj nepravdi, sramoti, nemoralu, lopovluku, kriminalu, nasilju i gnusobi.
Naravno da još postoje pravedni i hrabri ljudi, saosećajni, koji će istupiti da zaklone slabijeg, koji neće zažmuriti na zločin ili bilo kakvo nedelo da bi sebe zaštitili ili od toga imali koristi. No, oni su u teškoj manjini i ilegali, proglašeni za idiote, beslovesne idealiste koji se podmeću tamo gde im niko ni "hvala" neće reći. I mi ovu sramotu normalizujemo ćuteći i učeći decu da ćute, da se ne mešaju, plašeći se za svoje male pravice i sitne privilegije. A dokle će to ići? Sutra će biti ugrožen neko koga poznajete, možda sused; neko vama drag, možda poznanik; neko vama blizak - možda prijateljica ili sestra. Dokle ćemo da ćutimo i da se uljuljkujemo ljigavim mantranjem o odgovornosti same žrtve?

Ne postoje verbalni izrazi gnušanja kojima se može oslikati niskost našeg jada i nebrige. Čak i poslovične kuvane žabe do sada bi provrištale od moralne indignacije. I morski krastavac bi pokazao više viteštva. A mi - ćutimo. Ćutimo kad komšija bije ženu, ćutimo kad Mitrovićev sin nekažnjeno kolima pregazi devojku, ćutimo kad Gašić i kompanija zbog samoreklame ubiju (i osramote) sedmoro ljudi. Ćutimo na gaženje Beograda, na silovanje u "Parovima", na nasilje izvršitelja i komunalne policije, na fontane i jarbole, na poskupljenja, na krađu, korupciju, diplomatske skandale i dogovore o kojima nemamo pojma.
Pretvaramo se u male ljude sa sitnim, bezobličnim dušama koji i ne zaslužuju bolje od onoga što nam se dešava.

Šta nam preostaje? Da se lešinarski naslađujemo novinama lepljivim od krvi u kojima je citirano i naše svedočenje zločinu? Da se nadamo da će doći neka čizma da zagaca i uredi ovu kaljugu?

Stidim se, gnušam i prezirem sebe što nisam učinila ništa da pomognem. Trebalo bi da se svi pogledamo u oči i pomislimo: da li perverzno uživamo u tragedijama ili činimo šta god možemo da ih sprečimo, svakodnevno? Da li mislimo da su u pitanju "neki drugi ljudi", neki koji su zaslužili, pa nas njihov bol, stradanje i smrt ne dotiče?

Bojim se da smo za sve ovo sami odgovorni. I moramo tu odgovornost preuzeti SVI i ODMAH!

Sledeće

Seks – izvor života, zadovoljstva, boli i frustracija

Fri Jul 21 , 2017
Viteštvo morskog krastavcaAutor: Iva Radović"Imao je zakazani kontrolisani sastanak sa bivšom suprugom  u Centru za socijalni rad. On je parkirao automobil ispred Centra, ušao u hol, sačekao ju je, i naočigled njihovo troje dece, napao i snažnim udarcem kamenom u glavu - ubio.Potom se mirno udaljio iz Centra, a policija […]

Preporučujemo...