Svakidašnja mizoginija – žena je ženi kokoš ili vuk

Svakidašnja mizoginija - žena je ženi kokoš ili vuk

Autor: Iva Radović

Pagan Dance Ivanoff SergeMizoginija, mizogin - od grčkih reči miséō (μισέω = "mrzeti") i gynḗ (γυνή = "žena"). Ne mizogenija - nema tu nikakvog roda, genusa, niti elementa nasleđivanja; eto te smo skloni da žene izostavimo čak i iz kovanice u kojoj je mržnja usmerena na njih.

Nedavno pročitah konstataciju, sasvim tačnu uostalom: kada se desi neko zverstvo nad ženom, neka gnusoba poput silovanja ili ubistva iz patološke ljubomore,  često će baš žene biti te koje će konstatovati "da ker ne naskače dok kučka ne mahne repom" da se "pristojnoj ženi to ne može desiti" dok će muškarci popaliti baklje i nauljiti mišice da krenu na vinovnika.

Komentari koji su usledili listom su potvrdili i pojačali ovu konstataciju: da; žene su jedne drugima vukovi, žene su zlobne, do srži iskvarene i pakosne, žene se ne drže zajedno kao muškarci, žene su prevrtljive i pritvorne, kriju lice iza hiljadu i jedne krabulje a iza leđa bodež, ne, makaze; u ženskim kolektivima ćeš samo naći džaftanje i čerupanje: žena je ženi kokoš; muškarci su iskreni i jednostavni, drugarčine, a žene - pa još ako su ružne, pa samim tim i nedojebane, vrebaće svaku priliku da ti podmetnu i da te sapletu, ogovaraće te i ocrnjivati i gde čuješ i gde ne čuješ; smeštaće ti svako nepočinstvo i kopaće ti grob; žene, nedoterane i zapuštene, koje niko pogledao ne bi, postaće najgori neprijatelj lepim i željenim ženama (kakve smo mi, kakva sam ja).        

Mizoginijom na mizoginiju! Žene najviše mrze žene. Žene su krive za sve. To je circulus vitiosus iz kojeg kao da nema izlaza, superponirani lavirint u kojem se kriju ćorsokaci i stranputice "ćudi ženske". I malo ko primećuje da sa radosnim slepilom čini upravo ono što zamera drugim ženama - revnosno žureći da se baci kamenom na svoj rod.

Opšte je uverenje da su žene pritvorne, slabe, prevrtljive, neiskrene i sklone igranju igara. Veruje se da su muškarci jednostavni, "što na umu, to na drumu" i da je njima lako rukovati, dok kod žena uvek postoji skrivena, zadnja namera i ni jedno osećanje niti želja, nije autentična, pa čak ni one ekskluzivno ženske - poput majčinstva "Ona hoće da ga 'uhvati na bebu' ili da se obezbedi preko deteta". Žene koriste seks, ljubav, lepotu i privlačnost da bi ostvarile neke druge, skrivene ciljeve, da bi iskoristile muškarce ili se nadmetale sa drugim ženama. Emancipacija jeste ženu učinila ekonomski nezavisn(ij)om, dala joj mogućnost da se obrazuje, dođe do visoke društvene i poslovne pozicije, prigrli svoju seksualnost, ali su opšta uverenja o ženama ponekad sramno ponižavajuća, degradirajuća i puna nerazumevanja i osude. Žena se i dalje shvata kao nepotpun, nedovoljan čovek koji samo ako "ima dovoljno testosterona" (ali joj pri tom dobro stoji mini suknja i visoke potpetice) može da se izdigne iznad kokošinjca svog roda.

To sa dominantnom religijom nema mnogo veze; ne, u ovaj kal nije nas bacio Jahve koji je Adamu uzajmio rebro da napravi podložno biće (mada je dao lep trancendentni argument tezi da žena jeste manje čovek; ali time što je ljudima darovao slobodnu volju dao im je takođe i mogućnost da budu istinski ravnopravni partneri; što oni nisu iskoristili). U kulturi nema suvišnih i nepotrebnih elemenata - čak i kada su očigledno štetni ili se čine neprirodnima, oni igraju određenu ulogu, inače bi bili napušteni. U tom smislu religija korespondira sa društvenim stavom o ženi (i vice versa) - zato se čvrsto drže zajedno. Uzmimo, recimo, primer posleratne ateizacije i emancipacije žena koja, čak i kada je bila relativno uspešna, nije iskorenila patrijarhalna pravila o nasleđivanju (recimo, čest je slučaj po selima bio da se sestre odriču imovine u korist braće iako su imale pravni i društveni osnov da je zadrže). Čak i kod ljudi koji su veoma obrazovani i slobodoumni čućemo (mada sa dobro razuđenim obrazloženjem) stav o tome da žena ne bi trebalo da bude obrazovanija od muškarca (jer bi to moglo pogubno delovati na njegov ego), da su žene prirodno slabije, podložnije, da se ženski i muški mozak kvalitativno razlikuju, da se ružnih žena valja čuvati, da prema lepim ženama treba biti podozriv, da žene nisu sposobne za određene poslove/nauke, da su žene emotivnije pa time i ranjivije...i tako dalje. I mada će se izbeći kvalifikacija, ispod ovih konstatacija provejaće stav da su žene - nepotpune, rudimentarne, i da se moraju saobraziti očekivanjima muškarca.

Društvena očekivanja od muškarca relativno su jednostavna (mada možda ne uvek laka): on treba da bude čvrst, snažan i uspešan "provajder". Žene, međutim, treba znatno više da balansiraju između potrebe da se dokažu u društvenom i u ličnom, naročito emotivnom životu. One treba da budu majke, da nađu respektabilnog partnera, da budu voljene i željene, da budu lepe, privlačne i očuvane do u duboku starost; ali treba da budu i emancipovane, ekonomski nezavisne; ali ne previše, jer to može biti pogubno po testise njihovih partnera; moraju da budu snažne, ali ne previše, jer u porodici muškarac treba da bude izvor snage, moraju da budu dominantne, ali krišom, jer muškarac treba da živi u uverenju da je on taj koji dominira. Žene se od malih nogu instruiraju da igraju uloge i da budu neiskrene. One se takođe instruiraju da u izvesnom smislu preziru svoj rod, jer će sve njegov pripadnice takođe igrati igre, pa ih se treba čuvati; one se uveravaju da će njihove sarodnice uvek imati zadnje namere.

To je upravo "majndset" nekoga ko nikada nije imao, niti je mogao imati dominantnu ulogu, to je način na koji se žrtva štiti od nasilja, jedna posebna, a gobalna varijanta stokholmskog sindroma. Suočene sa ropskim ili ponižavajućim položajem, u kojem nisu mogle da izgrade autentičnu ličnost niti da ostvare i delić svojih potencijala, žene su u prošlosti mogle jedino da se izbore nevidljivim, neprimetnim, tajnim sredstvima, za maksimalan društveni status koje su u tom i takvom društvu mogle da postignu - a to je status majke sina - oženjenog sina, najbolje; takođe, matrijarsi čija se reč sluša ali tako da izgleda kao da se sluša reč glavnog muškog patrona; dakle, vladari iz senke.
A vladari iz senke moraju da se obračunaju sa potencijalnom konkurencijom, a  deo svoga autoriteta crpe i odatle što nisu najniže po statusu. Dakle, neko im mora biti podložan, ili u društvenom smislu "gori od njih".

Ovakav način razmišljanja, ovakav raspored snaga živ je i primenjuje se i danas; pa otuda imamo užasne tenzije u ženskim kolektivima, surevnjivost i zavist među ženskim članovima porodice, potrebu žena da dokažu da su "one of the boys" time što će titrati njihovu sujetu i insistirati na tome da su muškarci - bolji ljudi. Iz iste potrebe žene će i osuđivati pretpostavljenu žensku površnost i potrebu da se dopadnu, ili, pak, i na nju računati kao na svoje oružje. Znajući da ne mogu da promene raspored snaga na vrhu, gde su muškarci apolutno dominantni, žene će biti bolji saradnici, poslušni i podložni, a krvoloci u bazi, tamo gde su ljudi istog ili nižeg statusa (ovo, doduše, znaju i muškarci koji imaju težnju da se uspinju na društvenoj lestvici).

Žene su razvile (ne uvek sladak i pravedan, naprotiv) način delovanja koji im je obezbeđivao opstanak u svetu apsolutno nenaklonjenom; pa i danas, kada se taj svet menja, njegovi ostaci i natruhe spotiču i sputavaju žene na svakom koraku. Očekivanja od žena su ogromna, a tradicionalna (Udaj se! Rodi i vaspitavaj decu! Budi lepa i privlačna! Budi verna i moralna!) su podjednako snažna kao i moderna (Obrazuj se! Nađi posao! Nađi bolji posao! Napeduj! Zaradi! Budi liberalna i seksualno oslobo]ena! Budi najbolja!).

Mi smo prinuđene da igramo lošu i nepravednu igru, ili da u toj igri ostanemo autsajderi. Ni jedno ni drugo nije srećno rešenje po nas, pa bi valjalo da nastojimo da igru ukinemo, najpre na mikronivou, time što ćemo sabotirati loša i nepravedna pravila i živeti po svom, birajući da u svakoj prilici činimo dobro. To, za početak, znači - biti dobra prema svojim sestrama, pa čak i kada to izgleda kao - biti empata u kokošinjcu.

Sledeće

ZABORAV

Tue Jul 25 , 2017
Svakidašnja mizoginija - žena je ženi kokoš ili vukAutor: Iva RadovićMizoginija, mizogin - od grčkih reči miséō (μισέω = "mrzeti") i gynḗ (γυνή = "žena"). Ne mizogenija - nema tu nikakvog roda, genusa, niti elementa nasleđivanja; eto te smo skloni da žene izostavimo čak i iz kovanice u kojoj je […]

Preporučujemo...