Лец ток абаут секс, Srbijo krezuba!

Лец ток абаут секс, Srbijo krezuba!

Autor: Iva Radović

Incest Trauma Centra Beograd Priznanje 2012 1 728Prašina se već uveliko sleže, no hajdemo se još jednom osvrnuti na temu (pokušaja) uvođenja seksualnog obrazovanja u vrtiće i škole.

Kako to obično biva, integralni projekat Incest trauma centra, koji je upućen Ministarstvu prosvete, malo ko je svrteo zadnjicu da pogleda pre no što se krenulo sa redakcijama, i reakcijama. U tom smislu valja odati priznanje Slobodanu Antoniću koji je u svoj tekst (na mrežama se, mislim, prvi pojavio i dosta je deljen - http://www.nspm.rs/hronika/slobodan-antonic-postizborna-lgbt-inkluzija.html) - uneo linkove za sve obrazovne pakete; no jasno, pažnja se više obrati na kratku, bold-underlined kritiku no na integralni tekst.  Jedno po jedno skraćenje i popuštanje kroz filter, na kraju se internet javnost (a verujem i javnost uopšte) polarizovala na pro ili contra, prilično oštro razgraničeno, to jest...opet smo dobili lament "druge Srbije" nad krezubom zemljom koja nikad neće krenuti napred, i očajnički urlik "prvosrbijanaca" o indoktrinaciji mekih dečjih glavica, tendencioznom uništavanju porodice i kužnom smradu Zapada.

Kako je Ministarstvo na kraju predložilo da se sporni Obrazovni paket revidira, a Incest trauma centar sa indignacijom odbio ideju da se to učini, pozivajući se na autorska prava, od cele stvari se odustalo.

Nažalost.

Jer, imam utisak da se slavi jalov "uspeh", hipertrofiran do pobede mitskih pravih vrednosti nad bolešću i raspadom kraja civilizacije. A taj raspad je, zapravo, dokačio već, i nas i našu decu i trebalo bi da se nekako u plimi gnoja i krvi snađemo.

Ako izuzmemo nemuštu kritiku stručne javnostu (koja se najčešće svodi na pitanje - zašto nisu angažovani stručnjaci i ljudi iz prosvete, prilikom izrade paketa?) - opšta, javna kritika svodila se otrprilike na ovo:

- Deca se seksualizuju prerano i preagresivno, to jest, postoji pouka i za trogodišnjake i vrtićki uzrast. Radi se, naime, o tome da deca treba da nauče da prepoznaju seksualne predatore, a samim tim, moraju da se upute u značenje reči seks, i dodir - koji ima veze sa seksom. Ovde je Antonićev argument bio slab, pa se i kasnije u javnosti problem seksualne zloupotrebe dece gotovo i nije pominjao, a i ako jeste, nije se dobro shvatao.

- Promoviše se rana seksualna aktivnost, i devijantna seksualna praksa.

- Promoviše se homoseksualIZAM i druge bolesne i nastrane seksualne aktivnosti. (Uvek se navode DRUGE nastranosti kao potencijalna opasnost. To je međutim više problem mogućnosti logičke indukcije no stvaran problem, a onda smo u vodama probabiliteta. Nećemo tamo).

- Podstiče se promiskuitet i eksperimentisanje u seksu. (Lično, sa ovim zaista i sama imam najveći problem, i slažem se da nema potrebe decu učiti kako se izvodi francuski poljubac, niti da iz nastavnog materijala iskrsavaju vedre slike žena koje se drže za zadnjice.)

- Škola nije mesto gde deca treba da dobiju ovakvu vrstu obrazovanja.

- Uništavaju se tradicionalne srpske vrednosti jer se porodica izlaže teškoj kritici, kao mesto koje može biti opasno za decu.

- Roditeljima se oduzima mogućnost da vaspitavaju svoju decu onako kako žele.

- Roditeljima preti opasnost da svaka njihova nežnost prema deci bude protumačena kao potencijalno, ili stvarno, seksualno nasilje.

- Stvarna ideja autora je razaranje srpske porodice i uništavanje tradicionalnih vrednosti.

- Autorke su nestručne.

- Autorke su demoni-bolesni promoteri LGBT kulture, koja se sada pokušava uvesti i kod nas (ove dve poslednje su ad hominem kritike, tipične, i uopšte ih neću uzimati u obzir; one ne govore ništa o samom obrazovnom paketu).

Da pre svega budemo načisto: deca ZNAJU šta je seks, uglavnom, i znaju šta sve postoji. Znaju, ili naslućuju, uglanom prerano, i gotovo da nema načina da ih od toga zaštitimo. Deca gledaju televiziju i imaju pristup internetu: imaju krug vršnjaka i starijih maloletnika sa kojima dolaze u kontakt. Deca su, međutim, i dalje nezrela, emocionalno mekana i podložna kako indoktrinaciji, tako i povredama. Bilo bi dobro kada bi se moglo kroz školski sistem nešto naučiti i o prijateljstvu, zaljubljivanju i ljubavi, pre nego što se pređe na seksualno obrazovanje, i, uostalom, seks. S pravom (mi) je upućena opaska da škola nije mesto gde se deca uče emocionalnom sazrevanju, već da je to spontani proces koji teče kroz odrastanje, izložen brojnim uticajima. Ali u tom slučaju, ni otkrivanje seksualnosti i njenog diverziteta nije nešto čime bi škola trebalo da se bavi, ili, čak, i ne može da se bavi, bar ne kroz klasične programe. To važi i za homoseksualnost i razne oblike seksualne prakse koji se poimence pominju u paketima. Ako su predviđene za relativno rani uzrast, ovakve će lekcije izazvati blagu sablazan: predviđene za srednjoškolski uzrast, izazvaće podsmeh (bar u onoj meri u kojoj je zastarela nastava informatike bila smešna onim učenicima koji su već naveliko praktikovali programiranja). Da treba da naučimo da je homoseksualnost normalna seksualna varijacija i da lezbijke i gejevi nisu bolesni, i nastrani - treba; no ta je nastava, mislim, potrebnija roditeljima nego deci. Deci je dovoljno objasniti da "neko voli popa, neko popadiju, a neko i popa i popadiju." Lako, i jasno. Da se, međutim, predavanje dalje razvija o načinima upotrebe usana, jezika, genitalnih organa, analnog otvora, previše je. Upotrebi tih organa, hiperseksualizaciji javnog prostora i pokazivanju polnih odlika naveliko, deca su i tako izložena bez mere - dovoljno je da otvorite dnevne novine, pogledate neki od reality programa samo pet minuta, pogledate spot neke od estradnih zvezda, ili neke od stranih izvođaća kako vam tverkuju u facu ili pevaju "I wanna tear your ass in two".

To nije problem, deca znaju šta da rade sa polnim organima. Ponekad prerano i pregrubo, nažalost. Da, međutim, ne znaju mnogo o odgovornosti, o bolestima, o funkcionisanju ljudskog tela, pa posledično, ni o ljubavi, partnerstvu - svedoči ogroman broj maloletničkih abortusa, trudnoća, prisustva polno prenosivih bolesti, promiskuitetnog i rizičnog ponašanja. To jesu problemi kojima bi škola mogla da se bavi, možda kroz neke promotivne materijale ili vannastavne aktivnosti, kroz angažovanje sopstvenih psihološko pedagoških službi. Svako ko je bar jednom boravio u ginekološko-akušerskim klinikama zna koliko je, u proseku, veliko  nepoznavanje bazične biologije i funkcionisanja organizma.

Isto tako, porodica bi trebalo da bude oaza sigurnosti i sreće, ali nažalost, porodica ume da bude opasno, jezivo mesto, u kojem se dešavaju strašne stvari. Ovde ne vredi kukanje kako je sve ovo "zavera Zapada da nam se oduzmu deca"; uz svu mogućnost da i jeste tako, pomislite samo - svi smo čuli za užasne slučajeve incesta, zlostavljanja i silovanja dece ispod harmonične i blistave fasade srećne porodice. Ne pretvarajmo se da to ne postoji.

Kako će se naše društvo ovim problemima baviti, a trebalo bi da se bavi?

Trebalo bi ovde neke stvari razgraničiti: nasilje u porodici (i seksualno) je ozbiljan problem koji mora uključiti kriminalistiku, institucije sprovođenja zakona, pa, zašto da ne - i obrazovni sistem, ali uraditi samo ovo potonje u razrušenom i devalviranom društvenom sistemu je isto što i crpsti vodu rešetom.

Kako je pre pola  veka Vera Erlih ("U društvu s čovjekom : tragom njegovih kulturnih i socijalnih tekovina", Naprijed, 1968.) pisala, uvek je problem nasilja, nesigurnosti, rastuće agresije i sloma najveći i najaktuelniji kada se stari društveni i idejno-vrednosni sistem ruši, a novi još nije stigao da se uspostavi. Mi takvu situaciju imamo decenijama: srpsko društvo je, uglavnom nezrelo i nepripremljeno, prihvatalo nove modele uređenja (od kapitalističkog i relativno klerikalnog ka sekularnom, socijalističkom, pa nazad ka re-tradicionalizaciji, a sada ka liberalno - kapitalističkom i antitradicionalnom). Problem nasilja je postao sistemski, u društvo integrisani problem. Opšta nesigurnost, teško siromaštvo, nebriga države za sopstvene građane, kriminalizovana i korumpirana vlast, dehumanizacija međuljudskih odnosa, nestajanje sistema socijalne zaštite koji će amortizovati nejednakost i nepravdu - sve to pospešuje nasilničko ponašanje, a žrtve su uvek najslabiji - deca, žene, manjinske grupe.

A onda, intervencija u obrazovnom sistemu sračunata da te grupe zaštiti dolazi baš iz  mrskog zapadnog obzorja i time izaziva nelagodnost i nove tenzije. Uz to, u kašu sa problemom nasilja smešano je i seksualno obrazovanje i neki osvedočeni okidači gneva (priča o homoseksualnosti). Tradicionalna porodica vidi se kao izvor svekolikog problema (za zastupnike jedne strane u polemici) ili su problematične krajnje upitne vrednosti u novoj slici sveta - koja uključuje i nove modele porodice (porodica u kojoj su roditelji homoseksualni, recimo), ili njeno nestajanje. Istina je negde na sredini, kao i uvek. I tradicionalni i liberalni model porodice i međuljudskih odnosa ima svojih manjkavosti i može biti teško zloupotrebljen, i o tome moramo da vodimo računa.

Ponovo žmurimo pred slikom svoje uskogrudosti i isključivosti. Kao što licemerje tradicionalista (koji u potaji gledaju najgnusnije porniće) neće doprineti rešenju problema, neće ni ljudskopravaško guranje prsta u oko nepripremljenoj javnosti i onda kukanje kako su ovde ljudi - slepi. Deca su tu ionako samo moneta, ili češće, floskula koje su nam puna usta.

Da, ta deca koja se mlate po školama, snimaju jedna druge mobilnim telefonima, priređuju nepodobnim članovima vajber i fejsbučkog "toplog zeca", i dalje "vataju" devojčice za napupele grudi kao i pre trideset godina, i dalje očajnički pokušavaju da se dopadnu i učinila bi sve da to postignu; to su ista ona deca kojoj smo hiljadu i jedan put reformisali nastavu, kojoj smo uključili građansko vaspitanje (na kojoj bi o ovakvim stvarima trebalo da se priča, a umesto toga igraju se "vešala") u ionako pretovaren raspored, koju bismo da zaštitimo. Moramo da priznamo da smo, njihovim rečima, fejlovali, i da je bolje da se ostavimo ćorava intervencionizma dok dobro ne osmislimo kako da ih ne upropastimo još više.

Ostavili smo ih na cedilu, uveli smo u svet u kojem im je pravo na život, lečenje, obrazovanje, pravo na rad limitirano. I dalje preko njihovih grbača vodimo bitke koje su oni davno završili. Njima je potrebna pouka o tome kako da prežive i da ostanu zdravi u svetu koji ih melje; kako da budu humani i da nauče da vole u sistemu koji promoviše "gazi ili budi gažen" doktrinu. Sve ostalo znaju već i sami.

Na kraju - ako je potrebno dati nedvosmislen odgovor na pitanje - "Da li uvesti seksualno obrazovanje u škole" - odgovor je - da...ali.

Da, ali razumem očajne roditelje kojima seksualno obrazovanje dece nije na listi prioriteta.

Da, ali uzeti u obzir da će se otpor javiti i računati s njim.

Da, ali pripremiti i roditelje i prosvetni kadar na ovu novinu; bez obučenog nastavnog osoblja i roditelja voljnih da ih podrže, dobre i pozitivne ideje i nacrti (poput građanskog vaspitanja ili inkluzije dece sa posebnim potrebama) ne mogu da se ostvare i postaju mrtvo slovo na papiru. Ako se pretvore u još jedan školski zadatak prema kojem se oseća otpor, takođe promašuju cilj.

Mi smo već doživeli bezbrojne reforme školskog sistema - i danas imamo potplaćene i preopterećene nastavnike, preskupe udžbenike - često neadekvatne uzrastu dece, napola osvarenene ili napuštene ideje zbog besparice (sećate li se one o dva kompleta udžbenika? O besplatnim udžbenicima?) zbunjenu decu koja ne veruju da od škole imaju ikakve koristi (što im i mi zdušno sugerišemo).

Da, ako će akcenat da se stavi na uočavanje i prepozvananje rizičnog i nasilničkog ponašanja, ako će se postepeno i sa merom učiti ideji o telesnom integritetu i varijetetima seksualnih aktivnosti, bez naročitog zadržavanja na ovom potonjem, ako se mene pita. Seksualnost je nešto što čovek razvija sam, kroz život i kontakte sa drugim ljudima, baš kao i sve druge osobenosti i interesovanja. Apsolutno je nepotrebno izlagati deci inventarijum raznih oblika seksualne prakse; to će ih ionako najviše zanimati i o tome svakako znaju već sad mnogo više nego što mislimo; no jeste potrebno ohrabriti ih da ne pristanu na svaki kontakt koji im je nelagodan (šta god to bilo), i da ne mora da se proba ništa za čim se ne oseća želja i potreba, da nema ničeg lošeg ni u tome da se ne bude sklon eksperimentu i istraživanju.

Da, ako će se govoriti o planiranju porodice, kontracepciji, odgovornosti muškarca u ovom smislu, o abortusu, maloletničkoj trudnoći.

Da, ali se sve to mora dobro i temeljno osmisliti, uz angažovanje stručnjaka, pa i javnosti, jer kalaj rabota je i odlična zamisao ako će biti dočekana kao još jedna zavera protiv običnog čoveka. A mora se priznati da je način na koji je ova zamisao izvedena bila baš savršena za tkanje teorija zavere: iznebuha, preko noći, uz angažovanje institucija i pojedinaca prema kojima se već gaji veliko podozrenje (pa čak i ukoliko im se ovde nema šta zameriti).

Uvođenje seksualnog obrazovanja u haotično sirotinjsko školstvo odista liči na dizanje rogova dok se temelj ruši. Zato se ne treba čuditi otporu već ga razumeti, uzeti u obzir da su neke opaske utemeljene, smanjiti ga na najmanju meru i raditi sa onim što se ima i što je izvodljivo.

Sledeće

Žak Prever

Tue Apr 25 , 2017
Лец ток абаут секс, Srbijo krezuba! Autor: Iva Radović Prašina se već uveliko sleže, no hajdemo se još jednom osvrnuti na temu (pokušaja) uvođenja seksualnog obrazovanja u vrtiće i škole. Kako to obično biva, integralni projekat Incest trauma centra, koji je upućen Ministarstvu prosvete, malo ko je svrteo zadnjicu da […]

Preporučujemo...