Psi, mačke, ljudi

Psi, mačke, ljudi

Autor: Iva Radović

KIneskiKukmastiPasDo skora se verovalo da su prvi psi pripitomljeni pre oko petnaest hiljada godina, kada su ljudi počeli da prelaze na sedentarni način života. Novije studije, koje su vodili stručnjaci Švedskog prirodnjačkog muzeja, služeći se i DNA mapiranjem, pokazali su da su se domaći psi genetski jasno distancirali od vukova pre oko trideset hiljada godina, što bi moglo da znači da su već tada počeli da zauzimaju mesto najstarijeg i najboljeg čovekovog prijatelja. Sa mačkama stvar stoji drugačije, utoliko što će svaki pasionirani mačkoljubac - a često i čovek podozriv prema mačkama - reći da one nikada nisu stvarno pripitomljene, već su nam dozvolile da u to verujemo.

Zajedničke su nam hiljade godina evolucije i saživota. Sa tačke gledišta evolutivne promene, deset hiljada godina je treptaj oka (mada se kvalitativne promene događaju i dok trepćete). Sa stanovišta kulturne istorije, to je, međutim, gotovo kompletna čovekova domestifikacija, da se tako izrazim - od nomadskih homo sapiensa do današnjih, udobno zaglavljenih u metropolama tehnološki superiorne civilizacije.

Za ta doba pokorili smo, upropastili, istrebili i nepovratno uništili nebrojene životinjske vrste: iz potrebe, neznanja, gluposti ili hira. Psi i mačke ostali su sa nama, diversifikovali u sijaset vrsta, deset FCI grupa i nebrojene mačje rase. Korišćeni su za lov, vuču, kao čuvari, ovčari, službeni psi, psi za pratnju.

"Zašto su mu to uradili?" - zavapio bi moj otac, čuvši nesrećnog mopsa kako hrče, jer mu je hrbat nosa toliko kratak da ima teškoće pri disanju. Odista, učinili su mu to samo zato što se nekome sviđa ta groteskna faca sa ogromnim okruglim očima. Pacov ili pas? Hrt! Medved ili pas? Šarplaninac! Gigantska doga ili "pas za rukav" (Kinezi su ih doslovce i nosili u rukavima kimonoa). Okruženi smo kućnim psima koji izlaze u šetnju odeveni u kaputiće, jer su naviknuti na zagrejane prostorije. Pasionirano se bavimo eugenikom zarad ličnog zadovoljstva. Rasni psi su uobičajeni do te mere da je moj sin živeo u uverenju da su pasmine - vrste (species), a da su mešanci odista bastardi nastali sparivanjem odbeglih rasnih pasa.

Ljudska kulturna evolucija potpuno je promenila pse, osuđene na saživot sa čovekom. Pas je, u punom smislu reči, kulturna životinja, što je po sebi oksimoron pa nas vodi na logičke stranputice i u maglu.

A Funny Dogs Dressed Up 15Uopšte uzev položaj kultivisanih životinja je unekoliko nezgodan. U opoziciji priroda:kultura imamo sa jedna strane divlje životinje, kao element prirode, a sa druge čoveka, kao delatnika i eksponenta kulture. Domaće životinje jesu "uprljane kulturom" utoliko što žive uz čoveka i on o njima brine, ali su one prirodne poreklom, i dalje čoveku podređene, i u tom smislu se mogu gledati i kao poklon savladane prirode čoveku. One ne adoptiraju čovečiji svet: one i dalje stoje izvan njega, kao sredstvo, i fizički odeljene od čovekovih boravišta. Čak i ukoliko je, u tradicijskim kulturama boravište domaćih životinja bilo pod istim krovom, simbolički odnos prema njima bio je i dalje odnos subordinacije. Stoka je blago i u tom smislu sredstvo, ne subjekt. Zato se, uprkos zahvalnosti, pa i svojevrsne ljubavi koju prema njima osećamo, mogu nemilosrdno koristiti u ishrani ili za rad.

Kućni ljubimci, međutim, ne percipiraju se tako. Oni nisu otrgnuta i pripitomljena priroda, oni su družbenici, saradnici, gotovo osobe. Većina vlasnika pasa s pravom će ustvrditi da psi (isto važi i za mačke) i jesu ličnosti. Oni su članovi porodica, pa im se često obraćamo kao "roditelji". Ipak, oni su nesumnjivo životinje.
Granica između njihovog animalnog porekla i gotovo ljudske osobenosti izaziva nelagodu, naročito ljudima koji su ljubimcima neskloni.

Gde ih svrstati, na stranu prirode, ili kulture? Ako su potpuno na strani kulture, jesu li oni "isto što i" ili "gotovo" ljudi? Ako to jesu, zašto onda uzimamo sebi pravo krupnog intervencionizma u njihovim kratkim životićima? Kritike upućene vlasnicima pasa i mačaka najčešće su tako i usmerene. Odbojnost izaziva upravo saobraćanje ljubimcima kao da su ljudi: život u stanu, asesoari, kozmetika, luksuzna ishrana, odlasci na ocenjivanja i izložbe, veliki troškovi ulepšavanja, lečenja, prevelika intimnost (ljubljenje), prevelika komocija koju ljubimci uživaju.

Strah od prljanja i zaraze, ako bi se životinja našla u blizini ljudske hrane, postelje, mesta za odmor, nije stvarni, već simbolički. To je strah od mešanja ljudsko/životinjskih granica. Ako pas živi uz ljude, ponaša se kao čovek, biva voljen kao čovek i ne postoji i jedan zabran koji mu je, kao životinji, nedostupan - je li on onda čovek? I posledično, jesam li ja - pas?

Postoji jedan domen u kome pseći život nije identičan čovečijem, a to je - reprodukcija. Seksualna aktivnost psa drži se pod kontrolom iz eugeničkih i populacionih motiva. Zato će protivnici prevelike "humanizacije" pasa prvo ovo potegnuti kao argument: mi prema psima postupamo, dakle, nehumano, naročito izvodeći nad njima kastraciju/histerektomiju. Ova zamerka, međutim, oslanja se na ambivalentan argument; jer pretpostavlja da se prema životima moramo odnositi u ljudskopravaškom maniru - dakle potpuno ih očovečivši, da bismo im pružili ispunjenje njihove životinjske, prirodne potrebe.

U tom smislu svaka strana rasprave u vezi sa ograničavanjem reprodukcije može biti shvaćena kao licemerje; prosto, sam položaj kućnih ljubimaca u strukturi sveta je neodrediv, pa se ne može ni u ovome biti do kraja pravoveran ni dosledan. Da li sterilizacija unižava, umanjuje i degeneriše ličnost, život, potrebe psa/mačke? Koliko nam je, uopšte, poznata životinjska seksualnost; odnosno - koliko je ona neraskidivo vezana sa reprodukcijom, produženjem vrste, a koliko je potreba po sebi? Da li je bolje dozvoliti neograničenu reprodukciju i hiperpopulaciju koja će onda rezultovati uginućem ili ubijanjem, pa i masovnim uništenjem novonastalih života - štenadi i mačića? Samo uz argument da je životinja "prirodno biće" pa, shodno tome (kakav oksimoron!) treba da joj omogućimo ostvarenje ljudskog koncepta seksualnosti? Koliko je seksualnost element životinjine "ličnosti", i menja li se ličnost sterilizacijom? Ima li životinja ličnost? Ovo nas stavlja u antropološki circulus vitiosus iz kog nema izlaska, upravo zbog toga što kućni ljubimac nije, logički gledano, do kraja prirodno biće, ali nije ni čovek.
Šta je, onda, prava mera brige o ljubimcima i kontrole nad njima?
Rekla bih - važno je umanjiti svako nepotrebno nasilje. Sterilizacija je nasilje - stoji (ili ne)? Svakako je manje nasilje od umorstva četiri, pet ili i više generacija mačića, škartiranja "nepodesne" štenadi; ili njihovog napuštanja i ostavljanja na ulici.

Život u stanu? Možda deluje kao atak na životinjsku slobodu ali je uz odgovornog vlasnika i dalje bolji nego rizičan život na ulici.

Sve više se ide ka tome da se zabrani i hiperpopulacija rasnih pasa, njihova komercijalna upotreba, da se podstakne adopcija i briga o uličnim psima. To je dugotrajan, ali dobar put za zaštitu životinja koji će možda, u nekoj dalekoj perspektivi, dovesti do toga da i sterilizacija postane nepotrebna.

Ko god je video prebijenog, okrvavljenog psa, mačku koja se, polomljene kičme, vuče na prednjim nogama, pogled koji se gasi dok život čili iz pregaženog šteneta, ko god je učio komšijsku decu da se još slepi, minijaturni mačići ne smeju odvajati od majki, da oni nisu igračke, ko je gledao grubost te iste dece i nezainteresovanost njihovih roditelja, ne može stati uz "prirodni argument" protiv sterilizacije.

Ako i dalje doživljavamo sebe kao vlasne nad prirodom ili kao kraljeve Univerzuma, onda smo obavezni da se ponašamo odgovorno.

Sledeće

Ne kopiraj, već deli!

Wed Mar 15 , 2017
Psi, mačke, ljudiAutor: Iva RadovićDo skora se verovalo da su prvi psi pripitomljeni pre oko petnaest hiljada godina, kada su ljudi počeli da prelaze na sedentarni način života. Novije studije, koje su vodili stručnjaci Švedskog prirodnjačkog muzeja, služeći se i DNA mapiranjem, pokazali su da su se domaći psi genetski […]