Koliko voliš Vučića?

Koliko voliš Vučića?

Autor: Iva Radović

SNS Arena 138Ušli smo u poslednji stupanj kancera, stvar je metastazirala. U neverici, gledam kako sve više pametnih, ozbiljnih ljudi, ljudi od dostojanstva, izražava divljenje našem Predsedniku- Genijalisimusu-Pantokratoru, i, na lokalnom nivou, njegovim zemaljskim predstavnicima.

Ponekad pomislim: u pitanju je prosto zasićenost našom bezmudom kritikom iz fotelja, našom fejzbučko-tviterskom izbesnilicom, kvaziotporaškim samoljubljem koje nema baš nikakvog stvarnog dejstva (a mi poziramo, kao da ima). U pitanju je prst u oko: pa hajde, ljudi, malo se zamislite: niste li vi oni isti koji su se zalagali za zapadne integracije, ulazak u EU; možda i NATO... za prodaju društvene imovine, za liberalizaciju tržišta, za smanjenje državnog upliva, za poštovanje procedura, za "mir u regionu", za pomirenje; pa onda, niste li vi oni isti koji su se zalagali za to da se beogradsko priobalje uredi, da se poruši "ono ruglo kod Železničke stanice", da se dotera Karađorđeva ulica, da Beograd "siđe na reke" da se okreče i osvetle fasade, da bleštimo kao Njujork, i tome slično, i tome podobno - e eto vam ga sad, eto vam ga, na, sve to!

Kako ono beše - pazi šta želiš, možda će ti se i ostvariti. A naše želje nisu bile sasvim precizne, ili bar, nisu poznavale sve pojedinosti političko-astrološko-psihološke konstelacije, pa se sad kuvamo u vreloj čorbi i pitamo se šta nas je snašlo.

Mogla bi, dakle, to biti, istina malo jetka, samoironija, moguća samo u situaciji kada imaš neku zaleđinu i 'leba na stolu.

Moglo bi da bude i stvarno preobraćenje u Vučićevog poklonika. Čak nije ni važno više razlikovati stvarno od koristoljubivog izvrtanja ćurka: nedostatak integriteta, dostojanstva, sušenje kičme (da, da, onanija na Vučića dovodi do sušenja kičme) toliko je postala uobičajena, toliko je zagadila srž narodnog bića, da se korist izjednačava sa idejom, uverenjem ili istinom. Za ideale ginu budale, je l' de, a za korist oni pametni. Rezultat je isti.

Koliko puta sam čula, pa i od judi koji se do srži protive vučićevskoj autokratiji: "Učlani se u SNS, šta te briga, decu da hraniš, treba da se obezbediš..." Ili treba...ko zna šta još sve ne - da kupiš diplomu, da dobiješ ikakav, ili stalni, ili bolje plaćen, ili lakši posao; da možeš da ostvariš pravo na lečenje, da upišeš dete u vrtić, legalizuješ kuću, pokreneš biznis, skloniš reketaše od vrata, dobiješ spor.

Svi to znamo. I svi smo, čak, skloni i da opravdamo kada neka ucenjena glava učini šta treba da otkupi svoju slobodu. Zaboravljamo, međutim, da je pretendenata sve više. Mi smo sramotno siromašni, okovani teškim, nepodnošljivim beznađem; sve je više ljudi koji će učiniti šta god je potrebno da bi, naprosto, preživeli. Sve više je i onih alavih, kojima su sadašnje privilegije nedostatne. Svi oni bore se za Pantokratorovu naklonost, i manje ili krupnije, mrvice sa njegovog stola. Stoga, moraju da se dokazuju, ne bi li ih gazda primetio. Moraju da postanu mnogo ljigavi, mnogo meki i podatni, ogavni u svojoj revnosti da mu se dodvore. Moraju da budu skloni svim nepočinstvima, nitkovluku i nevaljalstvu, moraju da ostanu sasvim bez obraza i dostojanstva.

Zamišljam reality show: "Osvojite Vučića!" . Oh, bivalo je već toga. Aktuelni američki predsednik, takođe je imao ovakav šou, u kome je glavna nagrada bila zaposlenje u njegovoj imperiji, ako se ne varam. Trivia: imala je i Seka Aleksić, natjecanje za "njenu desnu ruku", ne znam čiji svrab sad ta ruka češe. No, zamišljam nekakav postapokaliptični scenario, nekakve gladijatorske borbe za zaposlenje u Corner shop trafikama ili, recimo, prolaženje kroz repliku Minotaurovog Lavirinta za mesto guvernera. Tako nešto.

Čak i ukoliko su kritični prema njegovoj diktatorskoj crti, prema činjenici da zakon primenjuje selektivno (vrlo), da nenamenski koristi novac, da je psihotičan, plahovit, da se ni čioda ne može udenuti bez njegovog amina, mnogi pametni, obrazovani ljudi Vučiću će priznati da je vrstan političar, mudar diplomata, gazdački mastermajnd, i da ima dobre šanse da potane jedan od upamćenih srpskih vođa.

Mada bez sumnje tako izgleda, a nažalost, verujem da će se ovo potonje i desiti, nalazim da to uopšte nije mnogo neobično, niti rezultat njegovih nadljudskih sposobnosti. On je, naime, u politici otkako je stasao; ako računamo navijačko doba, onda, i pre no što je stasao. Spontano je prisvojio lešinarsku maksimu koja vlada u srpskoj politici: "Budi snishodljiv prema jačem a krvolok prema slabijem", video je gde su pozicije moći, ko je kako jačao a ko bivao poražen, kome se treba smeškati a na koga urlati. Mada mu bez sumnje ne nedostaje lične pronicljivosti, verujem da je pre posredi jedno veliko iskustvo (jer apsolutno ništa drugo u životu nije ni radio). I, ne sme se nikako zanemariti jedna neverovatno srećna okolnost: on je dobio narod beznadnih, polupanih, sirotinje, prebijene kičme, narod kome je pogaženo dostojanstvo, narod koga pokreće goli nagon za samoodržanjem; narod kome su popljuvani i rastočeni svi mitovi, sve samopouzdanje i samovrednovanje; gladan, očajan narod koji više ne preza ni od kakvog poniženja; a pri tome, ipak, dovoljno mudar narod da shvati u čijim su rukama konci i kakvi su svi ostali. Tom i takvom narodu dovoljno je s vremena na vreme baciti kosti sa stola, dovoljno pokazati da i starleta može da postane savetnik, da i polupismeni međed može da postane ministar, da i neotesana džiberčina može da postane državni službenik. Potrebno je narodu pokazivati spodobe poput Krleta, Rasima, Martinovića, Vulina, kojima kao da na čelu piše: "Eto, koliko smo mi govana pojeli puzeći, koliko smo se čizama nalizali, pa šta nam fali?" 

I eto, prođe li se Beogradom, ne znam za Srbiju ali se bojim da je situacija slična - ne samo da su se, ili bi se, ljudi odrekli ličnog dostojanstva nego je i nacionalna kičma odavno na dobošu. Da, ima još tu i tamo srčane retorike ali češće će se čuti: "Ma, jebeš Kosovo. Pun mi je kufer Kosova. Kosovo je odavno izgubljeno. Kakve svetinje, kakvo vražje čojstvo i junaštvo, daj da vidimo od čega se živi. Nek ljubi skute i crnom đavolu samo da živimo kao ljudi. Da budemo Evropa. Da budemo svet."

Ni Evropa ni svet više nisu - Evropa i svet. Oni nas, uostalom, tamo i ne žele, osim kao jeftinu radnu snagu, osim da padamo na kolena pred svim tuđim žrtvama, a zaboravimo na svoje sopstvene, osim kao poslušnu kolonijicu, nebitnu.

Rusija ne prolazi bolje, jer je matj radnaja za nas prilično nezainteresovana: no, jedino što se Pantokratoru može stvarno pisati u delo je to što je ipak drži dovoljno blisko, a on to u javnosti predstavlja kao neverovatno veštu ekvilibristiku. No, slutim da su tu pre u pitanju naftaški i poslovni odnosi, nego politički.

Ljudi pred sobom vide, jedna za drugima, zatvorena vrata i situaciju u kojoj nemaju gotovo nikakvog izbora. Ono u šta se verovalo, za tako se kratko vreme potpuno rastočilo da je svaka temeljna ideja, svako uverenje, postala je bespredmetna, jalova, retardirana. I evo nas u raspravama oko premijerkine seksualne orijentacije i mudrosti njenog postavljanja na tako važnu poziciju. Ljudi, aman, on je mogao, kao Kaligula, postaviti i konja na takvu poziciju a Skupštinu pretvoriti u obor - ne bi bilo nikakve razlike (već nema razlike). Niko reč ne bi rekao. Oh, ne, zapravo, grešim: rekao bi: "Dokle ćemo biti zatucani i maloumni specisti, u Ustavu ne piše da Premijer mora da bude homo sapiens!"

Naša rezignacija i poslušnost je tako temeljna, da se čak može činiti, na radost legalista i "upristojitelja Srbije", da smo počeli da evoluiramo, u ah! građansko društvo, blago nama! Stvar je, međutim, u ovome: otupljena je, zbrušena sasvim, oštrica pobune, pa su krokodili obukli pristojna odela i dobili priliku da svoje bogatstvo i svoj lopovluk uvedu u pravni sistem, i da aktuelni odnos snaga (nitkovi u poziciji moći, pošten i pristojan svet doveden do prosjačkog štapa) ozvaniče i okamene za buduće generacije. A tu evolucija ne pomaže. Ili, pomaže - ali samo onima koji su u toj poziciji moći.

Svako zalaganje za mirnu transformaciju u uljuđeno društvo, u ovakvoj situaciji pretvoriće se u poen za Vučića. Njegova vlast će ili završiti na lomači, ili će se to desiti sa onim najtananijim ostacima narodnog dostojanstva, integriteta i duha.

 

 

 

Sledeće

Praznik

Tue Jun 27 , 2017
Koliko voliš Vučića?Autor: Iva RadovićUšli smo u poslednji stupanj kancera, stvar je metastazirala. U neverici, gledam kako sve više pametnih, ozbiljnih ljudi, ljudi od dostojanstva, izražava divljenje našem Predsedniku- Genijalisimusu-Pantokratoru, i, na lokalnom nivou, njegovim zemaljskim predstavnicima.Ponekad pomislim: u pitanju je prosto zasićenost našom bezmudom kritikom iz fotelja, našom fejzbučko-tviterskom […]